Средњовековна медицина развијала се под утицајем византијске и западно-европске медицине с тим што је византијски утицај био ограничен на помоћне медицинске науке, а западноевропски на клиничку медицину и фармакотерапију.
 |
| Средњовековни приказ болесника у постељи |
Овај период развоја србске медицине није много обрађиван у нашој науци, о чему нам сведочи мали број објављених истраживања којима данас располажемо, а разлог је да се медицинско знање Срба у средњем веку сводило углавном на гатања и враџбине.
Најпознатији извори за изучавање овог периода су: грађа за историју здравствене културе Дубровачке републике, грађа которског архива из периода Немањића, збирке рукописних књига у библиотеци Патријаршије у Београду, списи Архива САНУ, библиотеке манастира Хиландара (Хиландарски кодекс), Дечана и Пећке патријаршије, док су највеће и најстарије збирке рукописних књига Народне библиотеке, Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима и библиотека фрушкогорских манастира за увек изгубљене у ратним разарањима Другог светског рата.
Најпознатији извори за изучавање овог периода су: грађа за историју здравствене културе Дубровачке републике, грађа которског архива из периода Немањића, збирке рукописних књига у библиотеци Патријаршије у Београду, списи Архива САНУ, библиотеке манастира Хиландара (Хиландарски кодекс), Дечана и Пећке патријаршије, док су највеће и најстарије збирке рукописних књига Народне библиотеке, Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима и библиотека фрушкогорских манастира за увек изгубљене у ратним разарањима Другог светског рата.
Осим ових извора, веома су значајни списи античких писаца и лекара: Хипократа, Галена, Аристотела, Емпедокла и других, као и списи Салернске (Италија) и Монпељеске (Француска) медицинске школе XII века.
Србска средњовековна култура била је европска култура, Срби су радо примали културне тековине Византије и Запада, о чему најбоље сведоче средњовековна архитектура, књижевност, сликарство и медицина.
 |
| Хигијена у Средњем веку |
О медицинским знањима старих Словена, пре и после доласка на Балкан, негде до XI века, због недостатка историјских извора, веома је тешко говорити. Византијски историчари који спомињу Словене, Прокопије, Константин Порфирогенит, Лав Ђакон и други, не говоре о начинима лечења. Подаци које имамо односе се на веровања о узроцима болести и коришћењу гатања у лечењу. По извештајима цара Маврикија (582-602), Словени су по досељењу на Балкан знали за припремање биљних отрова за стреле, а по налазима некрополе из XI века код Бајине Баште, знали су и за хируршке интервенције, на пример, за трепанацију лобање. Једно је сигурно да су Словени прихватали многе обичаје и начин живота староседелаца, посебно у областима где су постојали прописи о комуналној хигијени (Котор, Будва, Домавиа), као и прописи о уређењу кланица, исправности водовода, чистоће у граду, што је наслеђено из периода доминације Римљана.
Најстарија медицина, која је у средњем веку била највише коришћена, је верска медицина. Тумачење болесног и нормалног стања заснивало се на учењу о борби добра и зла, између демона и човека. По свом учењу верска медицина делила се на канонску која је била заснована на учењу званичне цркве и апокрифну која је представљала синтезу различитих култова и схватања староседелачког становништва Балкана и античког света, а коју званична црква није признавала.
Најстарија медицина, која је у средњем веку била највише коришћена, је верска медицина. Тумачење болесног и нормалног стања заснивало се на учењу о борби добра и зла, између демона и човека. По свом учењу верска медицина делила се на канонску која је била заснована на учењу званичне цркве и апокрифну која је представљала синтезу различитих култова и схватања староседелачког становништва Балкана и античког света, а коју званична црква није признавала.
Канонска верска медицина званичне цркве заснована је на учењу хрисћанске цркве по коме је њен творац Исус Христос лечио болесне и васкрсавао мртве. Ову моћ је пренео и на своје ученике говорећи им: “Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђавола изгоните, забадава сте добили и забадава дајите”.
 |
| Светитељи Кузман и Дамјан |
Бројне податке о излечењу болесника које је обавио Исус Христос налазимо у Јеванђељу (о излечењу губаваца, глувонемих, паралитичара итд.), а у фреско сликарству Дечана, Раванице, Манасије, Каленића, Студенице, Мораче и другим манастирима наилазимо на приказе излечења болесних од светих лекара, од којих су најпознатији безсребрници Кузман и Дамјан, који су болесне лечили бесплатно.
Поред веровања канонске медицине у свете лекаре и исцелитеље, значајно место заузимало је и веровање у исцелитељску моћ светитељских моштију.
Чак је постојала и организована трговина моштима светаца у чему су предњачили Млечани и Турци, а да су и наши људи користили ову могућност великих зарада, говори податак да је мошти краља Драгутина, пред крај XVIII века, породица Кораћ из Новог Пазара распарчала и продала, тако да је данас остала сачувана само рука у манастиру Дечанима.
Било је раширено веровање да мошти Срба Светитеља лече и неуропсихијатријска обољења, а то се обављало по манастирима уз читање молитви.
Да би излечиле стерилитет жене су на гробове светитеља остављале вотивне предмете, најчешће мале колевке. Велика збирка таквих колевки израђених у филиграну, које су стављене на ковчег са моштима Стефана Дечанског, налази се у манастиру Дечанима.
Апокрифна медицина у суштини представља синтезу античких и оријенталних култова, хришћанства, као и филозофских праваца старог века, а за лечење је користила молитве, магијске формуле, гатања, враџбине и амулете. Обољења, по апокрифној медицини, настају деловањем злих демона који су бројни, свака болест имала је свог демона - изазивача. Веровало се у постојање вила и речних духова, у вукодлаке, вампире и вештице. Сви они изазивају болести, море и епидемије, међутим, највеће несреће у животу, глад, кугу, сушу, богиње и земљотресе, како се веровало, изазивају вештице.
 |
| Вештица из словенске митологије |
Најчешће молитве биле су: молитва против нечастивих духова, ђавоље работе, напасти вилинске, против завидљиваца и урока, за болести срца, против мора и вештица, за лучење млека, против чини, или против рањавања мачем и стрелом.
Магиске формуле коришћене су у превентивне и куративне сврхе, а биле су написане на парчету хартије, металној плочици или на неком делу тела. Тако, на пример, магијска формула против импотенције исписивана је на појасу који се опасивао око бедара болесника, а против крварења из носа формула је исписивана крвљу болесника на његовом челу. Против уједа бесног пса формула је исписивана на киселом хлебу и давана уједеној особи да је поједе.
Ношење амулета као заштите од разних болести познато је још у праисторији. Нађени су од камена, метала, кости или печене земље у разним облицима: геометријским или у облику ликова богова, живитиња или птица, амулети су штитили од злих духова, громова, урока, чували здравље и помагали женама у плодности.
Гатање је такође много коришћено и првенствено је имало магијски карактер. Поред гатања да болесник оздрави, често се гатало да се човек заштити од болести. Гатало се понекад да здрава особа оболи или да се оболелој погорша стање. У ову сврху служили су списи као: Рожданик, Трепетник, Громовник, Лунак, а најстарији потиче из XIII века и поред упутства за гатање садржи и кључ гатања у облику крста, а налази се у Зборнику попа Драгојла.
Србска средњовековна медицина по свом учењу била је европска медицина, није се разликовала од италијанске и француске медицине XIV-XV века, осим у једном, код нас није било медицинских школа као у Салерну и Монпељеу. Медицински приручници сачињени су махом од прерађених списа античке и арапске медицине, које су избегавале хируршке интервенције и патолошка стања у организму тумачиле као поремећаје настале у равнотежи сокова.
Први помен о постојању медицине, у данашњем смислу речи, код Срба потиче с почетка XII века из манастира Хиландара. Највећу улогу у настајању наше медицине одиграли су калуђери који су преводили византијске списе, а посебно место у XII веку заузима свети Сава, оснивач првих србских болница, писац наших најстаријих медицинских списа и борац против надрилекарства. У преношењу знања тадашње европске медицине велику улогу умали су и лекари италијанског порекла који су живели и радили у Србији, посебно у Котору.
Прве србске болнице осниване су по манастирима, у Хиландару и Студеници и, како су служиле искључиво за лечење, могу се сврстати у ред најстаријих болница у Европи. Врхунац свог успона србска медицина доживљава у XIV-XV веку, о чему нам сведочи следеће: располагање свим значајним списима тадашње медицине, постојање градских апотека, појава градских болница, постојање прописа из комуналне хигијене, појава карантина за сузбијање заразних болести, установе за заштиту лепрозних болесника - лепрозоријуми и сиротишта за напуштену децу.
 |
| Манастир Студеница |
Прва болница на територији србске државе била је основана у Студеници, коју је такође основао свети Сава у периоду између 1208. и 1216. године.
Болнице затим, оснивају Стефан III Урош Немањић у Дечанима између 1327 и 1335. године, цар Душан у манастиру св. Арханђела код Призрена 1342. године, кнез Лазар у Раваници подиже болницу 1381. године, цар Душан у Котору 1350. године, а деспот Стефан Лазаревић у Београду око 1390. године.
Ван граница средњовековне Србије, осим у Хиландару, краљ Милутин је основао две болнице: у Продромовом манастиру у Цариграду 1308. године и у манастиру св. Арханђела у Јерусалиму 1315 године.
Србске болнице биле су осниване и организоване по угледу на византијске, што је најочигледније у дечанској болници која је имала специјалистичка одељења слична одељењима у болници Пантократоровог манастира у Цариграду и то:
- за лечење оних који страдају од рана или повреда,
- за оне који нису могли слободно дисати ради љутине која долази изнутра,
- за лечење оних који су се сасвим савили и нису могли ништа радити,
- за болне од свете болести - епилепсије,
- за болести очију.
По питању лекара у средњем веку код нас, стање је било слично као и у другим земљама Европе. Осим лекара који су завршили медицинске школе, овим послом бавио се далеко већи број самоуких лекара од којих су у већини случајева били бербери који су се најчешће бавили хирургијорн.
Не треба занемарити ни постојање гатара и врачара, које су без обзира на развој научне медицине задржале своје место у народу, које су сачувале и до данашњег дана.
 |
| Средњовековна фармакологија |
Најстарији србски лекари до XV века највероватније су били емпирици тј. они који су лекарску вештину изучили као занат. Већина лекара који су радили и живели у Србији, за које знамо да су завршили медицину, били су Италијани. Медицинске школе на универзитетима у Болоњи и Падови, чији су ђаци радили као лекари у нашим крајевима, спадале су у ред најчувенијих медицинских школа у свету.
О томе да ли је било школованих лекара Срба, нема ближих података, али списи Хиландарског кодекса убедљиво говоре да је морало бити и таквих који су добро познавали савремену европску медицину.
Фармакопеја - снабдевање лековина углавном се обављало преко лекара и апотека. Лекови су већином били биљног порекла и као састојци појављују се тикве, бадем, лук, урме, смокве, бибер, разно семе, корење и коре, уље, смола, маховина, ружина водица. У многим рецептима помињу се као састојци старо вино, мед и сирће. Тако су, на пример, кашаљ лечили смоквама потопљеним у вино, белим луком прженим са медом или су болесника трљали овчијим лојем. Осим биљних састојака користили су и минерале: сумпор и со. Значајно место заузимају и састојци животињског порекла: магарећа копита, мозак од јелена и лисице, јаја, овчије и магареће млеко, гушћије и јеленско сало, јеленски рог, козји лој или плућа, кожа јежа, ракови, пужеви, свињски и ластин измет. Често су као начин лечења користили пуштање крви.
Најстарија апотека код нас основана је у Котору 1326. године, а лекови су набављани из Венеције. Апотекари су до XV века сви били италијанског порекла, највише их је било из Болоње, Венеције и Апулије. Медју њима помиње се само један србског порекла.
Грађу за познавање фармакопеје налазимо у преводима европске средњовековне медицине, од којих је најкомплетнији Хиландарски кодекс са описом 145 лекова. Већина лекова је биљног порекла, осим неколико за које су коришћени минерали. Лекови су справљани у сложеном саставу у коме је често било и по 60 састојака. О леку се у кодексу даје прво његово име, затим састав, начин добијања, а највећи део текста садржи упутство за лечење појединих болести. Од земаља из којих су добијане сировине, најчешће се помињу Арабија, Персија, Грчка и Ломбардија.
Грађу за познавање фармакопеје налазимо у преводима европске средњовековне медицине, од којих је најкомплетнији Хиландарски кодекс са описом 145 лекова. Већина лекова је биљног порекла, осим неколико за које су коришћени минерали. Лекови су справљани у сложеном саставу у коме је често било и по 60 састојака. О леку се у кодексу даје прво његово име, затим састав, начин добијања, а највећи део текста садржи упутство за лечење појединих болести. Од земаља из којих су добијане сировине, најчешће се помињу Арабија, Персија, Грчка и Ломбардија.
 |
| Једна од средњовековних метода лечења |
Терапијски зборници били су најпопуларнији списи средњовековне медицине и чувани су као највећа драгоценост која се предавала потомцима у наслеђе. Народни лекари преписивали су њихове дотрајале странице и том приликом понекад мењали садржину старих рецепата и убацивали нове. Пошто су то били једини приручници по којима се наш народ могао лечити, онај који их је поседовао уживао је велики углед.
До освајања србских земаља од Турака србска медицина се развијала упоредо са европском медицином. Власт Турака прекинула је развој свих грана нашег културног стваралаштва па и медицину. Србска медицина ће све до појаве првог лекара Србина, Јована Апостоловића 1759. године, са докторском дипломом универзитета у Берлину, остати на темељима француских и италијанских школа.
Аутро: Анка Лаловић
