 |
| Добрача |
У кумановском револуционарном одбору завладала
је узбуна. Палили су хартије склањали комитске печате. Лазар Добрачки
председник четничког одбора у Добрачи, увређен неспоразумом напустио је
организацију и издао је Турцима. Доказа није било, али је његов чин донео
велике сумње и заплете.
Склонио се у Куманово од освете и пресуде. Смрт га је чекала у сваком
пчињском селу.
На
улици у Куманову срео је Лазар изненада учитеља Шарпланинца. Некада су заједно
радили, а сада их је бескрајна мржња раздвајала. Нису се поздравили. Лазар се
нагло нагео учитељу и кроз дах шапнуо му тихо и брзо:
„Или
ће те клаам две нози в једна јеменија или ће се потурчам.“
„Или
ће ти главата узмем, или мојата ће си изем“, одговорио му је Шарпланинац исто
тако тихо и мирно.
ххх
Прошло је недељу дана. У јутро пошао је Шарпланинац у одбор. У
Цивковићевој кући у малој соби, у влажном, ниском приземљу, готово подруму
састајао се револуционарни триумвират. Прота Тасић и Лазар Божовић чекали су
учитеља. Пред вратима видео је неколико сељака из Добраче.
Позвали су их да уђу. Дуго и неспретно су се поздрављали. Нису знали да
ли да седну, ни како да говор отпочну.
„Што
има ново?“
„Наредбата е извршена“, саопштили су сељаци, понављајући један другога.
„Која наредба?“
„Таја за Лазара.“
Разумели су се. Прота је упитао ко га је убио. Нови председник
организације у Добрачи, наследник Лазарев, збуњено је место одговора пита:
„Што
ви требат ко сврши?“
Одбор је хтео да зна. Избегавајући одговор, сељаци су опширно причали.
Чули
су у ноћи да је Лазар дошао у Добрачу. Месна чета опколила је кућу. И Лазарев
син је био у организацији. Када су обазриво залупали на врата син је изашао.
Погледао је другове.
„Ајте, он ће бидне свршен.“
Причање је прекинуо младић мирног, бојажљивог изгледа:
„Господине прото, да ми кажеш греота ли је татка да убије човек, ако
татко промени веру?“
„А
зашто?“ обазриво се обавештавао прота.
„Ја
сам син Лазарев и ја га утепа. Промени веру и осрамоти кућу.“
Божовић, усташ и револуционар немилосрдан, устао је и загрлио младића:
„Тако велики јунаци раде.“
И
прота га је уверавао:
„Не
само да није грехота, него ће те Бог благословити.“ Умирен, младић је причао.
Када
је сеоска чета отишла, пришао је оцу који је уплашен седео у мрачној соби.
„Бегај татко, ће те утепат.“
Није
хтео да у кући пресуду изврши.
Ишли
су ћутећи један крај другога и додиривали се рукама. Младић није мислио. Није
осећао. Знао је да је његов отац издајник. Наредба је била јасна. Морала се
извршити. Њихови кораци губили су се у ноћи. Неколико је звезди пробијало испод
кишних облака. Ближили су се дубокој каменој провалији. Још једном је хладним
дланом осетио додир руке очеве. Затресао се и тада је снажно дограбио оца за
леђа. Понео га је. Лазар није имао времена за одбрану. Бацио га је у таму пред
собом. Нагло је задржао замах који је и њега у напред понео. Последњи пут је
видео очеве руке високо и грчевито дигнуте. Камење се са хуком котрљало у
долини.
У
тишини окренуо се и пошао кући. Уз пут је несвесно тражио рукама око себе. И
још ништа није могао да мисли. У сели никог није срео. И кућа је била празна.
Зграбио је парче луча и канту перолеума. Враћао се брзо. На дну амбиса нашао је
леш раздробљен ударом о стене. Полио га је петролеумом.
Сву
ноћ је пламен обасјавао клисуру као прерана зора. Када се најзад ватра угасила
и кад ни трага није остало од оца, издаје и злочина, син се вратио у село да
месну чету извести.
Наредба је била извршена.
