субота, 28. децембар 2013.

Челопек

Пролеће које доноси смрт и живот, разлистале шуме и слободу хајдучку дочекао је големиот Илија Пчињски, са четом враћајући се са странцима који су се 1878. у кумановском устанку под Вељаном Капетаном и Јаћимом Челопечким борили, и молбе Берлинском Конгресу писали да се присједне Србијим, а по том, остављени и разочарани, уцењивани и плашени, своју децу у егзархијске школе слали да отуђе име и изгубе народност.
    
Челопек
Поп Димитрије из Дренка одржао је реч дату Ивану Осоговском-Наумовићу, младом официру и војводи „убавом ко икона“. Одрекли су се сви егзархије и Јован Алкесић, студент и комита, писао је сељацима арзовал да се поново враћају патријаршији.
    
Почетком априла прелила се пролетња бујица четника преко Пчиње и Козјака. Саватије и Бацета превели су сто седам комита.
    
Тог судбоносног пролећа 1905. које је покренуло све снаге четничке, одлучио се Саватије Милошевић да замени вечито тајни посао организатора, завереника и незнанога вође влашћу и славом војводском. Хтео је да оснује чету младих људи, учитеља и студената, покретни штаб, који би лутао од Козјака до Пореча, руководећи целим радом комитским. Одушевио је том замисли Лазара Кујунџића управитеља школе у Кичеву.
    
У оделу поречког сељака дошао је Лазар до Скопља а ту га је четнички одбор преоденуо у нишњу из Карадага. Пазарног дана у Куманову међу гомилом сељака угледао је изненада учитељ Шарпланинац свога друга из Кичева. Чинио се невешт, али када су други сељаци изашли из његове канцеларије, пришао му је узбуђен и пољубио се са њиме. Лазар му је брзо изложио своју жељу да пређе у Србију, где се већ Саватијева чета скупљала. Познавајући опасност тајних граничних прелаза и кобне сусрете комитске, задржавао је Шарпланинац Кујунџића.
   
„Назад нећу.“
    
Са те две речи пресекао је Лазар све савете.
    
Дао је реч Саватију и хтео је и морао је одржати.
    
Опростио се Шарпланинац последњи пут са другом и са куриром послао га четничким пролазом.
    
Са Саватијевим летећим штабом, око кога су се још четири чете окупиле, прешао је Лазар Кујунџић почетком априла, под оружјем, као комита границу.
    
Нови хајдучки живот, кратак и светао, као одблесак, за њега је почео.
    
Бацета Рујанац
И Саватија су задржали другови. Јунак, четник и војвода умео је да буде сваки циглар и сваки чобанин са Југа, али је било мало вођа и организатора.
    
Саватије је носио тајно скривену у себи, као бол, заједљиву пријатељску примедбу да је лако из вароши четништво водити и ништа његову одлуку није могло да измени.
    
Пред полазак преко границе када су се у Врању код свог фотографа комите сликале, опасане са реденицима, са десном дигнутом руком, управљеном према граници, а са пушком у левој, позвали су другови Саватија да и њега фотографишу. Нико није видео његов лик на хартији.
    
„Ко зна где ће ми бити гроб. Ако успем народ ће ме носити у срцу. Ако не успем, мрва слика не значи ништа.“
    
И када се опраштао полазећи преко границе, оставио је свој лик једино у последњем погледу својих другова које је тада загрлио.
    
Окупљале су се све нове чете око Саватија. У Дубочици код Стојкове воденице дочекао их је Илија Пчињски. Радосно се довикивао Милан Гавриловић са Дулом Димитријевићем и Илијом Шушменковићем сусрећућу се.
    
Са Саватијем и Бацетом дошли су и Воја Танкосић, пун жеље за борбом, Борко Паштровић, који је крагујевачку чету водио, Војин Поповић, са чијим се доцнијим именом војводе Вука најлепша четничка легенда спојила и Пера Тодоровић, коме је овај пролетњи дан у нов живот хајдучки нагло пресечен.
    
Четири млада официра оставили су свој чин и војску да славне комите постану.
    
Прешли су са њима и Стеван Недић-Ћела, кога је у јануару 1905. Глигор са Бабуне послао да у Врању скупи нове четнике  и галичнички учитељ Доксим Михајловић. Обећао је своме пријатељу турском миљазиму Босанцу – Србину муслиману из Сарајева – да ће се у Галичник са четом вратити.
    
Свакако је пчињско село доносило нове хајдучке сусрете. У Буковљану дочекали су Саватија Јездић-Развигора и Тодор Алгуњски. Огрнут сељачким гуњевима и помешани са женама, које су ишле на причест у Жегље, спасили су се на Лазареву Суботу из Бајловаца које је војска била окупила.
    
У Макрешу су нашли чича Павла из Јачиница и удружена  велика војска четничка је изабрала Никуљане за одмор пре преласка у Скопску Црну Гору где је њихов пут за Пореч водио.
    
Војвода Стеван Недић-Ћела
На Велики Петак прошли су по ноћи поред челопека. У зору сутра дан, 16. априла 1905, у несретно село Никуљане, сусретиште свих разрачунавања и аскреских потера, ушло је сто тридесет четника. Овај велики скуп бораца донео је безгранично охрабрење сељацима – кратко и привидно.
    
Пуни мутне радости разводили су сељаци четнике по кућама да се одморе и да им се ручак припреми. Задржавајући за себе за последњи постни дан лукац и комад проје, сељаци су кивали јагњад са поронџом за комите.
    
По рукчу завладала је у селу тишина. Жене су умиривале децу да не плачу. Четници су спавали пред новим напором и новом ноћи ходања. Само је саватије био будан. Огрнут кушљаком обилазио је страже које је то јутро око село поставио.
    
Одједном журно се са брда вратио. У првој кући где је чета војводе Тонета спавала, срео је на вратима Гавриловића, који је неспокојан и узнемирен пошао на пут сеоски.
    
„Турци... Буди све...“ испрекиданим гласом викао је Саватије.
    
Село је задрхрало страхом увек истим.
    
Из свих кућа излазили су журно четници са пушком у руци и немиром у срцу. Трчали су за Саватијем преко потока који их је делио од малога каменитог брега и непознате судбине.
    
Покрили су стрму жуту падину у црно сукно одевене комите као велико јато гаврана.
    
На другоме брегу где су час пре стајале страже четничке, указао се на неву покретни низ аскерски. Пред њима је официр на коњу јашио.
    
Необуздани и нестрпљиви за борбом, Танкосић и Паштровић викали су на четнике да лежу и да пуцају. Њихове заповести пресекао је Саватије који се појавио са револвером у руци:
    
„Напред.“
    
Није се смело застајати, ни тренутак изгубити. Прелили су се као талас преко брежуљака и сишли у зелене ливаде више којих су се дизали Челопечки висови; камене куле хајдучке. На њима су 1878. у последњем отпору умирали кумановски усташи.
    
Сада су сви разумели куда их је Саватије водио.
    
Опрезно, затварајући их у живи лук, који је требао да непробојни венац постане, долазили су са обе стране  турски војници  и погнути газили кроз млада жита, привлачени и они каменитим врховима који су у себи смрт и борбу носили.
    
Већ су се прве комите пеле уз камените стране челопечке. Последњи, заморени, исцрпени падали су крај потока са пресеченим дахом и гутали прљаву воду. Међу њима заостала су три студента: Гвариловић, Дуле Димитријевић и Шумен-ковић.
    
Уморене и крваве очи окренули су за собом. На зеленој ливади зелени аскери приближавали су се са црвеним фесовима и белим калчинама. Распознавали су већ њихова уморна и узнемирена млада лица.
    
И одједном нашли су још много снаге у себи да појуре за друговима уз оштри, коси и непријатељски камен. Тек горе далеко на топлом сунцу узнете у небо биле су велике стене које су заклањале и штитиле као тврђава.
    
Гавриловић је био напред.
    
Зрна су цепала ведри зрак и камење и тресак барута објавио је да је битка почела.
    
Јата препелица поплашених пушкама дигла се у вис и чисту слику неба покрила тамним пегама.
    
Под притиском подневног сунца и опреме скакао је Гавриловић гоњен зрнима уз стене. Окретао се да види да ли стижу за њиме другови и аскери. Танкосић заостао са Димитријевићем сипао је метке на Турке и задржавао њихов налет.
    
Сва тројица приближавала су се врху. Бранили су се и носили уморени дах као врело олово у грудима. Страшни бол у нози срушио је Гавриловића. Животни нагон брзо га је подигао и гурнуо пред собом. Стигао је на врх где су комите заклоњене високим стенама слободно и као господари стојећи пуцали и пушили.
    
„Браво, браво,“ храбрио је Танкосић Гавриловића превијајући му ногу разбијену одскоком челичног куршума.
    
Са највишег врха – челопечке „куле“ – чича Павле Младеновић, Јездић-Развигора и Тодор Алгуњски са четницима непрекидно су пуцали и певали.
    
Само је Радул Косовац застао. Врело зрно приковало га је уз камену страну више потока. Са свих страна појурили су војници да зграбе пушку мртвом четнику. Заклоњени иза стена другови Радулови кудали су зрнима зелене блузе и груди аскерске, као птице грабљиве. Четрнаест пута је мртва рука војнички испустила комитску пушку отету и тек ју је петнаести, Иљаз из Мутлова, рањен кроз обе ноге, вучући се последњом снагом, однео.
    
Војвода Ђорђе Ристић
Арнаутска села одјекивала су од пушчане узбуне. Из Мутлова, Сушева и Алгуње стигли су први арнаутски ратници. Опијени барутом и вером у победу пошли су на јуриш без пуцања... са јатаганима, али су њихова тела покрила челопечке падине као позни снегови.
    
У 3 часа по подне од Пелинца зачула се потмула грмљавина.
    
„Оно је Ђорђија,“ викао је радосно  Паштровић, гледајући догледом са врха челопечког зелену равницу у којој је луди вртлог све носио.
    
Ђорђе Скопљанче са четом напао је Турке и Арнауте са леђа.
    
„Ура,“ поздрављали су помоћ четници.
    
Војничке трубе збуњено и пискаво одјекивале су на све стране.
    
У Куманову затварала се чаршија. Прострујао је већ глас о комитској надмоћи.
    
Са првим мраком завладао је мир над Пчињом и Челопеком. Горе по врховима сви су се скупљали око Саватија, уморни од борбе и победе. Дошла је сеоска милиција из Којинца Драгоманца, Старог Нагоричина. Чинило се да Челопек својом славом оживљује нов народни устанак.
    
Радост је помућена била појавом четника Тодоровићевих. На укрштеним пушкама носили су свога младог вођу, чији је живот истекао у једном веселом крику победном.
    
Целог дана говорио је да осећа близину смрти. У први сумрак погинуо је.
    
Савладан страшним узбуђењима, Саватије није ни ожалио свога младог пријатеља. Оставио га је челопечким сељацима, који су ослоњени на старе пушке ћутећи около стајали.
    
Понели су сељаци са собом као драгоцени дар мртвог Перу Тодоровића. У ноћи обукли су  га у сељачко одело да Турци копајући гроб не нађу четничку опрему, и са цвећем и јабукама сахранили га.
    
Помућен тугом тражио је у мраку Саватије Паштровића. Угледао је крај себе младога четника и послао га да тражи вођу чете крагујевачке.
    
„Трчи Секула.“
    
Са прекором и без воље погледао је мали четник Саватија и пошао.
    
Као пала звезда синула је далеко у ноћи последња пушка. Секула је вриснуо и из раздробљене шаке испустио карабин.
    
Одмах затим Саватије је чуо Паштровићев глас. На слабој месечини видео је његову високу сенку.
    
Низ најстрмију падину челопечку спуштале су се чете ка Пчињи. Саватије је носио на леђима рањеног Гавриловића.
    
Уморни четници су застали у сред широке реке и жудно пили површину сребрног огледала.
    
Сви су прешли Пчињу. Одједном њихове преморене нерве и чула ударио је одјек пушака непријатељских иза ниских врба. Брзо спремни на одбрану, четници су падали на ивицу обале.
    
„Не пуцај,“ шапатом се пренела дуж тамног низа људског заповест Саватијева.
    
Све даље и све тише као одјек понављало се:
    
„Не пуцај.“
    
Арнаутска заседа се није више јавила.
    
Саватије је повео чете ка Козјаку. Застали да се прикупе у Драгоманскоме хану, наишли су на кириџије: Циганина, Турчина и Арнаутина. Одузели су им коње и ставили на њих Гавриловића и још два рањеника. Секула је четврти ишао крај њих са руком у завоју.
    
Заробљенике су оставили у Дубочкој шуми везане.
    
Циганин преплашен, дрхтао је и једнако викао:
    
„Бог да живи краља Милана!“
    
Србија је за њега постојала само из успомене на 1878. годину.
    
Даље у гори четници су се поздравили и разишли. Саватије их је распустио. Он је са највећом четом пошао за Бајловце. У шуми више села дочекали су Васкрс уз окорео хлеб, паприку и празилук.
    
Лазар Кујунџић, рањени Гавриловић и Секула са сеоским вођом приближавали су се граници.е

ххх

У Куманову Васкрс се весело славио.
    
Годинама је ту живео заборављен, потпуно слеп негдашњи кунак из Стрновца, Вељан Капетан, који је 1878. усташке чете водио. За њега су некада Арнаути од сребра лили куршуме и са страхом сећали се његове куле мрамором поплочане, крај које је на дну вира Кршутинца лежало двадесет и три најсмелијих његових другова.
    
Ослепе у Канли-кули солунској, тешко болестан, живео је  Вељан од туђе милости, сећајући се горко своје славе и негдашњег богатства, својих сто радника, оружја сребром окованог и коња арапских.
    
На вести о борби челопечкој сву је ноћ дрхтао и када је у јутро на Васкрс стигао глас о великој комитској победи, издануо је од радости.
    
Слом кумановског устанка, смрти усташа, беда његовог вође, све се изгубило у самртном осмеху, коначном, вечном на изданулим уснама Вељана Капетана.
    
У зору на Васкрс довукли су Турци возовима нову војску и топове да освоје Челопек, нак којим су само птице кружиле. Арнаути су одвлачили своје мртве другове, а из Куманова је на колима однето четрдесет асура за четрдесет младих мртвих војника.

ххх

Неколико дана су узалудно Кујунџић, Гавриловић и Секула пред самом границом очекивали могућности да пређу. У ноћи су се свугде сретале војничке патроле и заседе су својом мрежом затвориле све пролазе.
    
Петог дана покушали су да се пре заласка сунца и пре постављања заседе пребаце у Србију.
    
Из шумице су појурили у ливаду, крај потока више кога се дизао брег за граничном караулом. Одједном су угледали војнике на гребену. Опет су лежали у трњу и неизвесно чекали. Аскери су се неодлучно окретали.
    
Слушали су песму птица у шуми. Бубе су зујале око њих и њихов се глас мешао са шумом потока.
    
„Све мирише на живот, а ми да умремо,“ говорио је тихо Кујунџић нагињући своје плаве очи и лице изгрижено богињама ка Гавриловићу, који је крај њега изгребан трњем лежао.
    
Нису умрли јер их војници нису приметили, али је прелазак на томе месту био немогућ.
    
Очајни враћали су се, али изненадни сусрет у ноћи са Саватијем донео им је решење. И он је ишао за Србију. Послане безбројне потере онемогућиле су им кретање и скривање по планинама. На Козјаку је остао само млади Петко Илић, који је први пут повео чету од шест другова, младића као и он, који су не познавајући живот презирали смрт и опасности.
    
Саватије је одлучио да пређу границу пре заласка сунца, док су још Турци по караулама.
    
По подне сви су пошли низ шумовити пропланак, прешли су поток и отпочели да се пењу уз дивљу шамановачку падину, коју је пресевала у њиховој свести блистава нит гранична. Преко те траке замишљене, коју су они видели својим унутрашњим очима, простирала се слобода као небо за спасеног.
    
Скопска Црна Гора
Смркавало се. Пси су лајали из села. Четници су угледали осветљени прозор турске карауле у близини.
    
Љуба Јездић-Развигора, болесног срца, пао је блед на земљу.
    
„Милане, ја више не могу.“
    
Гавриловић рамајући отишао је до прве куће и донео му воде. Са прикупљеном последњом снагом стигли су њих двоје Миомира Миленовића и Шуменковића, који су се тешко уз брег пели.
    
Пред њима у страни просула се светлост кроз отворена врата карауле. Војници су ишли на вечеру један за другим.
    
Опет су нашли на извору својих младости довољно снаге. Нагло су пожурили. За собом у мраку оставили су бели гранични камен.
    
Спустили су се на влажну земљу. Миомир је легао и гологлав ју је пољубио:
    
„Мајко Србијо, никад те нећу оставити.“

ххх

Спремајући се за пут за Скопску Црну Гору, Саватије је позвао Пећанца да га више манастира Матеича сачека и да му донесе храну за сто четника.
    
Када је пошао Пећанац није знао за пакао који је тога дана пламтео на Челопеку. Водио је тридесет и пет комита и сеоску комору са стотином хлебова.
    
У зору на први дан великог празника са Вуксана више Матеича место четника Саватијевих, угледао је Пећанац под собом кроз пролетња стабла још танка и непокривена, војску која их је опколила.
    
Борба је морала почети. Није се могло спасти. Са свих страна појас ватрени их је опасао. Око подне Турци су довукли и брдске топове. Под експлозијама стене су се цепале и прскале. Седам четника у очајном пркосу пошло је напред, напоље из огњеног затвора. Повео их је војводин друг из детињства Јован Ђорђевић из Пећи.
    
Војвода Коста Пећанац
Појавили су се млади и витки на стенама у диму и низ стрму падину појурили ка шуми. Кратак је био њихов пут. Побеснели рој зрна бацао је у вис земљу и зауставио их. Црвена магла помутила је очи, које су последњи поглед задржале на врховима храстова, иза којих је остала недостигнута слобода. Стрељани без одбране у очајном полету за спасењем попадала су сва седморица изненадно и брзо. Када се стишао вулкан раздробљеног камења, дима и усијаног олова, три рањеника пузећи тешко и опрезно вратили су се међу другове, који су се бранили иза стена. Јован Ђорђевић, Алекса Шаговић, Трајко Зафировић из Скопља и Петар Сириничанин остали су побацани смрћу један преко другога, са широким ранама, кроз које су истекли животи и крв сасушена сада пролетњим сунцем.
    
Све до ноћи бранио се Пећанац у крајњој решености и помирености. Врели облак дима и пламена стално их је обавијао. Ноћ која је дошла оживела је наде. Запаљене бомбе просецале су таму као метеори. Одвлачене стрмим падом брега падале су у редове аскерске и кидале тела и гране по дрвећу. Паника је разнела војничке редове. У сред узбуне и умирања Пећанац је провео чету кроз потеру без борбе и без жртава.
    
Читав тај дан Скопска Црна Гора са страхом је слушала далеку борбу на Вуксану. По манастирима се место победе васкршње литургије служиле молитве за спас четника.
    
Целу су ноћ одступале комите Пећанчеве носећи рањене другове и тежак умор пламеног дана. У зору стигли су у Бродац. Пред својом кућом чекао их је отац погинулога Шаговића. Сазнао је за смрт сина и мирно је примао као домаћин четнике. Пећанац збуњен и растужен није смео да говори с њим и склањао је поглед у страну.
    
„Војводо, мислев да си поголем јунак, трагао га је глас оца Шаговићевог. Имам уште едем син. Земи го и њего.“
    
Пећанац га је пољубио. Први и последњи пут видели су четници сузе у очима свога војводе.


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 200