 |
| Грб Србије из Стематографије |
Пред почетак Првог србског устанка 1804, Стефан Гавриловић је у Сремским Карловцима насликао за Карађорђа заставу са србским штитом и оцилима према Жефаровићевој Стематографији, али која почињу да личе на слова С.
Тек 15 година после Другог устанка, 1830. Султан је признао Милоша Обреновића за наследног кнеза Србије, али му није дао и право на државни грб Кнежевине. Зато, кад је књаз Милош 1834. покренуо службени лист Новине Србске, у наслов је стављен незваничан грб: штит са четири слова С са декоративном круном, која не представља знак никаквог, па ни кнежевског суверенитета, и около венац пола од маслоновог и пола од храстовог лишћа.
За време полемике о србском грбу у Подунавци, једино је драгачевски прота Јанко Михаиловић обратио пажњу на облик оцила: Ја сам приметио још кад је Адолф Берман у типографији био, да у нашим грбовима оцила изгубише прави свој вид, и посташе као неке крунице недограђене.
 |
| Грб са насловне стране Новина Србских из 1834. |
Протина критика се односи на грб са насловне стране Новина Србских јер је Адолф Берман био њихов издавач и уредник. Берман је био најобразованији штампар у Србији тога времена, али као Прус пореклом, није интимно доживљавао символику србског штита, тако да његов тетраграм представља незграпан компромис између затворених слова С и оцила.
Кад је књаз Милош посебним ферманом 1838. добио од Султана право на грб са кнежевском порфиром и круном, одмах је у Бечу наручио државни печат са грбом Кнежевине Србије, на коме су уместо оцила права слова С.
Каснији уредници Србских новина су 1840. и 1846. мењали стилизацију грба Кнежевине Србије на насловној страни, али се Берманов србски штит са недограђеним круницама уместо слова С одржао до 1882. године.
 |
| Грб са насловне стране Новина Србских из 1841. |
После прогласа Кнежевине за Краљевину Србију 22. фебруара 1882, на предлог Стојана Новаковића направљен је нов државни грб. Србски штит са грба Кнежевине је постављен на груди Немањићког двоглавог белог орла, испод хералдичке круне која означава краљевски суверенитет. Бечки посланик Филип Христић је напрепоруку Едуадрда фон Фрајхена, директора свих царских уметничких збирки, ликовно решење поверио двадесетчетворогодишњем Ернсту Карлу, студенту Уметничке занатске школе у Бечу.
Иако је направио штит по свим правилима хералдике, млади Карл није схватио суштину србског ћириличног тетраграма. Дводелна Карлова слова личе на бројке 3 или слова З са дршком. После Пруса, Аустријанац је србски тетраграм отуђио за још један корак даље. (...)
