понедељак, 02. април 2012.

Геноцид над Србима

У периоду од 1941-1945. догодило се највеће страдање србског народа у овом веку 

Демографском статистичком методом је утврђено да су, усвајањем просечне годишње стопе раста 1,70 одсто за период 1931-1941 и 1,95 одсто за период 1941-1948, укупни демографски губици (Срба) у Другом светском рату износили 1 820 000, од којих је 156 000 нерођених, 57 000 одсељених и 1 607 000 убијених. Ако је Срба у Југославији 1948. било 8 282 000, што је чинило 46,25 одсто од укупног броја становника, онда 1 607 000 убијених Срба чини 16,25 одсто од њиховог укупног броја. У Другом светском рату Енглези су имали губитке од 0,8 одсто, Италијани 0,9 одсто, Французи 1,4 одсто, Немци 6,1 одсто, а СССР 8,8 до 12,9 одсто.


Хрватски злочини
Из Првог светског рата Немачка је изашла као побеђена и унижена, при чему су јој одузети сви колонијални поседи. У победничком заносу, силе Савезнице су са недовољном будношћу пратиле васкрс Вермахта. А. Хитлер није пропустио прилику, и када је успео да наоружа армију и мобилише немачки народ за један реваншистички рат, кренуо је у напад. Једна за другог поробљаване су европске државе. Жртва немачке оружане премоћи била је и Краљевина Југославија. Априла 1941. Немачка је окупирала Југославију и њеним комадањем, ради награђивања послушника, омогућила стварање Велике Албаније, Велике Бугарске и Велике Мађарске, као и Независне Државе Хрватске, а у Србији, и једино у њој, је увела своју војну управу; чак је добрим делом времена током окупације Србију сматрала ратним подручјем, препуштајући Бугарској, Мађарској и Албанији да у деловима које су окупирале уведу своју управу. Новоформирану државу Хрвата силе Осовине су сматрале савезничком и признале су јој суверенитет, препуштајући јој да се сама организује.

У Србији је од првих дана окупације заведен терор. Остаци Краљевске југословенске војске су се одмах организовали и постали претња и сметња немачкој војној сили. Берлину су стизали извештаји о првим чаркама са снагама отпора већ почетком маја 1941. када су Немци на улазу у Јанкову клисуру истакли табле са мртвачким главама, као опомену да се у близини налазе наоружане непријатељске снаге - четници.

Почетком маја 1941. Немци су имали сукоб са Србима у близини Санског Моста. Том приликом су рањена три немачка војника. Сутрадан је командант дивизије на тај терен упутио један батаљон са батеријом. Немци су међу Србима покупили 450 талаца, сукобили се са Србима, разбили их, артиљеријом тукли село Сјенокосе, десетак километара југоисточно од Санског Моста, а онда куће, које није порушила артиљерија, спалили. Деветог маја су двадесет девет Срба осудили на смрт, стрељали и њихове лешеве оставили на тргу у Санском Мосту.

Претња до претње

Хрватски злочини над србском децом
Петнаестог маја 1941. Србија је осванула са плакатираним саопштењем немачких окупационих власти да ће за сваког убијеног немачког војника бити стрељано стотину, а за сваког рањеног педесет Срба. За читаво време окупације ова наредба је од немачких власти одлучно спровођена. Окупатор је одмах организовао три концентрациона логора у Србији: на Бањици у Београду, Црвеном крсту поред Ниша и (30. септембра 1941) покрај Саве у Шапцу.

О формирању концентрационог логора на Бањици председник комесарске управе у окупираној Србији пише већ у свом укупном извештају за месец мај 1941. Двадесетосмог маја 1941. била је разматрана могућност формирања концентрационог логора у који би били затворени сви они који су "опасни по јавни ред и поредак". У то време је у Србији постојао само један покрет отпора - одреди Краљевске југословенске војске у Отаџбини, под командом генералштабног пуковника Драгољуба - Драже Михаиловића.

У Шапцу су, у ствари, била формирана два логора: један у касарни на Сењаку, који је као пролазни расформиран у лето 1943, и други на Сави, који је остао до краја окупације. А у Београду, само неколико километара од логора на Бањици формиран је на Сајмишту, на левој обали Саве, 28. октобра 1941. још један концентрациони логор. Сви ти логори су били сабиралишта за нове жртве, цивиле, таоце, невине, обично најугледније, грађане, који су из њих одвођени на стрељање, како би била задовољена квота "сто за једнога".

Да би била кажњена акција Краљевске југословенске војске у Отаџбини и одреда које је Комунистичка партија Југославије почела да формира после напада Немачке на Совјетски Савез, око стварања слободне територије у Западној Србији, по наређењу А. Хитлера била је формирана казнена експедиција састављена од посадних 704, 714 и 717, као и 472 (доведене из Француске) и 113 (доведена из Немачке) борбене дивизије, које су стављене под команду генерала Франца Бема.

Ф. Бем је 25. септембра 1941. издао следећу наредбу: "Ако не поступимо са свим средствима са највећом безобзирношћу, наши ће се губици попети до неизмерљивог. Ваши задаци ће се одвијати на територији на којој су 1914. године текли потоци немачке крви услед лукавства Срба, како мушкараца тако и жена. Ви сте осветници ових мртвих".

Стравично звуче речи Обзнане немачког месног команданта у Крагујевцу:

Крагујевац

21. октобар 1941.

ОБЗНАНА

Кукавички и подмукли (комунисти су без разлога убили и масакрирали немачке војнике) препади у току прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло десет а рањено 26 немачких војника, морали су бити кажњени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано сто, а за сваког рањеног педесет становника, укупно 2 300. У будуће ће се за сваки сличан случај, па била то само саботажа, поступити са истом строгошћу.

Старешина месне команде.

На основу немачких извештаја сазнајемо да су Немци у борбама око ликвидације "слободне територије" у западној Србији имали свега 11 мртвих и 35 рањених.

Од 1. септембра 1941. до 12. фебруара 1942. у Србији су Немци стрељали 20 149 талаца, стрељано је цивилног становништва због одмазде више од 30000, а у борби је пало 7 756.

Логори на све стране

Немачки злочини
Само у Краљеву је од 15. до 18. октобра 1941. стрељано 1736 мушкараца и 19 жена, а у Крагујевцу 21. октобра 1941. године 2 300 људи, при чему и 144 деце млађих од 16 година, и то петоро испод 12 година. Те 1941. било је и ухапшено 20 519 лица. Коментар овим бројкама није потребан. Немачка група армија Е, која је под окупацијом држала југоисточну Европу је у време од 22. јуна 1941. до 31. марта 1945. имала укупно 11 489 изгинулих војника.

Жртве из логора Бањица углавном су стрељане у Јајинцима, а онда је пред крај окупације немачка полиција наредила да се ископа и спали 68 000 лешева. Неспаљених је остало 1 400. Закључено је да је из овог логора укупно пострељано (у Јајинцима, на Централном, Новом и Јеврејском гробљу) више од 80 000 особа.

Кроз логор Црвени крст у Нишу је прошло око двадесет хиљада затвореника.

Кроз логор на Сајмишту прошло је преко деведесет хиљада затвореника, од којих је четрдесет хиљада убијено. Возовође Шепахер и Мугоша су пред Државном комисијом за испитивање ратних злочина сведочили да је сваког дана по најмање четири до пет "марвених вагона" качено за возове који су ишли према Загребу, а онда у Новској усмеравани према Јасеновцу.

Од осамнаест концентрационих логора, који су били основани у Независној Држави Хрватској поменимо: на Пагу - убијено 12 550 особа, Госпић (до 20. августа 1941) - убијено око десет хиљада особа, Јадовно - убијено 72 000 особа, Сремска Митровица - убијено око десет хиљада људи.

Далеко најозлоглашенији је логор Јасеновац који је представљао систем логора: Версајев, Крапје - логор бр. 1, Брочице - логор бр. 2, Циглана - логор бр. 3, коме је припадало и стратиште у Доњој Градини, Кожара - логор бр. 4, Уштице - "Цигански логор" - логор бр. 5, Млака - логор бр. 6 и Стара Градишка - логор бр. 7.

Логор "Версајев" - с леве стране пута Јасеновац-Новска, био је у функцији од јуна до октобра 1941. "Изузевши неколико појединаца, који су остали живи захваљујући више срећи и случају него било чему другом, логораши овог логора су потучени. Масовне гробнице које су везане за локацију овог логора су углавном пронађене. Ликвидације су вршене у шуми Крндији, на око 300 метара од логора. Преживели логораши су пребачени у логоре "Крапје" и "Циглану".

Хрватски злочини над Србима
"Крапје" - код села Крапје, 12 километара узводно од Јасеновца, на обали реке Велики Струг. Активан од јула до новембра 1941. И у њему су вршени масовни покољи у оближњим шумама на 500 до 1 000 метара од логора. Жртве су били углавном Јевреји. Рачуна се да је у логорима "Версајев" и "Крапје" ликвидирано око осам хиљада затвореника.

"Циглана" је најпре заузимала простор од 12, а потом од 125 хектара. Логор су чинили одељци ИИИа-мушки, ИИИб-женски и ИИИц-одељак под ведрим небом ограђен бодљикавом жицом у коме су доведени логораши данима чекали ликвидацију, обично и без хране, и без воде. Ликвидирани су ударцем тупим предметима (чекићима, секирама, штанглама) по глави, или за врат и бацањем у Саву. Спаљивани су у крематоријуму, који је у делу пећи за печење цигле изграђен по пројекту инжењера Хинка Пичилија. Далеко највећи број ликвидација извршен је у Доњој Градини, преко пута самог логора, на десној (босанској) обали Саве. Далеко мањи број је извршен у Лиману, на левој обали Саве (око 12 000 жртава). Масовне гробнице у Лиману су откривене тек 1973.

"Кожара" је био мањи логор, из којег су "недисциплиновани" и изнемогли логораши слати у логор "Циглана". Логор "Кожара" био је активан од половине 1942. до маја 1945.

"Уштице", тзв. "Цигански логор" налазио се на ушћу Уне, насупрот Градине. Активан од прве половине 1942 до априла 1945. У прво време су логораши били само Цигани, а касније су у њега довођени Козарчани.

У "Млаки" - женском логору, који је ликвидиран 1945 - убијено је око 12 000 жена, у близини села.

"Стара Градишка" је логор у коме је према тврдњи новинара Мирка Першена, у чланку

"Бројке као табу тема", страдало 70 до 100 хиљада жртава. СУБНОР Стара Градишка тврди да је у логору страдало преко 80 хиљада жртава.

Гробишта логора 3 ("Циглана") захватала су у Доњој Градини простор од 5 625 хектара. О капацитету логора говори допис Главног стана поглавника од 24. априла 1942: "Заповједништво усташке надзорне службе - Главно побочништво са В.Т. бр. 139/42 извјестило је, да сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника".

Нема спискова жртава

Хрватски
Злочини над
србском
децом
Поред ових логора, Срби су страдали и у немачким логорима изван Југославије: Маутхаузену 12 890, у Бухенвалду 9 265, у Нојенгамеу 1 350, Аушвиц-Освјенћиму 11 015, Равенсбрику 183, Дахау 597 и у 23 логора у Норвешкој око три хиљада. Укупно је у овим логорима страдало 38 300 заточеника.

До данас нису саопштени поименични спискови жртава, а највећи број истраживача који су се бавили питањем броја жртава тврде да је у систему логора Јасеновац било преко 700 000 жртава: Јаков Гело - "Демографске промјене у Хрватској од 1780 до 1981. године", Глобус, Загреб, 1987; Комисија за утврђивање ратних злочина, према изјави Александра Ранковића, министра унутрашњих послова ФНРЈ, а пред Скупштином ФНРЈ 29. децембра 1951, "Борба" од 30. децембра 1951. Тај број жртава је признала и Међународна конференција за репарације у Паризу, актом од 13. децембра 1945, под ИИИ, а и Међународни војни суд у Нирнбергу.

Иван Потрч је у "Борби" од 08. маја 1945. објавио да је у Јесеновцу на зверски начин побијено 800 000 лица.

Да је број од седам стотина хиљада жртава у логору Јасеновац чврсто утемељен доказ су резултати истраживања на гробиштима која је извршила комисија састављена од петорице професора универзитета: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана, др Вида Бродар, професор Универзитета у Љубљани, др Анте Премрл, професор судске медицине на Загребачком универзитету, др Србољуб Живановић, антрополог, пензионисани професор Универзитета у Лондону, др Здравко Марић, археолог, професор Универзитета у Сарајеву. Комисија је после испитивања обављених током лета 1961. и 1962. закључила да је у испитиваним гробницама покопано преко 700 000 лешева. Добар број гробница није уопште испитиван јер се у то време за њих није знало, а даља истраживања су из непознатих разлога наређењем надлежних обустављена. Комисија у своје прорачуне није могла да укључи десетине хиљада логораша који су спаљени у Пичилијевој пећи, убијени и са Гроника бацани у Саву, оне од којих је у 12 великих казана, сваки запремине 2 200 литара, куван сапун а њихове кости вагонетима одвожене и бацане у Саву, као ни кости оних који су били покопани у гробницама које је Сава однела рушењем обале на том делу меандра.

У свим овим логорима, изузев око 70 000 Јевреја и око 75 000 Цигана, скоро искључиво су страдали Срби. Међутим, велики број њих страдао је и изван логора. Окупатори су побили 1941. бомбардовањем Београда око 20 000 становника, 11 100 таоца је страдало у Јадру, Поцерини, Рађевини, у Ужицу 2 600, Лозници 1 000, Бачкој око 20 000, Крушевцу 700. У Источној Србији су Бугари убили око 2 500 (на демаркационој линији око 1500, 494 у Бојнику и 500 у Врању. Англоамеричка авијација је 1944. само на први дан Васкрсења Христовог у Београду побила 1 160 људи, у Лесковцу 3 500, Новом Пазару 850, заробљеничком логору Офлаг ВИЦ у Оснабрику (Немачка) 116 заробљеника, од којих једног генерала и 23 виших официра. У оружаним одредима Комунистичке партије Југославије, Краљевској југословенској војсци у Отаџбини, четницима Косте Пећанца, Српској државној стражи и "љотићевцима" изгинуло је свакако преко 450 000 људи.

Погромашке акције

Хрватски злочини над
србском децом
Броју настрадалих треба додати најмање 200 000 жртава које су ликвидиране појединачно или у мањим, па и већим погромашким акцијама, у којима су понекад страдале и десетине села.

Из земље је протерано, или у њу није хтело да се врати због промене система, према подацима Комисије за избеглице из 1946. године 125 000 избеглица, држављана Краљевине Југославије, опет скоро само Срби, јер су само они из Краљевине Југославије били и отерани у заробљеништво.

Демографском статистичком методом је утврђено да су, усвајањем просечне годишње стопе раста 1,70 одсто за период 1931-1941 и 1,95 одсто за период 1941-1948, укупни демографски губици (Срба) у Другом светском рату износили 1 820 000, од којих је 156 000 нерођених, 57 000 одсељених и 1607 000 убијених. Ако је Срба у Југославији 1948. било   8 282 000, што је чинило 46,25 одсто од укупног броја становника, онда 1 607 000 убијених Срба чини 16,25 одсто од њиховог укупног броја. У Другом светском рату Енглези су имали губитке од 0,8 одсто, Италијани 0,9 одсто, Французи 1,4 одсто, Немци 6,1 одсто, а СССР 8,8 до 12,9 одсто.

Да би ујединила просторе на којима су Срби у континуитету стотинама година живели, Србија је морала осам пута да се прихвати оружја. Коначно је успела да уз огромне жртве донесе уједињење тих крајева, а тиме да и Хрватима и Словенцима омогући да први пут дођу до своје државе - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Апетити Хрвата су, међутим, били већи. Краљевину СХС они су прихватили само као привремено решење, а од првог дана су радили на њеном растурању, не би ли добили своју - независну државу. Ту прилику су им пружили Хитлер и Мусолини и за време окупације Југославије Хрвати су, уз помоћ окупатора, формирали своју Независну државу Хрватску, у којој су починили у историји незабележене злочине геноцида Србима, Јеврејима и Циганима.

Заборавни савезници

Хрватски злочини над србским дететом
Други светски рат је завршен. Хрватска, која је у њему била на страни Централних - сила Осовине а Енглеској, Сједињеним Државама и Совјетском Савезу објавила рат, па је узела и активног учешћа у ратним сукобима, и имала "част" да се њена, осим елитних немачких јединица, у Стаљинградској бици туче на положајима Мамајев Кургана, добије територијалне уступке на штету Италије (Задар, Истра). Далмација, Славонија, Барања, Лика, Кордун, Банија су проглашена Хрватском, иако то никад у историји нису биле. Да је то могла да оствари, Хрватска мора, у првом реду, да захвали Сједињеним Државама Америке, које су јој пружиле пуну подршку, заборављајући, притом, да је председник САД Ф. Рузвелт, када је био обавештен о злочинима геноцида које су Хрвати починили над Србима, изјавио да Хрватска мора, после Другог светског рата да буде стављена под међународно старатељство. Србија, која је ушла у рат на страни савезника и за све време остала верна том савезу је раскомадана, па је чак и Војводина проглашена аутономном покрајином. Сједињене Државе, Велика Британија и Француска су заборавиле србско савезништво и србске жртве поднете у два светска рата (у којима је Србија дала скоро три милиона своје деце) и Србима су одузеле свето право - право на самоопредељење, још горе, на њих су кренули контаминираним бомбама и гранатама, да би им одузели 20 одсто територија Босне, иако није било спорно да су те територије биле власништво Срба, доказано поседовним листама. Дрвар, град у којем су 97 одсто становништва били Срби, брутално је отет од Републике Српске и предат Хрватима. У једном дану је србски живаљ из 28 села Западне Славоније протеран са својих вековних огњишта, а онда је колона избеглог народа - цивила митраљирана из хрватских авиона (србским је било забрањено да полећу) и тучена хрватском артиљеријом. Све то су трупе Организације уједињених нација, а и не само те злочине, мирно посматрале.

Коначно, Хрватска је запевала "Данке Дојчланд", а на Балкану су успостављене неприродне границе, као сигуран извор сукоба до којих ће морати да долази све док оне не буду исправљене. Није непознато да су такве границе стваране свугде где је требало да се обезбеди да моћници, изигравајући помиритеља, кад им то затреба потпаљују ватру и изазивају сукобе.

Велика пресељавања

Хрватски злочини над Србима
Остало је неразјашњено како је било могуће да стотине хиљада Срба напусте своја вековна огњишта и тако Хрватска дође у посед њихових имања, чиме је присејединила десетине хиљада квадратних километара србске земље својој територији. Али, Хрватска је очигледно прихватила ризик који собом носи запоседање туђих територија, јер сигурно мора да зна да стотине хиљада људи неће моћи да заборави шта им је у периоду 1991-1995. приређено. Ничија није до зоре горела, кажу Срби.

За Србе је дошао, ако није прошао, дванаести час. Др Војислав Недељковић опомиње да је Вук Караџић записао да су Турци, после Косовске битке (1389) из Србије одвели у Малу Азију више од 200 000 Срба, а после поробљавања само из Босне и Црне Горе "засигурно двоструко више". Добар део њихових потомака се после четири стотине година вратио у Македонију, носећи са собом звоно са цркве у Галипољу. Турци нису успели да их потурче четири стотине године. Јосип Броз је успео да их помакедончи. Две стотине година се у Порти (врховном државном телу Турске), за време док је Србија била поробљена од Турака, говорило србски. Уговор Турске са мађарским краљем Ладиславом је 1495. писан на србском, и то ћирилицом.

Босну и Херцеговину је после анектирања од Аустроугарске напустило више од 200 000 исламизованих Срба, пише Ј. Цвијић.

На Косову и Метохији је једна четвртина, а у Албанији једна половина Шиптара-Албанаца било србског порекла. Скадар, који је данас у Албанији, био је прва србска престоница.

Видински пашалук, данас саставни део Бугарске, је у 19. веку претежно био настањен Србима, као и читав појас дуж југословенско-бугарске границе. Данас тамо Срба нема.

Тамишки Банат је претежно био настањен Србима. Данас у том пределу Румуније једва да има 50 до 60 хиљада Срба.

 "Сви релевантни научни подаци и сва сазнања указују опет да су данашњи Мађари углавном словачког и србског порекла", а данас у Мађарској једва да има десет хиљада Срба.

У "Србској вароши" у Братислави Срби су имали свој лицеј са шест разреда. Данас тамо Срба има неколико хиљада.

Срба је у 18. веку било колико и Енглеза. Ослобађајући своју земљу до данас су сведени на петнаест милиона са онима у расејању. Данас их сатиру и они са којима су се до јуче, а ми верујемо и данас, борили за исте идеале.

Време је да се озбиљно запитамо шта нам ваља предузети да у најскоријој будућности физички не будемо уништени. Време је да се запитамо да ли ћемо и даље моћи без свог званичног националног програма, кога немамо већ превише дуго. Хоћемо ли и даље да странчаримо и да сваки од нас у себи гледа потенцијалног страначког лидера, или да чврсто уједињени прионемо сви на посао, не бисмо ли млађима створили макар основ да крену напред. У несрећи смо учествовали сви: неки чињењем онога што нису ни требали, ни смели, а неки нечињењем онога што је требало и морало. Данас нам остаје да констатујемо да смо проћердали све оно што су наши преци кроз осам ратова стварали уз огромне жртве. Створимо свој национални програм, сложимо се и кренимо са њим, никако не губећи из вида да САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА!

     
Др Животије Ђорђевић