На конзулском месту у Приштини, тада најистуренијој тачки српске дипломатије били су Војислав Илић, Бранислав Нушић и Милан Ракић:
Тајни извештаји и стихови на конзулском столу
Дипломата, тајни агент своје владе, песник, национални радник, добровољац у четничким јединицама, Милан Ракић конзул, патриота и аутор наших најдубљих родољубивих стихова, из Париза уронио је у приштинске мракове и блата, смислом и задатком свог живота сматраће онај кад је, у последњим редовима војничког строја, он, тада начелник у Министарству иностраних послова, са малим чином водника, реденика прекрштених преко груди, слушао како војницима, пред напад на Приштину официри рецитују његове стихове. "То је Ракићев Газиместан!", рекао је официр показујући Муратово турбе, а војници су се сагли да пољубе земљу. Водник Ракић, добровољац у четничком одреду војводе Вука, први је ушао у ослобођену Приштину!
 |
| Милан Ракић |
Био је то одговор дипломате који се држи реда и зна за такт. Ракић је, по свему, био "човек у себе окренуте амбиције" (Исидора Секулић): таквим људима ништа није толико страно као говор о сопственоме јавном раду и националним заслугама. Бранимиру Ћосићу и свем ондашњем српскоме свету, па и шире, у европским политичким круговима, ова особина Ракићева била је навелико позната - и он се о приштинским данима песниковим даље није распитивао. Ракићеви конзулски дани: "Сав интегралан, као затворена линија"
Међутим, о Ракићевом службовању у Турском царству знало се до тог доба можда и више него што је он сам претпостављао да се зна. Није се, свакако, знало све, па су се испредале приче. И писало се о његовим конзулским данима на Косову. Писали су историчари, есејисти, новинари. Могле су се читати приповетке у којима се Ракић, по имену и презимену, појављује као уметнички лик.
Има цвећа које плаче, има студенаца који извиру испод ћивота, има траве на којој народ види крв". Тако је Војислав Илић описивао, пред своју смрт, Браниславу Нушићу,Косово, жалећи што ће умрети а никад неће завршити свој спев о Косову. Тешко болестан, месец дана по Илићевој смрти Нушић пише у дневник: "Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу још само толико живота да довршим Косово!". Тек трећи конзул, Милан Ракић, успео је да косовски еп искаже циклусом од шест песама.
Да је пред собом имао особу чије звање није постављало "границе... око његове личности" и чији се погледи на свет морала и политике толико много, елементарно не разликују од "очекиваних", да је то био стваралац уобичајеног народноснога и психичког склопа а не човек "сав... интегралан, сав затворена линија", што значи личност у којој нема ничег "наполовичног, условног, конвенционалног" (Јован Дучић) - какву би повест млади књижевник чуо од славнога саговорника?
Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. у Београду. Правни факултет започео је у Београду, завршио га у Паризу 1901. Године 1904. постављен је за писара у Министарству иностраних послова. Од маја 1905. је у конзулату у Приштини, у својству писара друге класе. Пет месеци доцније видимо га као вицеконзула у Скопљу, где ће остати до октобра 1906, па се враћа у Српски конзулат у Приштини, и ту ради до средине идуће године. Од јула 1907. Ракић је дипломатски представник Србије у Солуну. На Космет по трећи пут одлази у септембру 1908. и у Приштини проводи три наредне године - испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, затим као шеф конзулата.
Једна дипломатска каријера: Писар друге класе у Приштини
Октобра 1911. Ракић је добио унапређење и из Приштине премештен је у Министарство иностраних дела у Београду.
 |
| Милан Ракић |
Тему Косова увела је у женевски разговор двојице писаца заправо Ракићева супруга Милица, реагујући на мужевљеве речи да у његовом животу "од 1905. године нема догађаја. Каријера, премештаји, конзулство у Приштини, Скопљу, Солуну, затим поново у Београд". Госпођа Милица Ракић само је убацила:
"Али пре Приштине женидба, а у Приштини је написао свој Косовски циклус".
Године 1905, на путу од Београда према Приштини, где је требало да преузме место писара у конзулату - о чему је могао размишљати песник Милан Ракић, правник по образовању, за кога је неприкосновени Скерлић у Српском књижевном гласнику написао да је већ првом збирком песама "успео да својим снажним талентом одскочио од... бедне гомиле расплаканих стихотвораца"? Да ли га је "тресла" Скерлићева брига на шта ће "млађи песници... утрошити своје лепе таленте које младост греје, и свој живот, који је тако кратак"? Да ли му је, тада, мисли опседало критичарево упозорење да "накићена, хладна поезија, антисоцијална, туђа и непријатељска према животу", није и не сме да буде последња реч младих књижевних стваралаца?
Војислав Илић, Бранислав Нушић и Милан Ракић: "Страдални југ српски"
Или је по сећањима пребирао суморне стихове Војислава Илића, свога претходника у истом звању и у истом граду од пре деценију и нешто више, из чијих се болних груди, тамо, онамо моћно извила песма о јуначким прецима што су самрт примили часно?
"Жао ми је што ћу умрети а нећу стићи да израдим Косово", поверио је Илић пред своју смрт Браниславу Нушићу, вицеконзулу у Приштини, своме претпостављеном.
"Има цвећа које плаче; има студенаца светих који извиру испод ћивота; има траве на којој народ види крв..."
Да ли је Ракић знао за ове речи насмрт болеснога песника?
Нушић је, по свему, речи Илићеве примио као завет и својски је прионуо на посао. Војислав Илић жалио је што неће стићи да напише спев о Косову, а он је радио на књизи друге, њему много својственије врсте.
Но и Нушић се убрзо разболео. Ни месец дана по Илићевој смрти, на Три Јерарха 1894, он пише из постеље:
"Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу само да довршим дело Косово и да видим моје дете".
Књигу за каквом је, као за својим неоствареним делом, жалио његов грудоболни пријатељ, Нушић је ипак написао. Да ли је Ракић, путујући спором железницом на "страдални југ српски", убрзавао време Нушићевим Косовом (1902) - геокултурном повешћу о свету који тек има да упозна, о свету који, вековима већ, остварује велику историјску мисију? Да ли су се баш над тим зналачки израђеним списом о народним обичајима, легендама, песмама, манастирима и другим светињама српским на Косову и и Метохији зачеле неке од доцнијих Ракићевих животних и књижевних одлука? Или су му се кроз главу преметала само конзулска писма и извештаји о шиптарским и турским насиљима над незаштићеном српском рајом, документа што их је недуго пред полазак изучавао у архиви Министарства иностраних дела, укључујући ту и обимну Преписку о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898-1899?
Парнасовац у друштву турских власти и понеког комите
"Је ли потребно потцртавати чудни контраст што се намеће мислима свакога који зна Ракића, а познаје Приштину" - узвикнуће Милан Ћурчин док буде покушавао да прво именује и разложи, а онда и разјасни мотиве који су Ракића навели да се прими службе на неослобођеном Косову.
 |
| Јован Дучић у Милан Ракић |
Један други књижевник, Григорије Божовић, који је прилике у Старој Србији познавао са самога њиховог извора, и као староседелац осећао их много дубље и болније, кратко бележи:
"Српском народу у царству се смркавало. Била је на помолу блиска самртна ноћ... Тако је стање затекао на Косову Милан Ракић."
Али, зар је Ракић као службеник српскога Министрства иностраних дела ступио на Косово као у непознату земљу?
Ћурчинове речи не треба, дакле, узети као чуђење; оне пре исказују одушевљење и занос:
"Колико интензивни и снажни мора да су били патриотско чувство и вера у идеју којој се служи, који су човека као што је Ракић, обдарена ретким способностима осећања и могућности да их искаже, високе културе, правог господина - већег него што је иједан у овој земљи - а који је, уза све то, још и деликатна здравља, могли држати привезана за ону суморну, пет векова опевану али пет векова необрађивану груду косовске земље, кроз толики низ лепих, младих, никад неповративих година, у онаким приликама!" О приликама у којима је у Приштини живео и радио, оставио је Милан Ракић и лично сведочанство.
Господин високе културе: Самртна ноћ над Косовом
"Нигде ваљда нису животне прилике тако бедне а живот без дражи као овде", признао је у писму пријатељу Јовану М. Јовановићу. И одмах додао: "Па ипак, нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде."
Писали су му, међу осталима, Скерлић и Богдан Поповић. Тражили су нове песме за Српски књижевни гласник.
"И не пишите само кад вам падне на памет, ради забаве, него радите као најамник... И тако човек", тешио га је Поповић, "испуни време најбоље и најкорисније, кад живи у Приштини или Београду, што је једно исто".
Ракић се није оглушивао о савете пријатеља, али је, као човек "светог и свесног поимања дужности, и у приватном и у јавном животу", знао шта је његов прави задатак: да брани "клето Косово" и да ради на његовом ослобођењу. Стога је највише времена проводио с народом, примао је угрожене и зулумом заплашене људе и бивао међу њима, сусретао се с комитама и комитским војводама, о великим саборима одлазио у Грачаницу, о Петровудне обилазио манастир Девич. Пун националне вере и спремности да на сваку невољу снажно одговори ("у једној класичној храбрости и у неимоверној српској топлини", како ће записати Григорије Божовић), ширио је око себе одлучни оптимизам и будио наду у скоро ослобођење.
У приче су ушле његове дневне шетње до ушћа Лаба у Ситницу и ноћне по Газиместану.
Национални рад Милана Ракића на Косову и Метохији одвијао се у две равни. Једну је испуњавао његов дипломатски, државно-политички ангажман.
Друга раван косовских година Ракићевих нашла је исходиште у његовој поезији. О томе ће најпре бити речи.
Косовски циклус песама: "Арнаутин ти је избио очи"
Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је песник иако с повременим кратким прекидима провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године.
 |
| Милан Ракић |
Групишући, међутим, песме у циклус с насловом "На Косову" Ракић се није држао хронолошког, већ семантичког критеријума распоређивања. По том мерилу, на прво место дошла је песма Божур; иза ње уследиле су: Симонида, На Газиместану, Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква и, у епилошкој функцији, Минаре.
Није, према томе, тешко васпоставити опште духовно значење и социјалноисторијски смисао Ракићевих родољубивих стихова. Песнику се најпре показује косовско минаре, бело изнад црних кућа, симбол турске власти. Тмурно расположење што га је, тако, захватило при ступању на косовско тле, продужује се у три потоње песме. Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симониди на фресци, па монахиња Јефимија како плаче над српским племеном "које обухвата тама, док светлости нема на видику целом". Запевање и плач Старе Црне Горе преноси се, онда, на страну икону у напуштеној цркви, на којој, "очајан и страшан, Христос руке шири, вечно чекајући паству, које нема".
Из министарства у четникче: Под командом Војина Поповића - Војводе Вука
Ракићево ангажовање има, међутим, и свој непосредан вид. Ту се он појављује као ратник, добровољац у редовима најодлучнијих ослободилаца Старе Србије, као бивши конзул који сада како ће забележити Милан Грол - "са реденицима прекрштеним преко кожуха и шубаром на глави, улази на челу колоне у Приштину".
Ракић се, као што је познато, кратко време задржао на месту шефа Конзуларног одељења у Београду. Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића - војводе Вука.
Доцније ће Ракић једва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.
Прича је заносна. Састоји се од две епизоде, на које се може гледати као на чинове једнога истог драмског збивања.
Прву епозиду сачувао је у својим успоменама Младен Ст. Ђуричић и она се тиче, доживљаја о којем ће сам Ракић младом пријатељу поверити:
"То ми је био највећи дан у животу".
Младен Ст. Ђуричић не препричава догађај него се у потпуности препушта Ракићевом казивању:
"Око мена војници попадали - љубе земљу!": Суза водника Ракића
"Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе... Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
- Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!... То је Газиместан, на ком је Обилић...
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: На Газиместану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме целог - планина!... Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
- Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама... Ево га позади, с бомбама... у одреду Војводе Вука! И одмах одјекну командантов глас:
- Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе... први и последнји пут тада."
Православна звона поново у Приштини: четник Ракић на челу колоне
Други део приче завештао је потомству Милан Ћурчин. По уласку у Приштину, Ракић се с ослободиоцима упутио право у конзулат и потражио велико црквено звоно што га је 1908. сакрио од Турака у подруму. Изнео га је с војницима и окачио о грану у порти православне цркве. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже читав тај дан звонило је опет звоно на Косову оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа.
Ћурчиново казивање деловало би непотпуно без једног фрагмента из Ракићевог писма упућеног жени, из Приштине, 10. октобра 1912. године:
"Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено."
Године 1939, у тексту који је имао да васпостави лик тек умрлога песника (1938), стари друг и профињени тумач његових стихова подсетиће управо на косовске године Ракићеве:
"Такав је то био човек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме На Газиместану одлазак у добровољце."
Не знам за тачнију оцену Ракићеве личности и његовог карактера од овог сажетога и дубоког исказа Богдана Поповића.
Јован Пејчић
Извор: Србско наслеђе
