среда, 06. јун 2012.

Одакле је преузео Мавро Орбини свој грб Босне?

Мавро Орбини има у своме знаменитоме делу Il regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni (1601) на два места грб Босне. Први пут налази се грб Босне међу осталим грбовима на Arma di Stefano Nemagna Re, et Imperadore di Rassia (242). Ту је прилично неразговетан, нарочиту у свом горњем делу, јер је мали. Сасвим је разговетан грб Босне на почетку одељка о Босни, где је већи и знатно јаснији (344). Натпис је над њим Arma del regno di Bosna, а испод њега је ова слика.

Грб Босне из Краљевства Словена
На штиту су, како се види, два прекрштена кључа, који се на горњем делу свршавају женским, крунисаним, црначким главама. На самом прекрштају кључева је штитић, у ком су полумесец и звезда. Над штитом је краљевска круна. Грб је изрезан у бакру вештом руком, али, чини ми се, овлаш.

Први је опширно расправљао о овом грбу Босне с много љубави и савесне преданости Стојан Новаковић у својој одличној студији Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности (Годишњица, VI, 1884, 1-140), која је и сад основа србске хералдике, мада је после ње објављено доста грађе, која у понечем изискује ревизију Новаковићевих схватања, иако је он био јако опрезан у закључцима и клонио се смелих хипотеза. Велика љубав према Босни, коју је Новаковић свуда доказивао, била је један разлог да је он баш о босанском грбу много расправљао, а други је разлог његово уверење да је међу свима србским земљама Босна имала највише хералдичких елемената, мада се и поред њих за њезине самосталности није развио утврђен државни босански грб. За грб Босне код Орбинија мислио је Новаковић да је измишљен, али је ипак покушао једну анализу те патриотичке фикције (108). Композитор се, наставља Новаковић, није хтео упуштати у голо наго измишљање; он је употребљавао стварне податке, и ако врло слободно. Они кључеви су узети од штаке Гргура папе или Гргура Светога са новаца босанских; за црначке главе не знам откуда су, ако нису нешто у вези са животом Гргура Светога који мени није познат. На те прекрштене светачке или папске штаке метнут је грб илирски. (108-9). Новаковић је одвише ласкаво мислио о самосталности Орбинија при склапању грба Босне. Није се он тако много и с толико сложених мисли мучио око њега као што је слутио Новаковић, који је уопште погрешно представљао улогу Орбинија при састављању грбова који се налазе у његову делу. По Новаковићу би Орбини сам био састављач грбова: Он је, без сумње, бавећи се у Италији, и тамо штампајући своје дело, нашао вешта хералдика и од њега дао нацртати своје грбове. (121). Но није било тако. Орбини је прегледао грбове из старијих дела и само их другима приписивао, допуњавао или комбинирао. Тако бар изгледа по његову грбу Србије, о ком расправљам на другом месту, и по грбу Босне, о ком ће се одмах видети одакле га је Орбини преузео.

О грбу Босне уопште расправљало се и препирало дуго и много. Једном приликом је чак и Ватрослав Јагић ушао у то питање и пустио у свој Архив низ чланака с мишљењима Рачкога, Клаића и Бојничића, према којима је и он, по свом обичају, заузео самосталан став: Zur südslavischen Heraldik. (Archiv für slav. Phil., IV, 1880, 339-49 и 497-512). Ја нисам рад понављати тамо исказана мишљења, него само толико морам рећи да су готово сви писци у том питању обилазили главни проблем, наиме време постанка познатих зборника с грбовима, од којих је један био повод и за споменути низ чланака у Архиву. Новаковић је друкчије поступио. Он је био мишљења да су сви ти зборници познији од Орбинија и да им је он главни извор. Ја не могу у то питање улазити, јер, нажалост, нисам видео ниједан од свих наших зборника с грбовима. Морам само истаћи да ће питање о старости зборника с грбовима бити после овога мога расправљања много сложеније него што је Новаковић мислио, коме није било познато одакле је Орбини преузимао своје грбове србских и суседних земаља. Јер, као што је Орбини прегледао наше грбове, могао је то учинити и ко пре њега; ја, наравно, расправљам у овом случају само теоретски; за мене више не може Орбини бити први који је с патриотским смислом и уметничким духом измишљао наше грбове, јер сам утврдио бар један његов несумњиви извор; али то је, у овој прилици довољно.

Орбини је нашао грб Босне у једном од многобројних дела која је употребио у својој знаменитој књизи. Није га морао сам измишљати. То су, ако је требало, учинило други пре њега. Пре Орбинија налазило се - што ја знам - грб Босне у три различита дела, која су, случајно, сва настала не одвише далеко једно од другога и то у XV и XVI в., када је уживање у грбовима било највеће. Ја не знам, да ли је Орбини познавао бар обадва штампана дела с грбовима Босне, али за једно имам сигурно јамство да га је знао и употребио.

У Орбинијево доба било је готово опште мишљење да су Босанци потомци познатога народа Беса, који су ушли (да ли потпуно романизирани?) дубоко у Средњи Век. На почетку свога расправљања о Босни наводи Орбини различита мишљења о Бесима, па пошто је описао њихову величину и снагу, он овако наставља: Da questa tanto adunqu valorosa natione habbero orgine li Busnesi, secundo assericono Ludouicu Ceruino nell Origine de Turchi, & Sebastiano Munstero, il quale nella sua Cosmografia al 4. lib. dice: Li Bessi viuendo in discordia con i Bulgari in Tracia, & indi da loro scacciati, vennero nella Mesia superiore, e occuparono quei paesi, che giaciono tra il fiume Sauo, Valdano, Drino, & il mar Adriatico. Et auuenne in processo di tempo, che nel norme della gente l' E. si muto in O. Et de' Bessi fece Bossi, & quindi Bosna. Onde s' ingannano quelli, che vogliono, che i Bosnesi tirassero questo nome dal fiume Bosna. Impero che questo fiume prese nome piu tosto da questa gente. (345).

Грб Босне из Космографије
Ово је готово превод почетка веома занимљивога и код нас, мислим, недовољно познатога одељка о Босни из чувене Космографије Севастијана Минстера (1489-1552), која је први пут штампана 1544. Тај одељак почиње код Минстера с грбом Босне који је Орбини потпуно преузео и мало искитио што је црначке главе крунисао и додао у средини штитић с полумесецом и звездом, јер су му много били у вољи сложени грбови. Пошто су Минстерове вести о Босни веома занимљиве и пошто су биле извор знања о овој земљи за многе, то ћу ја штампати овде цело то место; жао ми је што не могу штампати и његове географске карте с Босном да се види како ју је и где ју је замишљао. Ја ћу штампати одсек о Босни код Минстера по другом издању Космографије од 1578, мада он тада није више био жив, јер је још ово издање исправљено и допуњено према његовим белешкама, док на остала многобројна издања он више није могао утицати. Лепо се види, колико се Минстер трудио да се што потпуније и тачније обавести о Босни и како се напатио, док је сложио ово што долази; о Србији није могао ни близу толико вести скупити. Ево занимљивог одсека о Босни код Минстера:

Von dem Königreich Bossen. Cap. LXXIV.

Vor zeiten ist ein Volch gewesen in Bulagary das hat geheissen Bessi, vnnd als sie nicht mochten eins bleiben mit den Bulgaren, sonder wurden von jnen auss dem Land gestossen, zugen sie auss dem vndern Mysia, vnnd kamen in das ober Mysiam, setzten sich do an das Wasser der Sauw. Vnd mit der zeit ward da E in dem nammen dieses Volcks verwandlet in ein O, vnnd ward auss Besses Bossen, dessgleichen in andern viel nammen beschehen ist . . . Wann aver diese gegenheit sey zum Königreich auffgericht, hab ich bey keinem Scribentetn funden. Es scheribt wol Antonius Bonifinius, das vmb das jhar Christi 1345. do König Ludwig von Vngern wider die vberbleibne Tartern die sich im Land behielten, grosse Krieg führt, berufft er den Fürsten auss Bossen der Steffan hiess, vnnd mit jm ein Bündnuss het, des Tochter er auch zu der Ehe nam, das er jhm zuhiff käm wider die Tartern. Dann er was mechtig vnd het ein gross Land darüber er Regniert, das sich strekt bis in Macedoniam. Item an eim andern orth hab ich gefunden das Bossna dem Reich von Vngern Tributaria worden, sey jhm vnderworffen vnd verpflicht Tribut zu geben.

Jm jar 1415. was ein Hertzog darinn der fiel ab von König ein gross höre in Bossen den Тürcken darauss zu schiagen, aber sie lagen auff dissmal vnder. Nach nieser eroberten schlacht setzt der Türkisch Keyser Mahumet der erst des nammens, ein Lands Herren darein, der hiess Ikach, der vbernam sich, hielt sich für ein König, griff vmb sich, vnd thet den vmbsessern viel zuleid. Do zogen die Vngern mitgewald in Bossen, schlugen den Türkischen König zutodt, vnd alle Türcken die sich in das Land hetten gesetzt, schlugen sie in die flucht, namen das Land wider in jhren gewait, setzten ein  König darein, vnnd hie wil mich beduncken das dieser sey der erst Christen König gewesen. Dann nach dem die Türcken hetten darinn gehabt ein  König, vnnd die Christen das Land wider erobert hetten, wolten sie auss dem Königreich nit widerumb ein Prouintz vnd schlecht Fürstenthumb machen, sonder wolten es behalten bey der vordrigen dignitet, machten auch ein König der hiess Stephan, vnd der oder sein Sohn nam in jhar 1461. zu der ehe des Landsherren von Rätzen einige Tochter, vnd als der selbig Herr starb, der Lazarus Despota hiess, kam Rätzen vnnd Bossen zusammen in ein Herrschafft. Aber bald darnach in jhar 1463. kam der Türck vnnd nam das Land miteinander ein. Do kam König Mathias von Vndern, vnd belägert die Hauptstatt Jaizam, erobert sien vnnd darnach das Land, aber der Türck feyert nicht, nam es bald wider in sein gewalt vnd noch viel mehr darzu. Die Hauptstatt in Bossen Jaiza ligt auff einem Berg mitten im Land, hat ein mechtig starck Schloss, kommen zwey Wasser zusammen, die lauffen vmb den Berg von die Statt, kommen darnach mit einander in das gross Wasser, die Saw. Es liegen auch sonst viel namhafftiger Stätt in diesem Land, vnd besonder Schwonick vnd Warbosanye, welche zu vnsern zeiten sol die Hauptstatt sein, hat doch kein Rinckmaur. Es laufft mitten dardurch das Wasser Milliauka. (Serbasiani Munsteri Cosmography, 1578, 1225; у правом издању, 1544, 652-3.)

За Орбинија је сасвим сигурно да је преузео свој грб Босне из Минстерове Космографије с овога места. Тако је утврђена непосредна карика у лацу развоја грба Босне, која скопчава Минстера и Орбинија. Даље не могу с истом сигурношћу расправљати. Сигурно је да ни Минстер (који има на стотине грбова) није измислио грб Босне, али од кога га је непосредно преузео, то не умем засад рећи. Не знам ни то казати, где се овакав грб Босне налази први пут, но сва је прилика да га је у овом облику први донео Улрих Рихентал у својој чувеној књизи о сабору у Констанцу, и то као једну варијанту босанског грба. Ми нисмо срећни да би имали за нашу рану хералдику тако добро модерно дело као н. пр. Чеси: Vojtišek V., O pečetech a erbech měst pražských a jiných českých (1928), где је сабрана најстарија хералдичка грађа и одлично обрађена. Код нас није чак нико систематски исцрпао ни најважније зборнике грбова на страни где су и наши грбови, пре свега Рихентала. Оне одељке и слике из њега који се тичу Влашке и Молдавске обрадио је, прилично површно, К. И. Караџа: Caradja C. I., Delegatii di tara noastra la conciliul din Constanta (in Baden) in anul 1415 (Academia Romana, Memorille Sectiunii istorice, Seria III, Tomul VII, Mem. 2., 1927). Већ из њих се, међутим, лепо види како би било преко потребно научно исцрпсти из знаменитога дела Рихенаталова ону грађу и слике које се нас тичу.

  Грб Босне (четврти) из Грбовника
Конрада Гриненберга (1602)
Нешто грађе Рихенталове и његова суграђанина Конрада Гриненгерга изнео је Лауш Талоци у својој расправи Südslavische heraldische Studien (Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens in Mittelalter, 1914, 263-93). Њега су, наравно, највише занимали босански грбови и он доноси обадве њихове варијанте, које се налазе и код Рихентала, који је први пут штампан 1483, и код Гриненберга, који је умножен тек 1875; живео је Гриненберг крајем XV в. Прва варијанта грба Босне приписује се Ани, сестри царице и краљице Варваре, жене Сигмундове, која се зове краљица Босне. Ту је штит подељен на четири дела, на два су коси стубови а на два су крунисане мушке фигуре с мачем у руци. Ја о овоме грбу, који је за Босну напуштен, нећу овде расправљати. Талоци се много напатио око њега и још више око личности, којој се приписује, и њене тутуле, али није доспео ни до каквих сигурних резултата. Остаје загонетно, како и зашто се Ана звала краљицом Босне. Још мање се може утврдити којим се правом назим краљем Босне личност којој се приписује друга варијанта грба Босне, два прекрштена кључа с црначким главама. Талоци доноси и натпис који стоји испод грба зајдедно с његовом сликом, која је иста као и код Минстера. Натпис није исти. Уз грб стоји Von den Edlem wohlgeboren Hezog von Possen in ter Thürgey, а у другом издању Рихентала: Von dem durchleuchtigsten Fürsten und Kunig von Wossen, das Kunigreich des mereren theils Heydnischen glauben habend. Натпис код Гриненберга је углавном као први. (292). Талоци не говори - да и то споменем - о прекрштеним кључевима с црначким главама у грбу, него о стубовима с окресаним гранама. О мотиву глава на босанском грбу поставио је врло опрезну хипотезу; упозорио је само на јављање две главе, краља и младога краља, на славонским новцима. Али то је доиста само мутна слутња, јер на грбу Босне су црначке главе, а то је толико познат хералдички мотив да је сва прилика да он с босанским хералдичким мотивима уопште није у вези. Павле Ритер Витезовић, био је много смелији у тумачењу грба Босне, који је он преузео у своју Стематографију (1701) из Орбинија, али је избрисао штитић на прекштају кључева; нема сумње да је знао и за грб Босне без штитића. Испод грба Босне ставио је Ритер Витезовић ове стихове:

Nodosam rubeamque Crucem super aurea scuta
Fatorum quodam numine Bosna tuli.
Insita telluri est argenti copia & auri,
Ser populo gravium copia magna Crucum. (9)

Још је пунији смеле символике опис грба Босне што га је Ритер Витезовић дао на крају своје књижице. Пошто је веома занимљив и уз то извор многих познијих мишљења о грбу Босне, то га овде доносим:

Грб Босне из Стематографије
Павла Ритера Витезовића
Bosna, binis rubeis calvibus obliquam Crucem formantibus nigra coronata Aetiopularum capita complexas comas per aureum Scutum laxantia, imposuit. Alii Capita non Coronant; plurimi absque comis ea depingunt; ut virorum magis quam mulierum esse videantur. Scutum aureum, auri argentique ferax solum, & felicis olim saeculo typum refert; dum a Regibus Croatie per Banos sive Duces (inter quos Culjen Augusti locum promeruit) gubernabatur. Fatales in crucis formam claves ei obtigerunt. Clavis quippe, aut serae non adaequata, aut non sensim versata, facile denticulos rumpit, vel rotular destruit. Ita Bosna Principum suorum ambitione, violentaque regnandi cupidine, ad parricidia & Turcicacs fraternitates illidens novelli Regni clavum facile fregit: & osori Crucis sanctae captiva cruces innumeras suffert. Infausti quoque ominis Aetiopum capita in auguriis habentur. Ea vero, praeter congomen, netem a Bessis originem ducere, multorum opinionibus suffragantur. Haec Insignia vetres Croatiae Reges Bosnae Banatui dederunt. Reges tamen ejus proprii non iis, sed gentiliciis, privilegia etiam authorabant; Quibus nec Ungariae reges utuntur; nam nec Bosnam regalibus titulis inserunt; sed pro ea Chulmia Ramam sumunt, inter utramque mediam regionem. (62-3). Овде је Ритер Витезовић пустио много више крила својој машти и био је много мање среће него н. пр. при тумачењу грба Србије, где је био срећан да је дошао на мисао о византијском лабаруму као извору за грб Цариграда и Србије. (72). У преводу Стематографије  Ритера Витезовића код Христофора Жефраровића (1741) преведени су стихови и проза само углавном тачно, потпуно не (л. 17, r. и 44 r. & v.). За Србе, невеште латинском, ово су била прва обавештења о грбу Босне и први покушаји његова тумачења.

Сада су сигурно познате неколике карике у ланцу развоја грба Босне, али ланац је још искидан. Мени се чини да је најважније што је овде утврђено да Орбини није измислио грб Босне, него га је, углавном, с делом текста преузео из Минстерове Космографије. При томе је мање мислио на прошлост и тадашњост Босне и на хералдичку символику него Ритер Витезовић, који је покушао разјаснити прошлост и значење грба Босне, највше, наравно, измишљотинама.

Извор: НИКОЛА РАДОЈЧИЋ, Одакле је преузео Мавро Орбини свој грб Босне?, Гласник Земаљског музеја, Сарајево, 1929