недеља, 01. јануар 2012.

Огњеслав Костовић*

Две деценије пре Цепелина, Огњеслав Костовић направио је ваздушни брод, израдио за њега бензински мотор, оставио иза себе стотињак изума вредних пажње, а ипак је у земљи свог порекла данас сасвим заборављен.

Чамац под водом, лађа на небу

Огњеслав Костовић
Нови Бечеј - Када је у Петрограду, децембра 1916. године, у време док је још трајао Први светски рат, умро Огњеслав Костовић, новине су забележиле да је „нестао блистав изумитељ и научник, који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”. О животу и делу овог човека и његовим фантастичним изумима код нас се веома мало, или готово ништа не зна, мада животна прича нашег земљака личи на научно-фантастични роман. Рођен у шестој деценији деветнаестог века, када и Никола Тесла и Михајло Пупин, Костовић остаје у сенци великих научника и изумитеља, мање познат, данас сасвим заборављен, а то је, сасвим сигурно, последица околности у којима је наш земљак стварао у царској Русији.

Огњеслав Костовић, или Огњеслав Степанович, како се звао у Русији, био је племићког порекла. Његови преци, деда Јован и отац Стеван, били су богати житарски трговци који су се настанили у Врањеву, сада делу Новог Бечеја, где су имали магацин за смештај хране, као и бродове са којима су Тисом и Дунавом разносили жито. Према подацима из „Зборника Матице српске” из 1957. године, које је прикупио Милан Станисављев, Огњеслав Костовић је имао брата и три сестре. Рођен је у Визбургу у Аустрији 1851. године. Родитељи су му тада живели у Пешти, где му је отац био житарски трговац. Ту је Огњеслав завршио основну школу, гимназију и учио технику.

Још у детињству испољавао је бујну машту која га је наводила да у игру увек уводи нешто ново. Растао је у Пешти и Новом Бечеју код деде Јована, у имућној породици, радознао и увек жељан знања. Говорио је мађарски, немачки, а у школи је научио и француски језик. Одушевљавали су га романи Жила Верна. По завршетку школовања отац је свој пароброд за вучу шлепова дао на управљање сину.

Већ тада је Костовић имао планове за подморницу на ручни погон које је понудио руским војним властима. Без много проверавања, пројекат је одбијен 1878. године. Костовић се бацио на реализацију идеје, о којој је писао руском царевићу Александру Александровичу. Радило се о чамцу-риби, способном да понесе осам људи, да се креће у свим правцима и проведе под водом 20 сати.

По многима, наш земљак је међу првима у свету, после немачког инжењера Отоа, који се сматра оцем мотора са унутрашњим сагоревањем, пре Дајмлера, Бенца и Мајбаха, имао решење оваквог мотора, који је конструисан тек 1885. године, као лак, брзоходни бензински мотор, основа развоја мотора за возила која данас знамо.

Огњеслав Костовић је, ипак, направио свој мотор са унутрашњим сагоревањем. Идеја у коју нису поверовали у војсци, одушевила је научнике. „Руско друштво ваздухопловаца” наговорило је тада проналазача да се прихвати пројектовања ваздушне лађе - дирижабла. Већ 1880. године у часопису „Ваздухопловац” пише да је познати изумитељ нацртао своју прву ваздушну лађу, проучили су пројекат и истакли његову савршену лепоту.

Тражећи за изградњу дирижабла лак али и чврст материјал, Костовић је међу првима у свету пронашао, „арбонит”, неку врсту шпер-плоче, која ће касније у Русији бити коришћена за израду предмета за свакодневну употребу. Дирижабл „Русија” се рађао веома споро, уз тешкоће, неразумевање и недостатак новца, јер је влада Русије укинула помоћ. Са прикупљањем прилога ишло је тешко, јер је ваљало скривати техничке појединости од света где се такође настојало да се што пре овлада ваздушним простором.

Држава је, ипак, притекла у помоћ, али је драгоцено време изгубљено. Када је градња дирижабла напокон приведена крају, уследило је невреме над Охтинским бродоградилиштем, где је ваздушни брод грађен, десио се и мали пожар, а све је знатно оштетило летилицу. Било је свима, па и Костовићу, јасно, да новца за нови подухват неће бити. Невоље нису престале, јер су и акционари „Друштва за изградњу ваздушног брода Русија” тражили повраћај уложеног новца. Костовић се тада обратио Инжињеријској управи Министарства војске Русије, са захтевом да откупе летелицу у виђеном стању, али без успеха. Овде су оценили да гигантски аеростат представља проблематично војно средство, чија примена у рату, ако и буде могућа, може бити само у крајње ретким случајевима.

Тако је пропала и последња нада Огњеслава Костовића да ће његов ваздушни брод бити довршен и тестиран у ваздуху. О погрешним одлукама одговорних у руској војсци касније ће се само спорадично говорити. Замисли Костовића оствариће двадесет година касније немачки гроф Фердинанд Цепелин, а недовршена ваздушна лађа у то време налазила се у погонима за производњу „арборита” у селу Малоје Рибицкоје на обали Неве.

Огњеслав Костовић
Подаци о животу и делу научника и проналазача Огњеслава Костовића веома су ретки, често обавијени тајном. У авантуру да појасни чињенице и расветли непознате детаље из живота овог изузетног човека, упустио се и доскорашњи директор и оснивач Музеја ваздухопловства у Београду, историчар Чедомир Јанић, који нам је саопштио неке непознате податке. Огњеслав Костовић је човек који је увек живео у будућности, а иза себе је оставио стотинак изума вредних сваке пажње. Пријаву за патент мотора поднео је тек 1888. године, а она је решена четири године касније. Међу његовим изумима, од којих су многи остали на папиру, каже Чедомир Јанић, постоје цртежи у Русији, а чува се и његов мотор. Има и оних остварених и данас препознатљивих, као што је уређај за извлачење потонулих бродова, на пример.

Његова фабрика, користећи „арборит”, успешно је производила бурад, кофере, чамце, понтонске мостове...

Огњеслав Костовић се оженио и засновао породицу у Петрограду. Сваке године славио је Светог Николу, што је веома чудило Русе. Једна од његових кћери удала се за србског официра 1903. године, а када је избио Први светски рат, као права кћи Костовића, постала је добровољна болничарка.

Мада је живео у Петрограду, везе са домовином биле су живе и интензивне. Крајем 19. и у првој половини 20. века, увек је неко од многобројне фамилије Костовићевих боравио у Новом Бечеју. Све до Првог светског рата овде му је живела мајка, касније и три сестре и брат Владимир, записао је хроничар овог краја Лазар Мечкић. Две кћери Костовића живеле су у Београду.

Изумитељ невероватних ствари у своје доба, човек који је видео даље од осталих, никада није заборавио на своју домовину и дане свог безбрижног детињства у Врањеву, Новом Бечеју, где је нажалост сасвим заборављен. Ниједна установа, нити улица не носи његово име и нема ничега што подсећа на њега и његово дело.

Изуми војна тајна

Први Костовићев мотор за дирижабл је сачуван. То је бензински мотор са осам цилиндара, паљење је електрично, цилиндри су превучени кожом и има водено хлађење. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, изумитељ је израђивао бурад, кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу, као и делове за своје изуме.

Међу многобројним изумима, поред већ поменутог „арборита”, Костовић је усавршио и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива му је идеја о ваздушном торпеду. Крупнији радови били су везани за војне потребе и дуго остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”, а нешто више су објављивали само часописи „Њива” и листови „Ваздухопловитељ” и „Новоја Времја”. На више места је написано да је Огњеслав Костовић проналазач првог ваздушног брода, Србин из Новог Бечеја .

Писмо руском адмиралитету

О Огњеславу Костовићу, поготово о његовом делу, нешто више се зна захваљујући истраживањима Вере Милићевић.

У Пешти, одакле се доселио из Новог Бечеја, Костовић проводи младост, завршава неку врсту технолошког факултета и запошљава се као капетан брода.

Кад је 1877. руска влада објавила рат Турцима, Костовић је добио наређење од мађарских власти да пароброд “Ада”, изграђен по наруџби царске Русије, пребаци на положаје руске војске на Дунаву. Костовић је брод довезао на означено место, али се није вратио. Под његовим заповедништвом “Ада” је учествовала у борби с Турцима. По писању руске штампе, Костовић се показао као одлучан и неустрашив официр, “храбар до дрскости”.

Кад је рањен, пребачен је у војну болницу у Кишињеву, где је, изгледа, само довршио свој раније започет оригиналан пројекат - подморницу на ручни погон. Заинтересоване војне власти пребацују га у Морнаричку болницу у Петрограду, где Костовић завршава свој рад и предаје га Адмиралитету.

Ево како је његов проналазак описан у писму Поморског техничког комитета: “Кретање подводног чамца предвиђа ручно покретање, од два човека, уз помоћ зупчаника, при ћему ће, тврди проналазач, пропелер имати 230 обртаја у минуту, а чамац постизати брзину од 15 чворова.”Костовићу, наравно, нису поверовали. И не само то, нису ни покушали да практично провере овај његов изум.

Огњеслав Костовић
Истим писмом од 10. новембра 1878. тражи се од Костовића да свој рад поткрепи “теоретским прорачунима” и да га затим достави “на увид”. Костовић је, после оваквог одговора, од овог проналаска одустао. Али већ ради на новом пројекту.

Још 25. октобра 1878. он је писао царевићу Александру Александровичу: “чамац-риба који сам измислио има то преимућство што се може кретати у сваком правцу - хоризонтално или чак вертикално - и то брзим којом се не креће ниједан сличан чамац. У њему ће бити места за осам људи који ће моћи да проведу под водом више од 20 сати.”

Очигледно је бирократску машинерију било тешко покренути. Тек 21. фебруара 1880. у Бродоградитељском одсеку у Поморско-техничком комитету је записано: “Костовић је доставио опис и цртеже подморнице-рибе коју је пројектовао, при чему је изјавио да су мотор и унутрашња грађа брода тајна.”

Костовић је тада, само одшкринуо завесу над својом тајном: мотор ће имати 100 КС. Тиме је само изазвао сумњу адмирала и генерала научног одељења. У морнарици тог времена, и то не само у руској, нису могли ни да замисле мотор који није парни. А кад су видели одељак за гориво, нису могли да поверују. Костовић је предлагао да у тако малу запремину смести залихе горива за 20 сати пловидбе. Наиме, они су мислили на угаљ, а Костовић је измислио мотор са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа, који се сматра оцем мотора са унутрашњим сагоревањем, и пре Дајмлера, Бенца и Мајбаха, који су 1885. конструисали брзоходни, лак бензински мотор, основу за даљи развој мотора за возила).

Састанци научног одсека одржани су 21. фебруара, 27. марта, 1., 10. и 16. априла и сваки пут је једино адмирал Стеценко подржавао Костовићев пројекат.

Мендељејев редован гост на слави

Друга домовина Огњеслава Костовића била је Русија, али ни своју прву никад није заборавио. Усред Петрограда, где се оженио и добио децу, славио је сваке године славу, што је Русе чудило јер не знају за овај обичај. Редован гост, поред многих његових пријатеља, био је и Мендељејев.

Пројекат је, на крају, одбачен.

Па ипак, Костовић је свој мотор-чудо направио!

Идеја у коју нису поверовали људи из Адмиралитета освојила је руске научнике.

Костовића је прихватило Руско друштво ваздухопловаца, на чијем је челу био славни хемичар, творац Периодног система елемената Мендељејев. Они су успели да убеде Костовића да се прихвати новог пројекта - дирижабла.

„Русија” није полетела

Часопис “Ваздухопловац”, 1880. године, доноси вест да је “познати изумитељ Костовић нацртао своју прву ваздушну лађу. Корпа, мотор и елиса чине исто тело, са спремиштем за гас.”

У исто време, челни људи Друштва проучили су пројекат и истакли његово савршенство и лепоту. А Костовић је, тражећи за изградњу дирижабла нов, чврст и лак материјал, измислио арборит, по многима први вештачки, синтетички материјал на свету. Касније је овај материјал у Русији коришћен за израду предмета за свакодневну употребу, највише за велике путне ковчеге.

Дирижабл “Русија” је настајао. Али, нестало је новца, јер је руска влада ускратила новчану подршку. Одлучено је да се скупљају прилози. То није ишло лако, јер је требало држати у тајности техничке појединости, а истовремено заинтересовати јавност.

У новинама и часописима се појављују противречне, често невероватне вести и исто такви цртежи дирижабла. На крају је сакупљено око 200 рубаља, што је, ипак, било мало.

Напокон, после дугих обилажења разних уреда, Костовићеви пријатељи су успели да добију новчану помоћ од државе, вредну 36.000 рубаља. Часопис “Њива” је 8. августа 1882. објавио: у Охтинском бродоградилишту почела је изградња дирижабла “Русија”. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али је за завршну монтажу и пуњење гасом недостајало око 2.000 рубаља . И ту суму никако нису успели да нађу.

Крај у Петрограду

Тако је овај јединствени ваздушни брод, први на свету са чврстом конструкцијом, остао да лежи у складиштима Охтинског бродоградилишта све док га није уништио тајанствени пожар, чији узроци никад нису откривени. Спашен је само мотор, који је био у другим просторијама, али је било јасно да се новац за други дирижабл више не може сакупити.

Костовићеву замисао остварио је 20 година касније немачки гроф Фердинанд Цепелин.

Костовић се дуго одрицао и свог права на мотор, јер се трудио да тајну сачува за Русију. Због тога није пристајао да изнесе детаље свог проналаска. Тек је 1888. поднео пријаву, која је решена 1892. године. Остварио је Огњеслав Костовић право на око стотину изума. Године 1911. први на свету, створио је летећи чамац, хидроавион којем чамац служи као труп за смештај посаде, путника, терета и као пловни труп за полетање, слетање и кретање по води.

Неки од његових изума су остварени, као онај за извлачење потонулих бродова. Многи су остали на папиру. Костовић није крио колико га то погађа, али је упорно одбијао многе примамљиве понуде да за велике паре оде у Европу и тамо настави рад.


*Чланак је настао спајањем више текстова. Извори за текстове који су кориштени за пост "Огњеслав Костовић", су временом изгубљени. Молимо читаоце који знају изворе да нам исте пошаљу на контакт електронску пошту. Унапред захваљујемо, редакција Србског Царства.