Један од најстаријих и сигурно најлепших илирских грбовника, који се чува у Музеју примењене уметности у Београду, на 158 страна садржи грбове насликане бојом и златом уз латиничне легенде, на папиру који је, судећи према воденом жигу, производен између 1574. и 1603. године
Појам илирске хералдике везује се за групу грбовника, који су се појавили крајем 16. века. Београдски грбовник II је настао између 1600. и 1620. године и спада међу најстарије, а сигурно и међу најлепше илирске грбовнике. Рукопис је 1936. године купио, преко бечког антикваријата Giehofer und Rauchburg, тадашњи југословенски конзул у Грацу. Музеј примењене уметности у Београду откупио је грбовник 1963. године где се и данас чува.
Словински покрет
Последње деценије 16. века биле су време када су се у хришћанској Европи, прерано и неоправдано, пробудиле наде у потпуни слом Османског царства и обнављање хришћанске Европе. Године кипарског рата, у коме је код Лепанта (1571) скршена моћ турских поморских снага, немирне деценије припрема и кошкања као и сам дуги рат између Аустрије и Турске (1593-1606), биле су испуњене грозничавим настојањем Римске курије и католичких сила, поглавито Аустрије и Шпаније, да окупе велики хришћански савез против неверника.
 |
| Грб Немањића |
У овим новим крсташким плановима, поробљени народи Балкана имали су важну улогу, пошто се рачунало са њиховом способношћу да изнутра, устанцима, разоре Турску.
Позорница дугих и крвавих сукоба Аустрије и Турске управо је била југоисточна Европа, а балкански народи, у првом реду Срби - које није било тешко подбунити против Турака - били су носиоци незахвалне, тешке и трагичне улоге оних који треба да се боре и гину. Римска курија је, с једне стране подстицала ослободилачке покрете на Балкану, обећавала помоћ и утицала на католичке владаре, највише на Хабсбурговце, да помогну, војно и новчано, сваки устанак против Турске.
С друге стране, међу ученијим људима - углавном свештеним лицима - Далмације, Дубровника и Боке Которске, почео је да се развија духовни и политички словински покрет. Иако настао у духовном крилу католичке цркве, овај покрет је своју историјску основу нашао у србској и босанској средњовековној државности, нарочито у моћном Душановом царству и епској традицији о србским велможама, јунацима, слави и богатству, које је некада представљало словенски свет.
У време растућег протестантизма и још увек јаког Османског царства, Римској курији је била добродошла идеја о словенском јединству и јаком фронту против Турске, у коме би, осим побуњених балканских народа, учествовале и Пољска и Русија. Завереници, емисари, повереници, професионални агенти, уходе и авантуристи, путовали су у то време често од европских дворова до Балкана припремајући устанак поробљеног живља. Углавном искрено прожете словинским родољубљем, појавиле су се историјске конструкције које су доказивале јединство Илира и Словена, откривале наводно словенско порекло славних личности (Александар Велики, Јустинијан), или једноставно говориле о изгубљеном сјају и величини словенског краљевства, које би се могло поново обновити. Личности као Јаков Лукаревић, Мавро Орбини или Иван Томко Мрнавић (који се издавао за потомка Мрњавчевића) мешале су жеље и стварност, традицију и историју, политичке и личне циљеве, прорачунатост и родољубиву занесеност у једиствени амалгам словинских идеја 16. и 17. века.
Превара Дон Педра
У таквом духовном и политичком окружењу настала је илирска хералдика, иако би термин словинска хералдика био прикладнији. Њени почеци везују се за Петра Охмућевића - Гргурића, ситног племића из околине Сланог код Дубровника. Петар или Don Pedro, син поморца и трговца житом, прославио се у шпанској морнарици и догурао до ранга адмирала. Напуљ, где је служио у шпанској флоти, био је центар подстицања ослободилачких покрета на Балкану и место стицања многих словинских идеја. Дон Педро је, међутим, имао један нерешен проблем. Његово сумњиво племство нису признавали ни у Дубровнику, а камоли охоли шпански племићи и вицекраљ у Напуљу. Као шпанском адмиралу, њему је било стало да покаже своје старо и разгранато отмено племенито порекло. Осам quartieri (четири прадеде и четири прабабе) племства, и то чисто католичког, било је услов за улазак у неки од великих шпанских витешких редова. Пошто није могао да прибави аутентичне доказе, Охмућевић је Шпанце почео да снабдева прво усменим сведочанствима о свом племенитом пореклу, а затим фиктивним родословима и документима. У деветој деценији 16. века прикупио је већи број повеља, родослова, грбова и 1594. од Краљевског савета у Напуљу коначно добио декрет о свом племству и потврду лажних повеља. Године 1595, као круна његових доказа, појавио се грбовник са преко 150 грбова који доказују славу и моћ некадашњег Душановог царства, али и старо и племенито порекло Дон Педра, његових рођака и предака. Оригинал овог грбовника данас је изгубљен, а сматра се да је могао настати још пре 1595. када се појављује за сада најстарији датиран препис грбовника, познат као грбовник Коренића-Неорића.
 |
| Грб Србског царства |
Садржај грбовника је необичан, али савршено одражава сву испреплетаност индивидуалних и породичних мотива Охмућевића са политичким и духовним тенденцијама словинског покрета. Састављачу Охмучевићог грбовника као образац су послужили тадашњи европски зборници грбова, првенствено Wappenbuchlein Виргила Солиса из 1555. године. Грбови су били стилизовани, не по моди 16. века, већ у стилу грбовника 14. века, што сведочи о брижљиво изведеном фалсификату. На то указује и сама насловна страна: Родослови навишћених и светих отаца и властитих билегови земаља и свитлих тих племена цесарстава Илирскога... Књигу је наводно 1330. саставио Станислав Рубчић, бан цимирја господина цара Стипана Немањића, а пронађена је међу старим књигама либрарије мостирови Свете Горе реда славног Базилија. Текст на насловној страни дат је и на латинском, а по структури такође подсећа на онај са насловне стране Солисовог зборника. Према томе, аутор грбовника је тобоже Станислав Рубчић, бан цимерја (титула измишљена по угледу на главне херолде: ex insigniarum, king of arms итд.) цара Душана, а књига је преведена са илирског оригинала који је нађен на Светој Гори у манастиру (мистериозног) реда Светог Василија.
Породични грбови
Остало је сачувано десетак копија и преписа Охмучевићевог оригинала, а Београдски грбовник II, издваја се међу њима, осим лепотом, тиме што су текстови дати искључиво на латинском. У садржај Београдског грбовника II налазе се: Св. Јероним и лав, Св. Стефан и цар Илирије, Богородица (у полумесецу), папа Гргур Велики, грбови цара Стефана Немањића, Македоније, Илирије, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Бугарске, Србије, Рашке. Потом, приморске и хумске земље, као грбови краља Стефана Уроша, Котроманића и Немањића.
 |
| Грб Орловића |
Такође, ту су и грбови породица: Мрњавчевић, Твртковић, Хребељановић, Бранковић, Хрстић, Кастриотић, Црнојевић, Балшић, Косачић, Хрвојевић, Јабланић, Шимраковић, Охмучевић-Гргурић, Бурмазовић, Ковачић, Костањић, Качић, Војиновић, Звијездић, Владимировић, Златоносовић, Богашиновић-Добрашиновић, Копијевић, Дукађиновић, Тасовчић, Зорановић, Чихорић, Новаковић, Рађеловић, Жарковић, Билошевић, Боснић, Бисаљић, Матејковић, Групковић, Ресичић, Дикнић, Облачић, Сојмировић, Сладојевић, Копчић, Дражојевић, Гојковић, Рубчић, Моровлашић, Миљеновић, Дињичић, Маргитић, Љубетић, Грубачевић, Сагријеловић, Љубибратић, Предојевић, Шестокриловић, Свилојевић, Ситничанић, Режиеревић, Соколовић, Чихорић- Неорић, Цетинић, Жупановић, Вуколић, Влашић, Грубешевић, Градановић, Главић, Томановић, Шантић, Ждраловић, Дидловић, Крајчиновић, Клешић, Ђендисаљић, Кришић, Мехлинић, Кукречић, Тихчиновић, Тарцаровић, Храбреновић, Мириловић, Бјелавић, Клупковић, Дебељић, Јамометовић, Шић (Шишић), Дескојевић, Алауповић, Угриновић, Станковић, Сестричић, Смокроновић, Кутловић, Пармежанић, Халенић, Брзојевић, Браниловић, Вилић, Толишић, Вуковић, Тешевчић, Војковић-Паликућа, Мартинушевић, Кнезовић, Покрајчић, Кружичевић, Бачић, Хваоковић, Бибић, Масновић, Еузебиовић, Мокровић, Пикјеломеновић, Чубретић, Кобилић, Жељиковић, Косовић, Преласовић, Крагујевић, Богопанковић, Љубковић, Судић, Урсинић, Красојевић, Рајковић, Орловић, Шубић, Маруловић, Дивојевић, Сенчевић, Мусијевић, Нимичић, Франкопановић, Беновић, Бјелоперјевић, Алинић, Јакшић, Југовић, Јагроталић, Михиеловић.
Избор породица говори доста о мотивима, историјском и духовном окружењу, као и о времену настанка грбовника. Ту су србске краљевске породице (Немањићи, Мрњавчевићи, Твртковићи, Котроманићи), великашке породице чија су имена у 16. и 17. веку била запамћена и позната (Бранковићи, Црнојевићи, Балшићи, Косаче), ситнији племићи и братства далматинског залеђа и Босне (у знатној мери је заступљено хумско и пољичко пелемство), као и јунаци народних песама, чији је историјски идентитет сумњив или непостојећи (Кобилић, Југовић, Облачић). Охмућевићев грб је на истакнутом месту, одмах после највећег племства, а у грбовницима су на угледним местима и грбови његових рођака и предака. Неке од породица из грбовника биле су добро познате у словинским круговима, с обе стране Јадрана, а поједини Охмућевићеви рођаци, чији су грбови истакнути, били су живо укључени у припреме балканског устанка против Турака и обнову идеје словинског краљевства.
Старинско племство
Није искључено да су се Охмућевићи, као и друге породице из круга њихових духовних и политичких истомишљеника, надали добитку поседа на Балкану. Заиста, ко би у подели ослобођених области - по протеривању Турака - имао више основа да потражује земљу, од правих баштиника којима су старинско племство и наследна права признавали чак шпански двор и Римска курија?
 |
| Србско племство |
Није случајно Дон Педро у свим повељама и родословима истицао да порекло води од ћесара Хреље, Душановог велможе (запамћеног у народној традицији као Реља Крилатица), наводећи уз то све своје територијалне претензије које му по наследном праву припадају (град и земљу Костур у Македонији, као и градове Флорин, Новиград, Прилеп, град Тухељ у Босни, Смуцку жупу и друге познате и непознате поседе). Угледно место, и високи положај у војсци која би ослободила поробљени Балкан, само би оснажили такве претензије. Није тешко замислити Петра Гргурића-Охмућевића из Сланог - који је сопственим залагањем постао Дон Педро, горди племић, шпански адмирал, витез реда Св. Јакова - како сањари о протеривању Турака и о дану када ће као заповедник победничке војске, ослободити своју земљу. Овакве смеле и амбициозне снове сигурно су имали и Охмућевићев сестрић Ђорђе Долисти-Тасовчић, шпански поморски капетан, витез тосканског реда Св.Стефана и један од стожера словинског политичког покрета у Напуљу, или калуђер Дамњан Љубибратић, повереник србског патријарха Јована и личност за везу са напуљским завереницима.
Личним и политичким амбицијама оваквих појединаца и породица управо можемо захвалити за постојање већег броја преписа Охмућевићевог грбовника, од којих су неки настали кратко време после оригинала. Неки грбовници, настали су доцније, за потребе других чланова породице Охмућевић, неки опет да би прославили какву другу породицу. Такав је случај и са Београдским грбовником II, вероватно насталим за, данас незнане, потребе породице Охмућевић или неке друге породице из грбовника. Од краја 16 века Охмућевићев грбовник је често прецртаван, мењан, скраћиван и допуњаван. Осим Београдског грбовника II , данас су познати грбовници из 17, 18, па и 19. века засновани на Охмућевићевом зборнику, који су прецртавали и прештампавили у књигама важним за национално буђење, као што је Стематографија Христифора Жефаровића, која је пресудно утицала на национални, духовни и политички покрет србских устаника почетком 19. века.
Поређење илирских грбовника са аутентичним археолошким, сфрагистичким и нумизматичким средњовековним изворима показује да ови грбовници садрже доста аутентичних хералдичких елемената. Ипак, многи грбови у њима су у потпуности или, бар делимично, измишљени. Могло би се закључити да је аутор Охмућевићевог грбовника познавао доста аутентичних грбова, а да је оно што му је недостајало измишљао, допуњавао и мењао према сопственом нахођењу. У сваком случају илирски грбовници су неизбежан, а често и једини извор за реконструкцију појединих грбова. Њихова је вредност што садрже боје, које се не могу реконструисати на основу новца, печата, рељефа и других споменика. Илирска хералдика је сачувала, уобличила и стандардизовала средњовековну хералдичку грађу, обликујући грбове и похрањујући их у грбовнике, као ретке и драгоцене биљке у хербаријуме за наредна покољења.
После ослобађања Србије и Црне Горе од Турака, хералдика добија званичну санкцију, а грбови се заснивају управо на традицији коју је сачувала илирска хералдика.
Аутор: Александар Палавестра
