недеља, 29. децембар 2013.

Сеоски чувар Стојче

У равници битољској Тополчане, Лисолај, Добрешево, Кривогаштане одлучно су се опирали егзархији и бугарској навали. Сељаци су из Битоља куповали тајно пушке или их набављали преко четничког одбора и оружани чували су чистоту својих села. Стојче чувар поља из Тополчана оружје им је доносио.
    
Битољ
Пошао је опет пазарног четвртка у Битољ да прими две мартинке које му је Алекса Јовановић набавио. Обесио их је сваку о раме испод беле доламе, причврстио их уз тело појасом и са пребаченим џаком враћао се безбрижно кроз Широки Сокак у свој хан преко Драгора. Топло и ведро подне лежало је над чаршијом.
    
Два чувара режије дувана, који су га срели на улици, неповерљиво су посматрали врећу на његовом рамену. Један му је пришао и снажно га лупио, шалећи се. Викнуо је брзо и опсовао. Шаку је разбио на сркивену цев. Зграбили су га и као ухваћену птицу са разгрнутом доламом, праћени целом чаршијом, повели га у ућумат.
    
Алекса Јовановић је мирно после ручка читао новине када је у собу ушао његов познаник Штерић и испричао му о узбуни у вароши. Ухватили су једног сељака са две пушке.
    
Пребледео је и недељу дана је у сваком отварању врата и застајању пред кућом слутио заптије.
    
На саслушању Стојче је упорно понављао да је пушке купио у Арнаутској мали. Узалудно су га данима довили да покаже кућу из које их је добавио.
    
Да би се уклонио неко време из Битоља Јовановић је са Ћирковићем пошао за Кичево и Пореч да обиђу чете.
    
На пролетњем дану умирено су гледали из старог фајтона у зелена поља и ретке шуме које су крај њих промицале. Пушили су, нудили се ракијом и весело отпоздрављали сељаке који су се враћали са њива.
    
Одједном, када им је Зајаска река открила прве ниске куће кичевске, збуњено су се погледали. На улазу у варош била је искупљена цела полиција. Њих су чекали. Кајмакам им је пришао и рекао да су ухапшени. Тако је наредио Битољ. Претресли су их и саслушали. Јовановић је тврдио да је послан у ревизију школа од владике Поликарпа.
    
Земљописна карта Старе Србије са обележеним градовима
Под стражом су их вратили у Битољ. Опет су били у затвору. На саслушању мудир је изненада пружио једно писмо Јовановићу.
    
„Је ли то ваше?“ Тумач је превео.
    
Загледао је испрљану коверту.
   
„Адреса је моја.“
    
„Отворите.“
    
Јовановић је опрезно бранио. Ипак је несигурном руком раскинуо коверту. Са малог парчета хартије тумач је читао:

„Пушке не можемо да вам дотуримо, шаљемо само револвере. Добићете новце и набавите све остало.
Ј.“

Професор је огорчено тврдио да је писмо потурено. Свако га је могао написати.
    
Вратили су га натраг у дубоку, прљаву ћелију, осветљену само слабим зраком који је падао кроз решетке уског, високог отвора.
    
Ни преглед стана није ништа открио. Турци су претресали собу, док су шифре и цела комитска архива били у кухињском столу. По ноћи је професоров пријатељ Михајловић, који је са њиме становао, извукао све судбоносне хартије из кујне и скривене у недрима изнео пре но што је полиција стан запечатила.
    
После дугог лежања у мраку дозволили су му да изађе у двориште. Прво лице које је Јовановић угледао било је Стојчево. Сески чувар га је гледао равнодушно, без интересовања, као да га је први пут видео. Ничим није одао своје раније познанство. Стражари који су мотрили на њих нису тајну открили.
    
На рођендан Абдул-Хамидов посетио је Јовановић управника затвора у героку, који су му у тамницу донели. Изговорио је механички уобичајене речи:
    
„Падишах чокјаша!“
    
Пустили су га назад јер није било никаквих доказа. Сеоски пољак Стојче остао је да веран до краја сам издржи три године робије.


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 211