Једно преображењско промишљање
Србска поновна потрага за националним идентитетом, која је на размеђи
постомодерних епоха постала наново актуелна поставља и питање улоге
србске историје, културе и традиције у идентификовању националне
самосвојности и места србског народа у глобалном скупу нација и држава.
Овај прилог схватимо само као једно промишљање, које је скромном
аутору дошло уочи празника Преображења Господа и Спаса нашега Исуса
Христа. Празника који наново позива и на национално васколико и
свеукупно преображење духа и кода наше душе.
 |
| Преображење Господње |
Како
бисмо могли сагледати значај историје за србски национални идентитет,
морамо испрва да видимо из ког аспекта посматрамо историју као науку.
Ако посматрамо историју крајње уврежено, као искључиво
друштвено-хуманистичку науку, која проучава прошлост, у том случају
национални идентитет бива чврсто закован. Сазнање и спознаја о
прохујалим временима сами по себи нису довољни. Ма колико нека прошлост
била богата националним великанима, славним догађајима и људима који
су оставили неизбрисив траг, њено конзервативно посматрање води једној
крајње нездравој самодовољности и учаурењу једног народа, који тиме
губи прави поглед на своју историју, не умећи да из ње извуче поуке,
или још горе да скрене у неке злоупотребе, махом идеолошке природе.
Приказивање историје као конзервативне науке, која се бави само нечим
што је давно завршено, што нема никакве везе са садашњошћу и има
искључиво регресивни карактер, може се у потпуности оправдати
савременим токовима глобализације. Један од најеминентнијих теоретичара
Новог светског поретка (израз овде користимо у потпуном сагласју са
начином како га користе управо његови протагонисти и мислиоци, а не у
неком дневно-политичком контексту) Френсис Фукујама објавио је крај
историје.
Савремена неолиберална идеологија у можда
наоко племенитој намери да избрише границе међу народима, креће ка
брисању идентитета. Стога је јако значајно усмерити се и на брисање
историјског идентитета народа. Објављивање краја историје и наметање
путем масмедија система вредности у коме је важна само будућност, а
где се идентитету и историји једног народа одриче свака битност може
да проузрокује само потпуно претварање индивидуа и колективитета у
једну аморфну масу без икакве перпспективе.
Да
традиционално и модерно нису супротстављени, да, штавише, ови појмови
имају вишеструко значење уколико бисмо се удубили у њих, у то нас
уверава свакодневица. Француска се није одрекла прославе дана када је
пала Бастиља. Јапан је можда најпотпунији склад врхунског технолошког
напретка и прилично живе традиције, која се огледа чак и у
свакодневним ситницама, као што је ритуал пијења чаја. Турска је земља у
којој живи једна укорењена исламска традиција, секуларизам,
национализам, који се често и сукобљавају, али, када се ове године
прослављала годишњица победе на Галипољу у првом свестском рату, цела је
земља била јединствена око тог, неолиберално гледано, историјског догађаја пуног мржње и нетолеранције.
Ово је још једна од заблуда, којима се покушава одрећи било какав
значај историјског памћења и тиме обескорењивати народе. Историјска
истина, непоколебљиве чињенице, нису никакав знак мржње и нетолеранције.
Овде долазимо до обескорењивања србског народа и систематског
уништавања његовог идентитета. Интересантно је погледати да се околним
народима, посебно после немилих ужаса 90-их година, одобрава
прикривање историје, чак стварање лажне културе, традиције, језика и
историје. Са друге стране, наша историја се побија као
експанзионистичка, усмерена против других народа, а све ове нове
ненаучне историје имају једну једину особину-створити нове нације које
су несрбске, али и, пре свега, антисрбске. Ненаучним аргументима се
покушава спровести политичка воља, која је неукорењена у било чему,
осим у простој мржњи и неким нездравим идеолошким тежњама. Тражити
корен сукоба на негдашњим југословенским просторима 90-их у средњем
веку се не разликује ни по чему од Хитлеровог позивања на Фридриха
Барбаросу приликом напада на СССР. Уз дужно поштовање правним
експертима Трибунала у Хагу, уколико таквих има тамо, треба рећи да је
то ипак (некакав) суд, а не Институт за историју на коме раде
еминентни познаваоци балканске, односно србске историје.
Да ли ту има и србске кривице? Довољно је рећи да људи са
дипломама историчара са универзитета у Србији прихватају да пишу
искривљене историје. Може се разумети финансијски моменат, али ако се
неко школовао да буде стручњак, а ни најмање не ради по неким правилима
струке, већ се руководи својим идеолошким и политичким ставовима (који
се никоме не могу забранити) то је врло тешко разумети.
Други слој наше кривице јесте писање неодговарајућих уџбеника и
неодговорност дела наставника да се деца заинтересују за прошлост.
Веома је битно да се у школским програмима поклони знатна пажња
проучавању србске баштине, и да наставни кадар да свој максимум да се
ученицима основних и средњих школа преко историје србског народа преда
сазнање, које би употпунило њихову свест о идентитету. Заиста не треба
трошити речи да то треба да значи било какву мржњу, експазионизам,
расизам или шта слично. Као што деца свих других земаља уче о својим
великанима, о значајним моментима своје прошлости, тако треба и код нас.
Такође, да будемо конкретни, злочини над нашим народом не значе
никако да сад наша омладина или било ко ко проучава историју треба да
то понови. Међутим, историја нису само лепе ствари.
Следећа ствар која се мора неизоставно истаћи када говоримо о
историји и њеном значају за србски национални идентитет јесте и
политичка злоупотреба. Већ је истакнуто донекле како изгледа када се
политика и наука помешају. Нажалост, историјску науку често
злоупотребљавају и историчари у различите квазипатриотске сврхе. Обично
се њихова сврха не разликује много од оних, које смо већ поменули,
који су везани за неолибералну идеологију. Док ови други служе као
историчари затирању историјског идентитета, дотле ови други, служећи
једнако лошој идеологији, доприносе вероватно само себи и штеточинским
партијама, којима је историја потребна не као наука, већ као средство
за манипулацију масама, које би опчињене тобож ''месијанском улогом'' у
ствари такође србски идентитет повели на потпуно криви пут, далеко од
оних основа и темеља, који су му ударени још у средњем веку.
Колика је сад ту улога православља и светосавља? Одговоримо
овако. Онолико колико је ислам одредио ток историје турског или арапског
народа на свим меридијанима. Онолика је улога колика је била
Конфучија и његове философије међу Кинезима. Православље нам је битно
колико је битан јудаизам за историју јеврејског народа, или будизам и
хиндуизам за Кину, Јапан, Индију. Или напослетку, онолико колико је
папство и римокатолицизам важно за Италију, Немачку, Шпанију или
Пољску. Јасно је, да је и у нашем случају то један од суштинских,
квинтесенцијалних фундамената наше историје, културе, традиције.
Комунистичка владавина, усуђујемо се рећи и одређен вид
окупације, оставио је сувише дубоке трагове. Извршена је насилна промена
идентитета. Духовни и историјско ткиво србског народа је потпуно
разорено и кренуло је калемљење потпуно нових, страних и
антицивилизацијских идеја и тековина. Такав галиматијас у срцима, душама
и свести људи постао је плодно тле да се после једног гушења
идентитета роди управо једна квазипатриотска струја, која је наметнула
неке нове лажне нациоанлне знаке, нову националну митологију, мешајући
је са комунизмом и неким тековинама, које се никако не уклапају у
историјску истину. Као реакција на то, или можда у сагласју, настају
неолибералне антинационалне идеје, које опет имају неку своју потпуно
лажну историју, коју представљају као једину исправну истину.
Дакле, можемо рећи да обе ове идеолошке струје имају потку управо
у комунизму, у томе да се србски идентитет потирао, да се стварао
нови, оптерећен неистинама и прелестима, као што је југословенство.
Међутим, није комунизам једино што је утицало на урушавање идентитета и
на то да се данас решава србско национално питање, а да идентитет,
нити историја овог народа, није дефинисана у мери у којој је то
потребно. Комунисти су свакако искористили то да су Срби већ имали
додира са бројним идеологијама, које могу да буду опасне по национално
ткиво. Тако нагризени и подељени, уз насиље, постали су лак плен
насилној промени идентитета и затирању историје, односно њеном
лажирању. Стварање лажних идентитета несумњиво има за колатералну
штету и стварање лажне историје. Новији примери из суседства то
најбоље илуструју, али таквих је примера било одувек.
Заједнички именитељ обе ове струје међу историчарима, које робују
идеологијама, условно и можда прејако названим квазиевропским и квази
патриотским апологетама, јесте поједностављење ствари. Питање
идентитета је једна изузетно компликована ствар. Одмах треба поменути да
ово није специјалност само у Срба. Поједностављивање питања која су
sui generis изузетно компликована постоји свугде. Као што апологете
различитих идеологија постоје свугде, са истим или сличним циљевима.
Србски национални идентитет по себи је изузетно компликован. Срби се
налазе на ветрометини и на простору где је мешање народа било крајње
изразито. Словенски ген је свакако доминантан, али мешање са дошљацима,
као и потом са бројним народима који су пролазили овим просторима
морало је довести и до њиховог утицаја на наш идентитет. Оно што спада
у фундаменте нашег идентитета, православље, такође је плод утицаја са
стране. Као што знамо Византија је у склопу својих државних планова
увела Србе у комонвелт земаља хришћанске васељене. Предраг Матвејевић,
хрватски историчар, је у своју изванредну књигу Медитерански бревијар
уврстио и Србе. Србија јесте медитеранска земља. Велики је број
припадника нашег народа, који су током историје живели, али и данас живе
на простору који припада, на сваки начин Медитерану. Ако упоредимо
Бродела и његове списе везане за Медитеран и особине, које он даје
просечном Медитеранцу, наћи ћемо низ антрополошких и карактеролошких
паралела са Србима. Балкан као самосвојно подручје носи са собом низ
особина, које су карактеристичне за оне, који насељавају ово поднебље.
Сви ти кодови, све те особине су несумњиво део и србског генетског
кода. Компликованост идентитета народа, који је у једном историјском
тренутку био у исламској империји, средњоевропској монархији и на
Медитерану под игом Млетака мора да остави посве специфичне трагове.
Стога је јако важно и проблем идентитета посматрати кроз вишеструку
призму.
Компликованост идентитета не подразумева да
се он на било који начин негира. Такође, не поништава ниједну његову
особину, већ их само појашњава додатно. Поред тог, то никако не значи да међу нашим основама не постоје неке константе, неке сталне одреднице, које нас чине народом који јесмо. Само не треба превиђати ни друге утицаје.
Вратимо се на основну тему нашег излагања. Како би се сва ова
компликованост боље и лакше сагледала и како би се деидеологизација
успешно спровела, потребно је и историју сагледавати другачије.
Историја је, пре свега и изнад свега, наука о садашњости.
Сагледавање прошлости мора бити критично, објективно и мора да служи
за извлачење закључака. Само на такав начин историја ће се правилно
сагледати и имати онај круцијални утицај на идентитет једног народа.
Сваки историчар је и политичко биће, као и сваки други човек. Међутим,
историчар има и улогу путовође, нека врста пастира, који може вештом
манипулацијом оне, који га слушају да поведе на више путева. Често је
само један исправан и спасоносни. Стога је историчар неко ко прикупља
чињенице из прошлости, слаже их и броделовским системом ''дугог
трајања'' их користи за данашње време и као неки знак за будућа
промишљања. Управо је само историчар онај који одлучује о користи и штети историје за човека,
како је Ниче назвао своје дело. Ту је и одговорност свих нас, који се
бавимо историјом. Историја има есенцијалну улогу у идентитету народа.
Она одређује његово порекло, она се бави његовим значајем, особинама,
победама и поразима, утврђује на основу чињеница значај неких људи у
позитивном или негативном светлу (што мање црно-бело). Свако од нас ко
предаје историју, на било ком нивоу, мора да буде свестан да може да
формира на неки свој и најскромнији начин нечије ставове у вези са
неким питањима. Ту је свакако најлакше нама универзитетским радницима,
јер нама већ долазе формиране личности (бар би требало да буде тако).
Наше уважене колеге у основним и средњим школама имају тежи задатак
да неформираним личностима подложним утицајима околине, породице, који
су сви често једнострани, покушају утицати на формирање здравог
идентитета уз схватање историје, које само доприноси побољшавању тог
идентитета, који се развија и формира у неком правцу.
Управо је тај правац формирања суштинска тема. Историја, као део
идентитета може да формира у више праваца свакако. Уколико је тај
правац формирања утемељен на науци, не на идеологији и митологији (то
је већ за оне који се баве књижевношћу и културом) могућно је створити,
уз друге битне чиниоце наравно, здраве национално свесне људе и Србе.
Са друге стране, тумачење историје погрешно, или њено одбацивање води
ка стварању јединки потпуно изгубљених, без идентитета, ослоњених на
потрошачко друштво, кокаколизованих и cnn-ованих до крајњих граница.
Или са друге стране, ствара заточене људе у мору сопствене лажне
митоманије и маније неке непостојеће сопствене величине без икаквих
основа, без темеља, без промишљања света око себе, уз ослањање на
митингашку псеудо-науку. Оба су пута путеви пропасти србског идентитета,
његовог неповратног нестанка и десрбизације Срба.
Проф. Борис С. Стојковски
