Случај др Драгића Јоксимовића, адвоката који је бранио Дражу Михаиловића
НА РОБИЈУ ЗБОГ СЛУШАЊА РАДИЈА
Др Јоксимовић морао је да плати животом због свега неколико језгровитих реченица које су ишле у прилог оптуженом Дражи Михаиловићу. За њим су се кретале сенке агената, пратили су сваку његову стопу и сваку реч. Он је то слутио, и зато опрезан био, не надајући се да ће му и посете најбољих пријатеља, током крсних слава и других верских празника, доћи слободе и главе
(Преузето из Гласника Српског историјско-културног друштва "Његош" из Чикага уз неопходна редакцијска скраћења)
 |
| Др Драгић Јоксимовић |
Драгић Јоксимовић, највише познат као бранилац Драже Михаиловића, морао је своју одбрану платити главом, иако је за браниоца постављен од стране суда и Адвокатске коморе.
Речи о "бесним псима, које треба моткама претући, без икаквог суда, отровним змијама и акрепима, које треба згазити без милости, издајицама свога народа и револуције, које треба смрвити", не потичу само од Вишинског, свемоћног совјетског тужиоца, у процесима истребљења негдашњих комунистичких идола, тада већ само Стаљинове опозиције, Троцког, Рикова, Зиновјева, Бухарина...
Многи чувени адвокати славу су стекли бранећи људе и злочине, које су сами осуђивали, али ипак, по сили права и људске савести, искрено тражили да умање злу судбину несрећника, делинквената, сањалица, патолога или изгубљених душа, чије су им главе предате у руке. Старо је правно правило да се и најгорима или најнесрећнијима мора дати прилика за свестрану одбрану, како би се лакшег срца растали и са земљом и са слободом, јер је "боље ослободити деведесет и девет криваца, него осудити једног невиног".
Др Јоксимовић осуђен је и због тога што је "у пролеће 1949. године тврдио пред сведоком Николом Николићем, који га је упитао каква је ситуација и шта има новог, да је ситуација добра, да ће бити промена и да ће бити добро за њих."
Ако ствари тако стоје у цивилизованом свету, где се и најтежим грешницима признаје право на последњу одбрану или људску милост, тако оне не стоје у комунистичким земљама, где се класна или партијска правда, која је под јакобинцима дотакла дно, повампирила се под совјетским тероризмом, а преко овог и у свим комунистичким тамницама. Не само што нико није смео отворити уста противу владајуће догме и касте, већ је то забрањено и браниоцима на суду, макар суд и поставио. Тако је др Јоксимовић, место славе коју би му донела одбрана Драже Михаиловића морао платити главом због свега неколико језгровитих реченица, које су биле и тачне и потребне. Њих није смео ни могао прећутати ниједан частан и неустрашив бранилац, најмање Јоксимовић.
Ко се борио, а ко "превртао карте по кафанама"
Неке од тих, нарочито подвучених, реченица везане су за свог издатог штићеника и његову неоспорну улогу "горског цара", неке за режим и систем, са свима мистификацијама и срачунатим доказима, а неке и за државног тужиоца, који је по крагујевачким кафанама "превртао карте, кад је Михаиловић спремао отпор са Равне Горе". У таквим искрицама лежала је Јоксимовићева глава. То је уосталом свима објаснио и свемоћни "маршал" Тито, 14. јула 1946, дакле тачно уочи Јоксимовићеве одбране и Михаиловићеве пресуде, која је пала сутрадан, 15. јула 1946.
На Цетињу, на путу ка Јадрану, Тито је пред сакупљеним светом изјавио:
"Тај адвокат (Јоксимовић) брани Михаиловића на начин који је противан интересима наших народа, просто - као сваки народни непријатељ. Али ово није само идеологија адвоката Јоксимовића, већ и других сличних њему, који се крију иза демократске маске", алудирајући и на Ђоновића, такође Дражиног браниоца, на Цетињу и познатог и увек поштованог.
Главни повод овог необичног диктаторовог мешања у ствари правде, савршено послушне, и то за време самог суђења, био је тај, што је смели Јоксимовић тражио од суда: да свом штићенику постави неколико питања, на која бранилац има права по свима законима света. Место да питања дозволи, председник суда је безобзирно одбрусио:
"Тужилац је окривљеном Михаиловићу довољно питања поставио", искључујући сва даља, па и браниочева, за које се инквизиторска правда много не интересује.
На Цетињу, на путу ка Јадрану, 14. јула 1946. године Тито је пред сакупљеним светом изјавио:
"Тај адвокат (Јоксимовић) брани Михаиловића на начин који је противан интересима наших народа, просто - као сваки народни непријатељ. Али ово није само идеологија адвоката Јоксимовића, већ и других сличних њему, који се крију иза демократске маске", алудирајући и на Ђоновића, такође Дражиног браниоца, на Цетињу познатог и увек поштованог.
Како је у том часу, озлојеђен таквим фараонско-средњовековним одговором, Јоксимовић раширио руке од чуда, а Ђоновић се у знаку протеста дигао са свог места, пришао је бранилачком столу амерички сарадник "United Press " да пита о чему се ради. Услед таквог геста, дозвољеног пред свим правним судовима, новинара су избацили напоље, иако је он све до тада, на срамоту демократске јавности, показивао доста воље да у бољој светлости покаже и тужиоце и судије.
Куда диктатори упере прст тамо се окрећу и стреле. Зато су Јоксимовићеви дани били избројани. За њим су се кретале сенке жбира и агената, пратили сваку његову стопу и сваку реч. Он је то слутио, и зато опрезан био, не надајући се да ће му и посете најбољих пријатеља, током крсних слава или других верских празника, доћи и главе и слободе.
Комунисти су били најгрлатији
Ко је др Јоксимовић био до Дражиног процеса? Какву је то кривицу починио и какву казну заслужио?
Др Драгић Јоксимовић рођен је у Бачини, мирном и питомом селу Поморавља, срезу темнићком, у скромној и поштеној сељачкој породици, дана 18. јуна 1893. Срели смо се као студенти права у Београду, лета 1919. Заједно с Миланом Рајићем и несрећним Драгом Ђоновићем, предводио је клуб студената - демократа на Београдском универзитету. Овај клуб био је бројно јачи од радикалског, али с њим у вези и коректној сарадњи, све док је сарадње било између две наше водеће партије. Већину студената чинили су неопредељени, дакле и ратници, и разочаране патриоте, и добронамерни политички почетници. Комуниста је било мало, иако су били грлатији од свих других. У свом бесу на неопредељене, који су најчешће ишли с демократима, они су нам дали име "бескичмењаци".
 |
| Летњи павиљон Гардијског дома у Топчидеру у коме је одржан процес генералу Михаиловићу |
Комунистички клуб предводили су два вечита студента, Миодраг Савковић и Ера Марковић, обојица убачени агенти Управе града, који никад ниједан испит нису прешли.
Међу свима студентима, Јоксимовић је био један од најспретнијих и најбољих говорника, који је својој логици и свом беседништву давао далеко мању цену, него су му је давали противници. Увек сталожен, без испада и праскања, он је свима студентским дискусијама давао умерен тон, путем сажетих и кратких предлога, избегавајући сваку дугу говоранцију, које су нам у тим данима биле у крви, нарочито кад су у питању наша "благоделања" или "академске слободе".
На Теразијама, против жандармских бајонета
Једном приликом смо тражили да се, у гласовитој поворци, прошетамо главном улицом, протестујући против владе и наше опште сиротиње. Кад смо испред себе угледали бајонете и накострешена жандармска лица, Јоксимовић, иначе лош певач мога ранга, запевао је "Боже правде". У том се часу сви оштри бајонети окренуше ка небу, незграпне ноге лупнуше једна о другу, по излоканој дрвеној калдрми, а све пушке одлетеше "о десно раме". Тако смо у међусобном смеху и добацивањима прошли испред Лондона ка Славији и свом Студентском дому, где су нас хранили Американци.
Другом приликом, за време друге Протићеве владе, који студенте није много ценио, иако су му међу нама често били и син и кћерка, хтели смо да с Калемегдана одемо у поворци до Клериyеса и испод Регентових прозора узвикнемо три пута "Уа", место Ура... и ништа више. Зашто? Чини ми се да то нисмо знали ни тада, а камоли данас, увек у некој студентској магловитости и утопистичком заносу, тражећи рај на земљи, којега на земљи неће никада бити. Јоксимовић предлаже да Регента оставимо на миру, али да од владе тражимо све, што ни најбоља влада, најбогатије државе, не би никада могли дати. Ректор Јован Цвијић, и разум, и савест, и душа, објашњава нам:
"Ја сам републиканац (јер тако се осећала цела Скерлићева класа), али ми се чини да то што тражите у једној победоносној монархији - није ни пристојно ни паметно. Кад бих ја био на власти то вам не бих никад дозволио".
Речи о "бесним псима, које треба моткама претући, без икаквог суда, отровним змијама и акрепима, које треба згазити без милости, издајицама свога народа и револуције, које треба смрвити", не потичу само од Виши-нског, свемоћног совјетског тужиоца, у процесима истребљења негдашњих комунистичких идола, тада већ само Стаљинове опозиције, Троцког, Рикова, Зиновјева, Бухарина...
Нисмо послушали Цвијићеве савете, јер смо готово сви, нарочито ратници били нека напаст од фантазије, коју сада не можемо лако схватити, још мање хвалити. На Теразијама су нас жандарми дочекали и растерали, не дајући нам прилике на тактичке потезе с химном. Из једне капије сиктао је Васа Чубриловић, из друге Цветко Поповић, оба сарајевски атентатори. Из треће је допирао глас Јукића, загребачког атентатора на бана Шкерлеца. Из четврте је одјекивао баритон Јована Здравковића, касније робијаша у Титовим казаматима. Дубоко, из пете капије, чуо се глас Богдана Кнежевића из Ниша, а из шесте... још дубље... мој властити... све саме фантасте и сањалице. Јоксимовић поред нас, и Цвијић иза нас били су у праву, они и разум, а не ми, с кичмом или без ње, плахи, разуздани и често размажени.
Млин клепеће, а брашна нема
У Београду је Јоксимовић завршио права почетком 1922. и наставио спремање доктората у Дрездену и у Франкфурту на Мајни, Гетеовом родном месту. Идуће године срели смо се опет у Берлину, на првом и највећем конгресу југославенских студената у новој Вајмарској Немачкој, којих је ту било неколико стотина. Већина, на челу са мном, није имала паметнијег посла него да шаље протесте Београду и тражи - све вајмарске слободе. Мањину је водио Јоксимовић, без много ларме, али с доста сарказма и помирљивости, тражећи исте слободе, и академске и грађанске, али путем апела, а не протеста и претњи. Кад му је додијало, а и мени за њим, чуо се његов благи укор.
"Ја све чујем клепет млина... али брашна, брашна нема!"
После доста лутања и студија по Западу нашли смо се опет у Београду 1927. Јоксимовић је из државне службе прешао у адвокатски ред, срађајући се све више са својим позивом. Често сам покушавао да га заинтересујем за кривично право и велике процесе, јер је за то привлачно правно поље имао све предуслове, од урођене бистрине, до највеће школске спреме. Њега је више привлачило трговачко и менично право, свакако под упливом свога старијег брата и адвоката, с чудним надимком "Прцадин". Одлични адвокат, какав је Драгић увек био, имали су успеха и на том специјалном и мирнијем пољу, остајући јавности мање познати од "кривичара" како су називали процесне адвокате.
Поред своје адвокатуре, др Јоксимовић се био сродио и са својом Демократском странком, којој је, уосталом, припадало или нагињало око 80 процената целе интелигенције из Србије и Црне Горе. Честити чика Љуба, у чијем смо се скромном дому каткада срели, био је његов узор и симбол.
Закон о "ослобађању од страха"
У свима нашим политичким изборима од 1927, 1931, 1935. и 1938. видимо Јоксимовића на листи Демократске странке или Удружене опозиције. Био је и народни посланик округа моравског, а 1945. и члан такозваног послератног парламента, на основу предратне демократске кандидације или Черчилових фамозних амандмана, додатих у Јалти још фамознијем споразуму између Тита и Шубашића од новембра 1944. Ова посланичка група са др Јоксимовићем на челу, предложила је пројекат закона о "ослобођењу од страха", у смислу основног постулата проигране Атлантске повеље, уз смех и урлање комунистичких перјаница.
Пошто Демократске странке нису прихватиле комунистичке изборне диктате и законе, то је Јоксимовић, заједно с Миланом Гролом, августа 1945. напустио загађено политички поље.
После Дражиног процеса напушта и своју адвокатску професију, али њу не више својом слободном вољом, већ под ударом комунистичких декрета. Честити Јоксимовић, после своје храбре одбране, осећао је удар за ударом. Одузели су му и адвокатуру. Без средстава за живот, јер су му одузели и имовину, Јоксимовић је принуђен да се прими посла обичног адвокатског писара код Исака Абраванера, младог адвоката, недоученог правника али ватреног режимлије. На том белом, или боље рећи црном хлебу, дочекаће своје лишавање слободе и тешку робију, која ће га и прогутати.
Опортунистичка одбрана Драже Михаиловића
Анализирамо ли Јоксимовићеву одбрану Драже Михаиловића, уколико нам је позната, јер је комунистичке власти никад нису објавиле, ми у Јоксимовићевој одбрани налазимо велике делове чистог опортунизма, и то само зато, што Јоксимовићу није било до славе, колико до олакшања надљудског крста Драже Михаиловића, који су на његова човечанска леђа свалили, и неверни савезници, и непослушни команданти, и сурови тевтонски освајачи, и осиони комунисти, лоши људи и безначелни дани. Ето с тог разлога, поштовања линије, коју штићеници намећу браниоцима, ми у целој одбрани не видимо правог Драгића Јоксимовића, неустрашивог јастреба из питомог Поморавља, већ више човека, с много такта и стрпљења. Као такав он не жели да Михаиловићеву тешку судбину направи још тежом, а још мање да распали страховито распаљене страсти.
Осуђен због слушања радија
Кад већ прилично знамо, и умерену, често и опортунистичку природу Јоксимовићеве одбране, са свима њеним часним и искреним мотивима, намеће нам се питање: како је тешку комунистичку робију, с принудним радом, могао заслужити овако прибрани, обазриви, и већ на неко зло упозорени бранилац, скромни и верни скутоноша богиње Правде, увек спреман да заштити незаштићене, више него да изазива свемоћне и неукротиве. Одговор ће бити лакши, кад и пресуду позовемо у помоћ.
У тој пресуди читамо:
"Др Драгић Јоксимовић, крајем 1948 г. па све до јуна 1949, у стану др Миливоја Иванковића, где је често одлазио ради слушања емисија страних радио станица, и на другим местима, заједно с оптуженим Иванковићем, Савом Ђорђевићем и др Чедомиром Станковићем, у присуству других лица, узимао је учешћа у политичким разговорима, у којима је и лично тврдио да ће ускоро доћи до рата, који ће се завршити победом империјалистичких сила, да ће се постојеће државно уређење у нашој земљи ускоро изменити, да ће наша земља прићи империјалистичком блоку, да ће се на власт повратити бивше буржоаске странке, те је ради овога у заједници с отпуженим Иванковићем и Ђорђевићем, који су на себе преузели задатке да набаве статуте бивших буржоаских странака, приступио припремама за израду новог статута бивше Демократске странке".
Поред свих ових "кривица" дословно пренетих из пресуде др Јоксимовић је "у пролеће 1949. тврдио пред сведоком Николом Николићем, који га је упитао каква је ситуација и шта има новог, да је ситуација добра, да ће бити промена и да ће бити добро за њих". Према свему овоме значи: да комунистички закон, у свом чл. 9. став 1, Закона о кривичним делима, за злочин противу државе и друштва узима:
Слушање страних радио станица, без сваког даљег прецизирања о природи и циљу материјала који се инкриминише.
Политичке разговоре и прогнозе, без икакве припреме, намере или могућности да се путем таквих разговора утиче на догађаје, па чак и без сваке организације, која би то хтела или смела.
Платонске симпатије за старе демократске или буржоаске партије, без икаквог чињења, или разговоре о потреби статута за Демократску странку, пре него је у том правцу изречена или написана и једна једина реч.
Случајни разговори о ситуацији, очекујући и желећи увек нешто боље, без сваког акта или стварног покушаја противу горег.
Поред овога, постојање кривичног дела гарнира се и са магловитим, и у кривичном праву немогућим, примесама као што су: "и на другим местима" не прецизирајући која су то места, или "у присуству других лица" не излажући: ко су та невидљива лица, или донкихотске ветрењаче: духови, људи, агенти или обичне фантазије?
"Нарочито" на славама и на другим местима
 |
| Генерал Дража и др Стеван Маљевић са групом оптужених |
Читајући опис свих кривичних радњи, које диктатура и терор импутирају др Јоксимовићу, намеће се ново питање: по коме то закону света, све ово, без сваког покушаја или чина да се снови и жеље преведу у дело, може и сме бити, и обичан иступ или обичан преступ, а камоли - злочин?
Како се др Јоксимовић бранио противу овакве волшебне и непрецизне оптужбе? Пресуда диктатора не помаже нам довољно да расветлимо и то питање. Али између редова оскудног текста, и из описа двојице присутних претресу, јасно произлази:
Јоксимовићев саучесник, оптужени др Иванковић, имао је радио у свом стану, а такав луксуз себи није могао дозволити један од највреднијих и најбољих престоничких адвоката. Иванковићев радио слушао је каткад и Јоксимовић. Слушали су га и Ђорђевић и др Станковић, јер радио апарати нису само намештај за декорације, већ и справе за слушање вести, или контакт са светом, преко далеких таласа и безопасних антена.
Оптужени су се каткад нашли заједно о празницима, "нарочито славама и на другим местима", ван стана др Иванковића, каткад и у присуству других лица, што значи посетилаца славе, пред којима се сигурно никад не расправљају тајни или анатемисани политички проблеми, па и када би сви чинили исту целину, а не различите појмове и светове. Ако би толико били наивни и необазриви обични лаици, неће такав бити стручњак у праву др Јоксимовић, нарочито после необичне Титове поруке са Цетиња.
Др Јоксимовић не спори да су каткад "коментарисали оне ствари, које су се чуле преко радија" јер нема закона који радио забрањује, сем у рату, "али да то нису били политички разговори или коментари", иако су према пресуди "носили опозициони карактер". Ниједан други навод из оптужнице др Јоксимовић није признао, нити је иједан меродавни правни доказ његово признање заменио. Али сада пресуда Јоксимовићеву одбрану о непостојању, "политичких разговора", оповргава изјавом др Станковића, као да цео живот није нека врста дозвољене политике, скопчане са животом и људским битисањем.
Станковићева изјава гласи:
"Коментарисали смо следеће изборе. Јоксимовић је рекао да ће бити интересантни, а ја да ће бити исти као и они у 1945."
И сада славни суд тријумфално додаје:
"Јоксимовић не признаје да су вођени политички разговори, а разговор о изборима не може се одвојити од политике."
Овај сулуди став маљем бије у главу, не нас, који такву мудрост читамо, већ оне, који је измислише и хартији поверише. Разговор о изборима морали су увек бити ограничени на трке с једним коњем, или изборима комунистичке партије, јер других изван њиховог фронта није могло бити ни на једном послератном избору. Друге странке у свим тим комунистичким изборима нису ни могле учествовати, те према томе разговори о таквим изборима нису могли значити пропаганду за друге опозиционе партије, којих на изборима није ни било, нити могло бити.
Кад је и обичан разговор о изборима забрањена политика, а сви поданици једнаки пред законом, онда би на робију отишли и сви комунистички кандидати и гласачи, јер су, водећи изборну пропаганду, вршили кривице политичке природе. Ако би овакве неминовне силогизме оспорили, онда бисмо признали да о изборима могу и смеју говорити само присталице комунистичке партије, јер ако то чине и други, онда таквим разговорима врше - тешке политичке злочине. Значи, поданичку једнакост пред законима, макар била и формална, ова пресуда мења и укида, дајући само комунистима право да о изборима говоре, а забрањујући свима другима да за време избора и уста отворе.
Кривица старог цилиндра
На терет др Јоксимовића иде и све друго, што је било ко из целе групе или сумњивих сведока изјавио под полицијским тортурама или обећањима, а порекао на судском претресу. Ту долазе: разговори или жеље о могућем образовању коалиционе владе, која је и била Черчилов услов Титовог устоличења, па чак и споразума Тито - Шубашић . Њима се додају и приче о оживљавању страначког живота, о програмима бивших странака, о статутима демократске странке, и о личности новог председника владе.
Јоксимовићев "саучесник" др Иванковић оптужен је што је имао радио апарат, са којег су повремено слушали стране радио емисије адвокат Јоксимовић, Саво Ђорђевић и др Чедомир Станковић.
Чујмо сада најтежи од таквих доказа: Неки стари цилиндер, који је ишао од главе до главе, после скромне славе и разоноде, уз смех и шалу људи, давно избрисаним с њихових лица и језика. Благодарећи таквом "доказу" пресуда тријумфује:
"Без сумње да је ово била шала, јер стављањем цилиндера на главе не постаје се председник владе или министар, али је ова шала била јасан израз жеља и настојања оптужених."
"Жеља и настојања"; да ли баш тако стоји у пресуди? Од речи до речи - гласи одговор. Па то су стари инквизиторски појмови и дефиниције, закони и правда. Спустимо ли се у подруме Палате правде у Паризу или Мадриду, тамо ћемо наћи остатке хиљаду средњовековних пресуда из Токвемадиних и инквизиторских дана, са те две нарочито подвучене речи на латинском језику. Сваки бујни младић могао је у свом сну видети и пољубити најлепшу девојку или жену свог села или града. Али у својој биготерији верској, колективној хипнози, и дубокој игноранцији и о сну и о животу, он је сваку такву вилу из својих похотљивих снова могао узети за "вештицу".
Ако је свој сан саопштио свом душебрижнику, лепотица је била изложена тортурама, полумртва изведена пред суд, "признала све и више пута поновила да је вештица"; и да "реке и мора прелази у кори од јајета"; док би сутрадан била спаљена у центру насеља, уз урлање полудивље руље и вечиту срамоту њене породице. Овакве инкриминације на ломачу би попеле и Маркса, јер је веровао да се до победе, може доћи и парламентарним путем, или Лењина, јер је 1921, увођењем "нове економске политике"; преврнуо све своје и Марксове доктрине, како би спасао свој угрожени систем. Оваквом стаљинистичком или титоистичком инквизиторском суду не би умакао нико испод сунца, па ни сами Стаљин и Тито, а камоли судија Руменић или Стијовић, чим се струје промене или појмови ревидирају.
"Заборавност" сведока
И комунистички суд зна да се искази код полиције, оповргнути на суду, не могу узети за доказ, као што се ни људске "жеље и настојања" не смеју дефинисати као злочини, јер би, пре или касније, тешко угрозили и жртве и судије. Зато суд тражи и налази полицијске сведоке, који ће изнуђене и оповргнуте "доказе" опет посадити на своје властите ноге. У том циљу употребљавају пет сведока. Али и њихови наводи на главном претресу одступају од исказа у истражном поступку, нешто услед "заборавности"; а још више услед побуне немирне савести, у присуству мешовите публике и њених тумачења. Из тих разлога, суд њихову доказну вредност узима "повезано", а те везе меша, као што су парке везале нити људских судбина, дакле опет нешто ново, и у кривичном поступку цивилизованог света, и у савременој социјалној психологији.
Ту своју "повезаност" суд овако правда:
"Одступање у исказима сведока на главном претресу од оних датих у претходном поступку, по нахођењу суда, дошла су делом услед жеље сведока да донекле ублаже кривицу оптужених, а делом услед тога што су сведоци, дајући исказе у претходном поступку, били ближи догађају. Тако је у њиховом памћењу тада било задржано више доказа, него кад су испитивани на главном претресу, што је сасвим разумљиво, јер се временом извесни детаљи губе из сећања, док у сећању остаје суштина ствари".
С оваквим древним разлозима и неправним анализама може се претпоставити све, и оправдати све, што годи власти или њеној гиљотини.
Кад сазру трешње и грожђе
Међу свим сведоцима од којих су неки сумњиви, неки агенти, а неки само несрећници, бачени међу две ватре, своје слободе или части, суд најрадије издваја Николу Николића. Док је у претходном поступку записано да ће се стање "променити и поправити кад сазру трешње и грожђе" на претресу Николић додаје "јер ће тада ићи у Врање да их једу". Нека буде једно, друго, или обоје, у свему томе нема ничега што би смело да изађе пред лице правичне правде, јер ту нема ни индиција, ни дела. Стање се може и променити и повратити, без потреса или преврата, путем нових и бољих закона, реформи и еволуције, које не инкриминише ни комунистичко друштво.
Поред безначајности оваквих речи, суд несрећног Николића не пушта лако из својих канџи. Према првом исказу Јоксимовић му је на путу од Каленића пијаце до Вуковог споменика говорио "да је ситуација добра, да ће бити промена и да ће бити добро за нас", што све значи премало и за обичне разговоре, а камоли за кривичне законе. Суду се ипак не допада Николићево објашњење на главном претресу, кад сведок није више у рукама инквизиторске полиције, већ у рукама и тужиоца и браниоца, и суда и неке ограничене јавности. А ту, пред меродавнијим факторима, премлаћени Николић је изјавио, како му је том приликом оптужени Јоксимовић рекао "да је за нас добро, јер је наша земља добила зајам". Али све се то, наведено и раније и тада, своди на исто: вођење безначајних и најобичнијих разговора, о којима закони не воде рачуна, сем кад су створени да пакују кривице, прогоне непожељне, а срамоте, и режим, и суд и судије.
Између 16. јуна 1949, када је затворен др Јоксимовић и 1. августа 1951, када су престале његове земаљске муке, прошло је 775 дугих и паклених дана. Како је смрт све муке прекратила 290 дана пре издржане казне то остаци др Јоксимовића нису предати његовој удовици, из разлога "што његово мртво тело мора на гробљу митровачког затвора да одлежи остатак робије".
И да би осакаћена правда испала мизернија, суд у својој пресуди чак и ликује, и то речником, којим се не служе ни пандури, камоли судије.
"Ова сведочења прочања су за децу, а не за суд", каже пресуда, што је утолико тачно, уколико су све то бледе дечије приче ирелевантне за правду и њене путеве.
А затим у пресуди читамо:
"Зар се може претпоставити да ће се оптужени Јоксимовић радовати што је наша земља добила зајам и што се тиме још више утврђује, кад оптужени Јоксимовић на претресу изјављује да је он најлојалнији противник комунизма".
Између земље, режима и система, велике су разлике. Човек који својој земљи жели најбоље дане, може и лошем режиму и злом систему желети најгоре, без страха од закона, јер се људске жеље не кажњавају.
Радовање као грех
Овакву тезу комунистичког толковања правде морамо попратити с два питања. Кад је те исте 1949. године Стаљин намеравао да нападне своје југословенске јеретике и сигурно у сибирске гулаге или логоре одведе из Југославије два милиона душа, Труман је изјавио да ће такав поход бити повод за рат с Америком. Тим путем Југославија је спасена од далеко већег зла, од којег би и Ајзенхауер спасао слободу Мађарске, да је слабијег Трумана узео за пример. Зар се таквом потезу Америке нису заједно радовали, и Јоксимовић и Тито, цео поробљени народ, заједно с владајућом кликом, управо, и вуци и јагњад, сви сем коминформиста. А то њихово радовање, по том истом комунистичком закону, скратило би за главу најмање милион поданика, с Титом на челу, само да су коминформисте битку добили.
Баш тих дана, кад је пала оваква пресуда, почело је даље Труманово "спасавање" Југославије с великим поклонима и зајмовима, који су тек под Ајзенхауером прешли и милијарде. Таквом зајму радовали су се сви у опустошеној Отаџбини, заједно с Јоксимовићем и Титом, али свакако из различитих разлога и углова. Тито је тим једним путем спасавао своју диктатуру, која је стајала на самој ивици провалије. А Јоксимовић је у таквим поклонима назирао боље дане, у пуном уверењу да ће свемоћни дародавац и заштитник обесправљеног света, својим милијардама помоћи гладни народ, а не све више учврстити диктатуру осионе и пресите комунистичке мањине.
Ова два питања, везана за нашу недавну прошлост, а доведена у везу с разлозима пресуде, најјасније показује: у какве нас правне и фаталне апсурде уводи свако слично инкриминисање људских "жеља и настојања", па чак и радовања.
Здравица Светом Сави
Законске празнине у вези слушања страних радио станица, које је у Русији Стаљин затворио већ 1923., Титови судови испуњавају по својој класној логици. Пресуда каже "да је слушање емисија страних радио станица оптуженима служило само као средство за црпљење података, на основу којих би доказивали своја непријатељска тврђења да је рат између Истока и Запада неминован и да ће у том рату Запад изаћи као победник".
Код оваквих преклузивних и хипотетичких разлога или нагађања очи боду две ствари. Прва је: откуда сада титоистички отпадници, који Стаљина нису напустили, већ је он њих отерао, бране Исток, кад је све њих од тог њиховог Истока одбранила Америка, и то неколико месеци пре дана пресуде, не зато што воли комунизам, већ што између два зла претпоставља мање. Друга је: нигде у исказима сведока, ни код полиције, ни код суда, нема ни једне речи о том "неминовном рату" од којег се неустрашиви комесари толико плаше. Да би своје импутације у вези рата, који се у доказном материјалу уопште и не помиње, претворио у тешку кривицу, комунистички суд лаконски додаје:
"Нису то била причања о рату у смислу изражавања страха од њега, него у смислу његовог прижељкивања као средства, у коме су сви гледали једну могућност да дођу до власти."
Тако се неславни суд, у свом врзином колу или безизлазном кругу, опет враћа на своје старе и омиљене позиције "жеља" и "прижељкивања" с којима није оперисала ни Хитлерова, ни иједна друга правда, изузевши фараонске, неронске, инквизиторске и комунистичке.
Логика суда запрепашћује при сваком разлогу, а највише у вези с оптуженим Фахријом Куленовићем, адвокатским приправником. Њему на терет стављају "здравицу и слављење Светог Саве, који је водио Србе кроз најтеже дане ропства... желећи свима да идућу славу дочекају у слободи".
Несрећни Куленовић на претресу додаје још једну реч, и то "овако", што би значило "овако у слободи", или у "оваквој слободи коју нам је дао комунизам".
Па кад судије сматрају да је то што им комунизам даје - права слобода, за њих свакако и највећа слобода за све судске злочине, а оптужени то не прецизира, зашто онда смеле претпоставке или неправичне хипотезе, с којима се противу слабијег никад не оперише. С њом се и не сме оперисати откако су римски правници, пре две хиљаде година, искристалисали и цивилизацији у аманет оставили старо правило: "in dubio pro peo", или: све што је сумњиво тумачимо у корист оптуженог.
На крају овог дела пресуде: зашто се изрази "слобода" и "демократија" толико анатемишу и инкриминишу, кад комунистички услови и закони кипте оваквим крилатицама, далеко више од демократских, уколико их мање имају, додајући уз њих само "народне"; иако их народ никад у комунистичком друштву неће осетити?
Виц о Титовој зубобољи
Да би пресуда испала китњастија, у њој читамо и "виц о оболелом зубу маршала Тита" с једне, и здравицу "да су очи читавог народа уперене у оптуженог Јоксимовића", с друге стране.
Вицеви и славске здравице нису ни инструменти ни поље кривичног права, нигде више у свету, изузевши комунистичких правних лавирината. А затим: зашто би Јоксимовић био крив што самооптужени Анђелковић тако мисли, или несрећни Анђелковић зато што његовим жељама, речима или мислима дају свој специјалан смисао сведоци Вујашиновић и Бранислав Ђорђевић?
На основу оваквог "доказног материјала" др Драгић Јоксимовић осуђен је "на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од три године, и на казну губитка грађанских права, одликовања и пензије у року од годину дана", што по уобичајеној комунистичкој пракси, за своју опозицију, значи - во вјеки вјеков.
С њим су осуђени и сви такозвани саучесници, њих петорица на броју, др Миливоје Иванковић, лекар, Сава Ђорђевић, новинар, др Чедомир Станковић, биолог, Фахрија Куленовић, адв. приправник и Ђорђе Анђелковић, штампар. За иста дела, на исте казне, од једне, две и три године.
Целој групи недостаје и породична, и професионална и друштвена, па чак и политичка кохезија, што значи да су свих пет Јоксимовићевих "саучесника" најневиније жртве режимске жеље "да се Јоксимовићу скрха врат" по сваку цену.
Члан 9, став 1, Закона о кривичним делима, под који су сви ови "злочини" подведени, кажњава позиве на насилно обарање постојећег државног уређења ФНРЈ, а не обичне здравице, вицеве, приче, шале, жеље и прижељкивања. Али комунистичким судијама закони дају сва овлашћења, па и ово: да под "насилним обарањем државе" подведу сваку реч, израз, миг или знак, на лицу свакога, ко није поуздани присталица владајуће касте. Др Јоксимовићу се за отежавајуће околности узимају "Политичка дозрелост... велики ауторитет у друштву у коме се кретао" и још нешто - "велику државну опасност", коју је сам Тито подвукао уочи Јоксимовићеве одбране генерала Михаиловића.
Злогласна соба број осам
За мерила људских права, или друштвених система и режима, нема сигурније полуге од судских пресуда. То су највернија огледала, и држава и закона, и циљева и метода.
За наш суд о правосуђу, злом или добро, поред судских пресуда, важан је и начин њиховог припремања и извршења. Дотичући и њих, наша слика инквизиторске правде комунистичких судова постаје још празнија. Др Јоксимовић је истражне тортуре преживео у старој Главњачи, јер нова ("Синг-синг" и каснији "Це-зе") још није била готова.
Др Драгић Јоксимовић и његови пријатељи послати су на робију и зато што је, на једној слави, неки стари цилиндер ишао од главе до главе па у пресуди пише: "Без сумње да је ово била шала, јер стављањем цилиндера на главе не постаје се председник владе или министар, али је ова шала била јасан израз жеља и настојања оптужених.
Нови пакао, на чијем се улазу остављају све наде, а на излазу и сама воља за живот, планирао је неки нацистички инжењер, откупљујући том услугом своје старе злочине. Пола тога људског мучилишта, а то су неколико спратова, налази се испод земље. Кад из њих исцрпе ваздух, људи као немоћна пилад падају у грчеве и несвест, све док ваздух опет врате и тортуре наставе.
После осуде, преведен из Београда у Белу Цркву, из Беле Цркве у Пожаревац, а из Пожаревца у Сремску Митровицу, др Јоксимовић се обрео у њеној злогласној соби број осам... Некада, давно пре рата, у њој су седели др Мачек и др Драгољуб Јовановић.
Овај последњи у ту исту собу послат је из Титовог парламента, иако с многим несхватљивим привилегијама, јер је некада био члан и организатор Президијума народног фронта, што га је све прилично изоловало од осталих сапатника у пакленом затвору Сремске Митровице. Док је соба број осам прављена за 12 особа, а у њој их пре рата никад није било више од 13 затвореника, Јоксимовић је у њој чамио са 124 живих лешева, без места да се испруже, а камоли нађу мира својим изломљеним костима. Такве танталске муке, понижаван и вређан на сваком кораку, од злехудог оброка до тешког принудног рада, др Јоксимовић је стоички издржао све до 1. августа 1951, када се растао са овим грешним и безбрижним светом, са овим неславним и безначелним веком.
775 паклених дана
Између 16. јуна 1949, када је затворен и 1. августа 1951, када су престале његове земаљске муке, прошло је 775 дугих и паклених дана. Како је смрт све муке прекратила 290 дана пре издржане казне то остаци др Јоксимовића нису предати његовој удовици, са разлога "што његово мртво тело мора на гробљу митровачког затвора да одлежи остатак робије", коју је прекратила мученичка смрт, и боља, и милија, и човечнија, од комунистичких бездушника. Неки у дворишту, дознали су да се у простом сандуку, од танких и грубих дасака, налазе смртни остаци др Драгића Јоксимовића. Застали су мирно, скинули капе и крстећи се у болу и тишини одали последњу почаст часном и неустрашном браниоцу правде, који је витешки пао на бојном пољу, вршећи своју узвишену дужност.
Неколико дана пошто је мртво тело "одлежало робију" остаци др Јоксимовића пренети су у његово родно село. Али по диктату свемоћне власти, породична гробница примила је остатке мученика, праведника и перјаника правде и слободе, у најстрожијој тајности, уз присуство удовице и двојице расплаканих рођака, јер су сви други били силом удаљени.
Случај или судбина др Драгића Јоксимовића није усамљена, већ само беочуг у тешком и дугом ланцу. Међу хиљадама знаних и незнаних, његову су судбину, под ударом истих закона, делили мирни црногорски митрополит Арсеније, аскетски босански владика Варнава, најидеалнија демократска деца нашег белог Београда, стари и скромни министри Коста Кумануди и Миша Трифуновић, велики правници др Лаза Марковић и др Тома Јанчиковић, стотине најбољих судија и адвоката, хиљаде јавних радника и часних работника, великих васпитача и домаћина, народних правника и националних нада.
Написао: др Радоје Вукчевић
Извор: Србско наслеђе
