Једног јесењег, пазарног дана дојахао је под
кишобраном Стојан Дајић у Приштину. Био је учитељ у Доморовцима, али му школа
није дуже већ радила због свађе митрополита Нићифора са конзулом Каљевићем.
Зауставио се пред кафаном Косово. Док је механџијски слуга водио коња у
шталу, Дајић је се прво упутио газда Стојану Бојковићу, званом Коњушанче, који
је седео за касом. Погледао је около пажљиво и пун неповерења брзо предао газди
савијено писмо с извештајем и револвер. Он је као и сви наши учитељи вршио
добровољно обавештајну службу. Газда Стојан је спустио писмо у фијоку, а револвер
у касу.
И као случајно сваког дана навраћали су да пију у истој кафани гавази
нашег конзулата Стојан и Тома. Пили су стојећи, брзо говорили увек исте
поздраве и шале. Уз кусур кафеџија би им гурнуо у руку и писмо.
И то
јутро дошао је гаваз Тома да попије кафу за добродошлицу Дајићу. У конзулату су
већ знали да је учитељ из Домороваца стигао.
Пала
је ноћ када је у кафану, коју су осветљавале две петролеумске лампе, ушао један
млад, висок човек, са малом плавом, скоро риђом брадом. Погледао је брзим
погледом све по кафани и задржао се за тренутак на новом госту. Потом је ћутећи
отишао у правцу соба. Појава овог човека са шеширом у вароши где се сем качета
могао једино фес видети, пала је одмах Дајићу у очи.
-
Ко
је то био? запитао је кафеџију Стојана.
Отац
кафеџијин стари чика Бојко, теча Дајићев, који је заједно са њиме седео око
тагара са жаром, претекао је одговором сина:
-
Е,
моје дете, ово је секретар нов дошао, ама што је човек, муву неће да згази.
Нашо квартиљ, али у турску малу, па неће тамо, вика боље у кафану да седим.
Јеси га виде, како девојка. Један Божји човек.
Док
је чича Бојко ово говорио, његов син је мувао Дајића песницом у ребра и са
муком задржавао смех.
Потом је одвукао учитеља у угао и шапатом му саопштио да је то СаватијеМилошевић, који је тек пре три недеље дошао као секретар конзулата. Смешећи се
значајно, додао је:
-
Није
он баш секретар. Има друге работе.
Било
је време вечери. Дајић је желео да се што пре упозна са Саватијем и како је
кафеџија служио лично секретара, који је у својој соби вечерао, Дајић га је
замолио да му његову жељу достави.
-
Имењаче,
запитао ме је ко си, први, док нисам почео говорити, известио је убрзо кафеџија
Дајића. После сам му све испричао, а он те је позвао на кафу.
После вечере, нестрпљив, Дајич је отишао у собу где га је дочекао
Саватије. Поздравио се и Стојану кафеџији, који је стајао крај врата рекао да
донесе за госта вино које он сам није пио.
Гледајући га непрекидно хладним, мирним погледом, почео је да га пита
како је путовао и показао да га занимају и сасвим обичне ствари. Од једном упитао га је за Настка
Јовановића-Нешића, трговца из Гиљана.
-
Какав
је као Србин? Шта ради?
Дајић му је испричао шта је знао. Сматрао је Настка за најбољег Србина у
Гиљану.
-
Онда
је тачно што ми је онај рекао, прошапутао је Саватије као за себе.
Ко је
био онај, Дајић никад није сазнао, али је од тог тренутка Саватије постао
поверљив. Говорио је о организацији која се морала провести и о великоме послу
који их је чекао.
Снага и сигурност избијали су из његових речи, покрета и погледа.
Рођен у Павлици на Рашкој, на самој граници, носио је наследно јунаштво
и жилаву отпорност граничара.
Син
истакнуток радикала и сам одушевљени присталица Карађорђевића, дошао је
Саватије брзо у сукоб са властима напредњака и Обреновића.
Срески капетан на Рашкој Павле Јаснић гонио је Саватијевог оца и
празнину паланачку и душевну испуњавао је измишљеним кривицама које је
радикалскоме прваку стварао. Чинило му се да све то није довољно па је желео да
се свети и сину.
Саватије који је тада служио војску у Крушевцу тешко се разболео. Дуге
дане лежања у тужној, бело окреченој соби војничке болнице наставио је
боловањем код куће. Вратио се на Рашку и када се сасвим опоравио, дошао је у
општину, у којој је пре војништва био писар, да помогне старим друговима.
Испуњен лукавством и злобом капетан Јаснић је спремао освету. Послао је
писмо у Крушевац, јављајући да је Саватије сасвим здрав, да ради у општини и да
би га требало позвати натраг у касарну.
Убрзо је стигао одговор. Командант пука је прекинуо боловање Саватију и
тражио од среза да се он одмах врати у команду.
Вешт
у стварању кривица Јаснић је затворио акт у свој сто и чекао. После недељу дана
вратио га је натраг. На саопштењу су срески капетан и један његов писар
наизменично писали наређења и изјаве да Саватије неће да се одазове позиву ни
на сва саветовања. Акт већ нарастао од нових табака ушивених јамствеником,
изгужван и измашћен, путовао је за Крушевац.
О
свему томе Саватије ништа није знао.
Једног дана добио је писмо од брата од стрица, писара у штабу пука,
којим му је јављао да га је командант, на основу извештаја Јаснићевог, огласио
за војног бегунца и да је срезу послато наређење да га везаног доведу у
Крушевац.
Саватије је у једног тренуткус све разумео.
Није било времена за размишљање јер је знао да ће сутрашња пошта донети акт
срезу, који је требао да му одузме слободу.
Побегао је те ноћи преко границе и склонио се код сестре, која је била
удата у Новој Вароши.
После три дана упали су жандарми у кућу Саватијевог оца тражећи бегунца
да га вежу и поведу са собом. Узалуд је Јаснић претресао таване и подруме,
хапсио и тукао Саватијевог оца, претио целој породици. Бегунцу је траг био
потпуно изгубљен.
Открило
га је писмо које је изненада на Рашку стигло:
„Да
ли си човек или нечовек?
Зар
те мржња толико заслепила да си ме силом направио одметником и војним бегунцем?
Од
данас знај да смо ја и ти у ратном стању. Убићу те у току од десет дана.
Ово ти препоручујем, да би се знао управљати,
јер ти ни твоји жандарми, нити ико на свету неће помоћи, нити те заштитити.
Поручујем ти и за то јер нисам научио мучки радити као ти.
До
виђења ускоро
Саватије“
Чело
се набрало Јаснићу, али су му се усне насмејале. Руком која је дрхтала, смејући
се гласно, пружао је писмо својим чиновницима. Писар који је неколико дана пре
тога састављао лажан Саватијев одговор, писао је сада наредбу којом се војни
бегунац оглашавао за хајдука. Свако га је могао убити.
Огрнут овчарском кабаницом, испод које је скривао Мартинов карабин пун и
откочен, ушао је снежне новембарске ноћи Саватије на Рашку и стао крај стуба
телеграфског на улици којом се ишло у кафану. Била је на ивици вароши и капетан
Јаснић је сваке вечери долазио у њу на ракију и пршуту.
На
пустој улици у ноћи није дуго чекао. Спазио је гомилу људи и познао испред њих
Павла Јаснића. Рука му се још јаче згрчила на челику слеђеном од мраза.
Ћутао је и даље наслоњен чекао.
За
Јаснићем и његовим друштвом ишла су три жандарма.
Неограничен господар у своме крају срески капетан је подвикнуо када је
наишао крај младића у овчарској кабаници, чији лик у тами није познао:
-
Шта
ти ту чучиш дечко?
-
Одмарам
се, сада сиђох са бачија.
Измењен, танак, скоро детињи глас Јаснић није познао. Безбрижно су сви
ушли у кафану, пред којом само Саватије остао.
У
хладној зимској ноћи грејао се блиском осветом и није осећао мраз од кога је
снег под његовим ногама шкрипао.
Прошао је пун час дугог чекања. На кафани су се поново отворила врата и
на светлости која је као топла струја из ниске кафанске собе истицала, угледао
је Саватије широка рамена капетанова. Смрт и мржња, освета и ослобођење слили
су се у њему у снажну жељу да се све што пре заврши. Ипак је стрпљиво чекао.
Није хтео увиство из заседе, већ одмазду витешку.
Чуо
је речи капетанове, који се још опраштао са ноћним друговима:
-
Зар
ћу се ја бојати балаваца који од страха беже из војске?
Сишао је низ степенице и три жандарма су пошла за њиме. Један му је
саветовао:
-
Господине
капетане, боље би било да ја пођем напред. Са одметницима се не треба шалити.
-
Остави
се глупости...
Јаснић загрејан од пића и пркоса извадио је револвер и дижући га у вис
подвикнуо:
-
Ој,
Саватије, где си да се ноћас поразговарамо...
-
Ево
ме.
Пред
капетаном, чији је корак и глас био пресечен, стајао је Саватије без кабанице.
Грч
страха затегао је капетанову руку. Три пута је блеснуо пламен из револверске
цеви и зрно је однело капу са главе Саватијеве, али је четврти метак остао
неиспаљен. Погођен у сред срца лежао је на снегу Павле Јаснић загледан мртвим
очима у тамно ноћно небо.
Већ
заклоњен из стуба Саватије је повикао жандармима да се склањају и да не гину
без потребе. Двојица нису ни сачекали његове речи, већ су после првих метака
побегли, верујући да је чета хајдучка заседу поставила. Трећи је пуцао, док му
врело олово није руку пребило.
Када
је над пробуђеном варошицом опет настао мир, пошле су потере, али је осветник
већ био са друге стране границе. Из Нове Вароши продужио је за Пећ, где га је
беса јунака Мула Зеке чекала.
О
свему овоме Саватије није ништа говорио Дајићу већ му је причао само како је
прерушен у Арнаутина већ од 1899. прелазио стално преко турске границе, спремао
организацију у Ђаковици и Призрену, стварао канале, упозоравао људе, задобијао
пријатељство Арнаута. У Ђаковици је имао кума Малисора.
У
јесен 1900. пошао је опет преко границе и идући ка Ђаковици свратио је у Клокот
да ноћи. На себи је имао одело подримских Арнаута, кече на глави, али је носио
шумадијске, дугачке шарене чарапе.
Клокот је беговско село и у њему су живеле беговске чивчије. Пошао је у
прву кућу једног чивчије Србина. Затекао га је са сестром, али тек што су
почели да говоре ушао је у кућу и агин ћеаја Арнаутин.
Саватије је знао арнаутски као што се говори у Малесији. Видећи да ћеаја
улази поздравио га је:
-
Промја
мир (Добро вече).
У
гиљанском крају Арнаути кажу:
-
Мир
промја.
Ћеаји је то већ било сумњиво. Загледао се у његове шарене шумадијске чарапе
какве ни један Арнаутин не носи. Почео је да га испитује. Рекао је да је
Арнаутин из Баковице. Девојка, сестра Србина чивчије, шапутала је нешто ћеаји
који је престао више да запиткује госта.
Саватије је имао под оделом каму и револвер који се видео иза појаса.
Пажљиво је пратио сваки покрет Арнаутинов. Почели су да вечерају. Девојка је
излазила из куће и враћала се. По томе се за време вечере дигао и ћеаја, али се
одмах вратио.
Пушили су ћутећи после вечере сви узнемирени и неповерљиви када је у
кућу ушао још један Арнаутин.
-
Мир
промја.
Оба
Арнаутина почека су да шапућу међу собом. Немарно, не журећи се, Саватије је
пошао из куће и упутио се стоговима сламе и сена. Када је зашао у сењак и видео
да га стогови заклањају, скочио је преко плота и појурио преко голе пољане
друму. Иза пута били су високи зрели
кукурузи у које је зашао.
Приметивши да се сумњиви гост не враћа, ћеаја истрчи из куће и опали из
пушке. Двадесет пушака припуцало је у близини. То су стизали људи чак из
Радивојца и Пожерана којима је он још пре него што су почели да вечерају тајно
јавио да дођу. Отпочела је потера кроз кукурузе. Са свих страна су звиждали
метци. Шум зрелих кукуруза одавао је траг бегунца.
Видећи да ће га стићи, Саватије легне у вреже од тикава између кукуруза.
Арнаути пуцајући појуре пред њега и не приметивши га. Док је потера измицала
све даље, Саватије скрене у супротном правцу, дође у заселак Чуфлук, ту се
завуче у сламу у којој проспава до зоре. Када је свануло, кроз шумарке
распутицама упути се ка Подрињу, и чим је прешао Феризовић, дохватио се друма и
трећег дана стигао је у Ђаковицу. Одавде је преко Скадра прешао у Црну Гору.
Издаја у Клокоту остала је Саватију у сећању. Сумњао је подједнако на
чивчију и на његову сестру и мислио на освету. Две године касније дознао је да
је већ био освећен. Сестра чивчије Николе у чију је кућу дошао, издала га је
ћеаји, са којим је одмах после тог ноћног гоњења и побегла. Брат је радећи за
другог, бедан и понижен, увек са рукама на прсима пред Арнаутином, смишљао
освету за погажено гостопримство. Чекао је две године када је успео да домами
сестру у кућу. Ноћу је бацио у бунар. Када су дошле заптије рекао је да је сама
скочила. Њега су одвели у тамницу из које није изашао.
Тихим гласом, равнодушно и благо, причап је Саватије и најужасније
ствари. Поглед му је увек остајао миран.
Још
док је Саватије био у Скадру на Цетињу се чуло за његов долазак. Једног вечера
у цетињској кафани Балкан на првоме спрату за србијанским столом око кога су се
окупљали емигранти Алекса Жујевић, Ранко Тајсић, прота Милан Ђурић, Јаша
Ненадовић и млади официр и песник Михајло Степановић, појавио се и Саватије
Милошевић. Освета на Рашкој начинила је од њега јунака и страшног хајдука и сви
су га зачуђено гледали не откривајући тајну његовог мирног, благог, детињског
лица.
Ни у
Црној Гори није Саватије престао да мисли на рад националан. Са Михајлом
Степановићем, који је због својих песама, потписиваних са Рад. Космајац, морао
да бежи из војске Србије и да ступи као поручник код кнеза Николе, припремао је
Саватије велику замисао да преко Аркута спречи подизање аустро-угарске
железнице кроз Санџак.
У
јесен 1900. прешао је Степановић-Космајац са Цетиња у војни стан у Подгорици.
Са њиме је пошао и Саватије и остали емигранти, везани нераздвојно избегличком чежњом и
сталном оскудицом.
Један аустријски фратар, сумњив и радознао, појавио се у Подгорици
тражећи Саватија. У једној бутиги у Мирковој новој вароши састали су се. Фратар
је одмах учинио понуду: да Саватије ступи у службу Аустро-Угарске. За везе са
Арнаутима, нудили су му 500 круна месечно. Први је посао био да спроведе фратра
до Мула Зеке у Пећ.
Саватије није одбио понуду, али је о њој обавестио пријатеља
Степановића. Седећи у сумракуна белим поломљеним стубовима старог римског храма
у Дукљи, смишљали су заседу аустријскоме изасланику. Упућен је сутра дан
гласник Феровићу, вођи Арнаута у Плаву, чија је жена била Србкиња, а чији је
син Смајо касније србски четник постао.
Фратар је био преобучен аустријски официр. Саватије га је допратио до
црногорске границе, али га је већ на обали Лима, место обећаног путовође,
чекала арнаутска заседа. Феровић је заробио официра, претресао га и уценио са
10.000 форината, које су аустријске власти из Плеваља одмах исплатиле. Када је
фратар преварен, осрамоћен и исмејан обукао опет аустријску капетанску
униформу, Саварије је пошао сам за Плав носећи Феровићу као дар од Степановића
маузеров револвер и укоричени Коран у преводу Љубибратића. Рад са Арнаутима
против Аустрије требао је сада да почне.
У
Пећи је Мула Зека нестрпљиво чекао Саватија. Одушевљен за реч и витештво, да би
потврдио своју искреност на почетку рада са Србима, Мула Зека је разделио
србској сиротињи сто хиљада ока жита.
Саватије је ишао од једног поглавице фиса до другог, као Мула Зекин
курир, и у марту 1901. сакупио је збор арнаутских главара и старешина домова
Луки више Дечана.
Саватије им је причао о муслиманима мухаџирима који су гоњени и бедни
бежали из Босне, где им је Аустрија имања одузимала, о опасностима које су и
њима претиле, ако аустријска железница прође кроз Санџак. Раздражени, огорчени
његовим мирним речима које су палиле њихову осетљивост као пламен, Арнаути су
донели одлуку:
„да
сваки покушај грађења железнице спрече оружјем, тако да први будак, који би био
ударен у санџачко земљиште, буде знак узбуне на коју ће похитати сви који
оружје могу да понесу.“
Ову
одлуку је потписао Мула Зека, а изабрани кол (одбор) послао је султану и
владама Србије, Црне Горе и Аустро-Угарске. Као одговор дошло је саопштење
Аустро-Угарске да је пруга Вишеград-Косовска Митровица више не интересује.
Увек
у покрету Саватије је преко Црне Горе прелазио у Аустрију из које је једном
пребачен у Србију, спакован у сандуку као роба, и тако је путовао од Новог Сада
до Београда, где су га његови пријатељи извукли скоро угушеног.
Дошао је у везу са завереницима и понудио се да он изврши атентат на
краљицу Драгу и Александра Обреновића. Не познавајући страх, одлучан и дрзак он
је требао да за време вожње ускочи у кола краљевског пара и да их побије из
револвера.
Да
не би атентат непредвиђеном случајношћу пропао, завереници су остали ипак при
плану који је у ноћи 29. маја извршен.
Са
пропашћу Обреновића вратио се Саватије у Београд. Отишао је за писара у
битољски конзулат као Сава Милићевић, чекајући формално помиловање које се
спремало. Нови начелник округа чачанског Обрад Благојевић поништио је његово
оглашење за хајдука. Злочин је био политички и са променом и он је отпао.
Када
се у лето 1903. Љуба Михајловић заступник конзулата вратио у Битољ из Београда,
затекао је новога писара Саву Милићевића.
-
Ја
нисам Сава Милићевић већ Саватије Милошевић, биле су прве његове речи. Ја нисам
дошао да заузмем ваше место веч да тајно останем ту под лажним именом, док
помиловање не стигне.
Помиловање је стигло и чиновник конзулата Сава Милићевић отпутовао је за
Приштину слободно као Саватије Милошевић. Послови конзулата нису њега много
интересовали. Он је видео други већи задатак, на коме је још као прогоњени емигрант
радио. Његова познанства из доба лутања служила су му у томе великоме послу.
Сматрао је да се за борбу, која је требала да почне, морала осигурати помоћ
Арнаута.
Поноћ је већ била прошла, а у Саватијевој соби крај задимљене лампе, њих
двојица су још увек разговарали. Саватије је говорио о својој новој мисији, за
коју је тражио међу учитељима и одважним људима из народа.
Он
је већ имао план утврђен искуством и излагао га је Дајићу. Требало је почети са
организовањем младића који би се слали у Врање да од одбора приме оружје да га
разносе народу. По том, када би сва села била организована и наоружана, сва
везана каналима, дошле би чете. Онда би велико дело почело.
Дајић је слушао пажљиво. Узбуђивала га је мирноћа овога човека који је
имао сво поуздање једнога вође.
Сутра дан када је у први мрак Саватије видео у кафани Дајића крај тагара
са жаром, прошао је поред њега, као поред непознатог. Али је већ дотле кафеџија
пренео Дајићеве ствари у собу до Саватијеве. После вечере опет су се састали.
На
једној хартији, на светлости мало димљиве лампе, Саватије је цртао цифре и
слова. То је била шифра са бројевима место слова. Свако слово имало је по
четири разна броја. Шифром је Дајић требао да шаље извештаје. За брзо
дописивање био је и други начин. Између редова обичног писма писало се
хемијском течношћу од које је Саватије дао малу боцу Дајићу. Али ово је било
мање сигурно.
Дајић је имао да организује гиљански крај, околину Феризовића и
Сиринићску жупу и да држи везу са скопском Црном Гором.
Обавештен и спремљен вратио се Дајић у Доморовце. Требало је почети.
Тешкоће су се сада тек јављале. Испитујући пажљиво људе, Дајић је рачунао прво
на омладину.
У то
време свугде се певала песма о војводи Мицку из Латова и Џемаилу.
Прву
своју пропаганду отпочео је Дајић скупљајући младиће око себе и учећи их да
певају ову песму.
