субота, 17. децембар 2011.

Милош С. Милојевић

Милош Стефанов Милојевић завршио је правне школе у Београдком Лицеју. Похађао је Императорско Московски универзитет у Москви. Био је члан императорског друштва „Љубитеља јестаствознања“ у Москви, у одсецима му: Археолошком, антрополошком и етнографском. Члан Српског ученог друштва у Београду, у одсецима му Државно-историском и филолошком; почасни члан дружине „Подринске слоге“; почасни члан градских општина: Прокупља, Врање, Куршумлије и Ниша; почасни члан општине: Крушачко-Сечаничке, у срезу Добричком окр. Топличког; почасни члан општина: Драгушке, Велико-Планске и Кончићске, у срезу Прокупљанском округа Топличког; притежаоц: двеју бронзаних медаља, за састав и археолошко-антрополошке старине, награђен, од друштва „Љубитеља јестаствознања“ у Москви 1867. године; Сребрне и златне медаље за храброст: и Таковског крста „V, IV и III степена: Златне медаље „За ревносну службу“ „Ратне споменице“; одличија друштва „Црвеног крста“. Црвени крст; командерског великог крста: „Румунске Звезде“; бивши Командант Моравско-Добричког Добровољачко-Усташког[1] кора 1878. године у Добричу; бивши Командант Добровољачко-Усташког[2] Рашко-Ибарског кора 1877., 1878. и бивши Почасни пешадиски капетан I класе. Професор у Гимназији у Београду и Заступник уравника у бившем II одељењу Богодловије.[3]

[1][2](Ријеч "усташа" се првобитно користима у србском народу да означи устаника који се борио против разних србских угњетавача, у овом случају означава бораца који се борио против турака у Србско-турском рату 1876.-1877.године)
[3](Преузето из књиге, "Милош С. Милојевић, Наши манастири и калуђерство, фототипско издање, Београд 1997.")

Милош С. Милојевић
Кад се различитим мерилима оцењују радови појединих истакнутијих људи и посленика, излазе и различити, кад што и супротни, судови. Але се ретко кад јављају такве супротности у оцени као што бива у претресу јавнога рада Милоша С. Милојевића, човека који је иначе био свуда добро познат. Два су гледишта с којих се ту полази: научно-књижевно и србско-агитаторско. У првом је случају Милојевић много радио а мало урадио; у другом је за двадесет година претекао све своје сувремене сународнике и први се окренуо страни коју данас сматрамо као, необично важан, саставни део србскога питања.

Милош С. Милојевић рођен је у Црној Бари, селу округа подринскога у Србији, 16. октобра  1840. године. Гимназију је учио у Београду, где је 1859.-1862. слушао, у Лицеју, правне науке а за тим је провео у Москви три године на факултету историско—философском. По повратку из Русије јавља се као чиновник и као пропагатор србске мисли. У првом је случају обична, у другом необична појава. Као чиновник је служио најпре у судској а по том у просветној струци; највише је времена провео као професор различитих средњих шкла у Београду и Лесковцу. Као јавни радник и национални пропагатор Милојевић је био необична личност.

За време свога школовања у Москви имао је он прилике видети и наличје оне слике која се у његовој отаџбини није могла свестрано разгледати. Он је уочио неодређеност службене Србије у вођењу просветне политике; видео је шта мисле многи од оних људи на које се Србија ослања и у које се нада. Милојевић је познао колико се греши у немарности при давању назива људима из јужних и јужно-источних србских крјева под Турцима. Уочио је непознавање стварних прилика србских од руске стране и сву погибао од таквог непознавања мора неминовно доћи. Први глас такога његова сазнања бејаше чланак „Пропаганде у Турској“, који 1866. изађе у „Световиду“. Ту је исказао своје уверење и изнео критику свих национално-пропагаторских погрешака наших, критику која је била тако нова појава и тако жучна за ондашњу равнодушност службене Србије у том погледу да га, као што сам прича, у мало не огласише или политичким преступником или човеком растројена духа!

Карта србских земаља по Милошу С. Милојевићу

У Београду стаде Милојевић скупљати око себе Србе, раднике, из Старе Србије и Маћедоније, склапати са њима пријатељство у учвршћивати везе помоћу којих би могао и сам лично обићи њихове крајеве. Он је то и постигао и јавио се као први србски путник  по тим земљама. Путова је прерушен: сад је био мајстор зидар, сад зограф („молер“) који је ступио у потребе за израду црквених живописа, а кад што се – где и кад треба – јављао и правим именом и смером својим.

За тај пут свој вели он сам: „ Али нас је сагоревајућа љубав спрам свега оног што је некада било србско приморала да учинимо намишљено. Ми смо се кренули са челичном и надљудском вољом: или скупо и што може бити скупље дати главу, или видети некадашњу славу и величину србску са њеним светињама и узвишеностима, а садашњу црну и чемерну гробницу јадне, непрежалиме, неоцениме и неисплатиме урвине некадашње силе и моћи светих, дивних и непостижних краљева, царева и владалаца србских са старим србским народом“. О томе путовању, у пратњи једнога само друга, у оделу старосрбијанском а иружан јавно и тајно, вели на другоме мјесту: „Никоме на свету, па и највећим непријатељима и душманима нашим, не желимо овакво путовање с овим осећајима и под овом влашћу наше рођене браће и сопствене земље; али ако се то, по највећој несрећи нашој, мора, онда нам је једина и највећа жеља: да се наши научењаци а нарочито млађи, не само, као што то у нас по несрећи нашој бива, увећавају десетинама, но у стотинама разиђу по свим нашим земљама, ове иследе и опишу у сваком погледу. Ово је једино и највеће средство, ван саједињења, да се боље здружимо и познамо, да се једном бар духовно збратимо и шљубимо, кад није срећа да је то државно. Овим ће се једним размрсити све сплетке и интриге, којима су нас сви народи европски, непријатељски и пријатељски, са свим својим лажним научењацима као паук мушицу обавили и уплели...“

Велики грб србског царства према Милојевићу
Осим живе речи која много значи, он се својим познаваоцима у тим крајевима јавио, по повратку, и штампаном књигом. Изашле су од њега три свеске „ Песама и обичаја укупног народа српског“, где је грађа из крајева које је он обишао. „ С каквом се радошћу примале те књиге, с каквом се слашћу читале! Скупљају се по домовима око читача као око гуслара, и гутају речи које читач изговара; смеше се од милине, поносе се што нађу у књигама оно што се и у њих пева, описују се обичаји како се и у њих врше, и с неким побожним поштовањем чувају и песме и обичаје, јер ево су и у књизи наштампани, а што је у књизи зар то није – свето !“ Такав рад његов уливаше тамошњем Србству наду на бољу будућност, веру у ослобођену браћу која раде и на њихову ослобођењу.

Милојевић је врло много писао, и све што је радио има вредности као агитациони апарат. Грешило се што се на тај његов рад гледало очима критичких научника, јер је он по својој плахој, агитаторској, природи видео много што шта од онога чега нема. Грешио је и сам – ако је свој рад ценио другчије но штоп је у ствари био. Не појединсоти већ општи смер рада његова ваља посматрати и оцењивати. У том случају Милојевић самостална и знаменита појава, човек који је унео међу своје сувременике нов један рад, који је кориговао једну њихову крупну погрешку и попунио осетан недостатак.

Грб Босне
Његови су књижевни радови, осим чланка о пропагандама у Турској, којим се уопште и јавио, у главном ови. Најпре долази превод с руског „Маљута Скуратов“ у две књиге, а за тим „Обичаји Велико-Руса“. Године 1869. изашла је прва књига његова зборника „Песме и обичаји укупног народа српског“, где су обредне песме; друга је књига донела песме сватовске, године 1870.; трећа је књига изашла 1875. И друго дело његово – „Путопис дела Праве – Старе – Србије“ – изашло је такође у три свеске а у размаку времена 1871. – 1877. године. „Одломци историје Срба и српских – југословенских – земаља у Турској и Аустрији „ изашли су 1872. у две књиге. У Гласницима Српског Ученог Друштва у Београду штанпани су ови његови прилози: „Правила Свете Петке Параскеве Српске“, „Правила Светом Сименуну Српском“ и „Општи лист“ пећке патријаршије. Израдио је „Историјско-етнографску географску мапу Србије и србских земаља у Турској и Аустрији“, која је изашла 1873. године. Осим тога написао је, и 1881. штампао, књижицу о манастирима, а 1887. Описао је „Српско-турски рат 1876. – 1878. године“. У „Српству“, патриотском листу који је излазио у Београду 1886. – 1888. године понајвише је радова Милојевићевих, који је држао рублике историјско-етнографске, путописне, граматичке итд. Врх свега, остало је у рукопису након смрти његове десет свезака Путописа, четврта књига песама и обичаја, повеће дело „Немањица“ и огромна грађа која се оснива на погледима и начелима његове пропаганде.

За врема србских ратова он је био на бољном пољу као вођ добровољаца, учинивши лепих услуга својим раније ухваћеним везама с неослобођеном браћом. Слика га наша и показује као такога команданта у 1876. години.

Милојевић је од године 1856. до октобра 1868. сам радио на пропаганди србске мисли, а 1869. образован је мали одбор коме је опет он био душа. „У томе времену биле су две србске Богословије: у Призрену и Бањалуци и преко сто педесет основних школа, мушких и женских, од којих су неке помагане само књигама, а другима су слане и књиге и учитељи или учитељице. Одбор је за отварање школа бирао важне тачке, а границе свога рада толико проширио да има још велики број школа које ни данас нису обновљене. Имао сам прилике – пише један познавалац тога рада – да се упознам с плановима и предлозима овога одбора, који сви осветљују мудрост и такт у раду, потпуно познавање прилика политичких уопште и месних на по се; потпуно разумевање постављенога задатка тако да најважније тачке тих предлога ни сада нису остварене. Разуме се, да би успех био потпун да се много раније у одборском правцу радило. У том случају не би се ни појавило питање о оснивању бугарске егзархије, већ би се тражило васпостављање Пећке патријаршије; или би бар упоредо с питањем егзархијским истекло питање патријаршијско, а не бисмо ми радили противу сопствених интереса а у корист Бугара“.

Грб Бугарске
Милојевић је преминуо и Београду 24. јуна 1897. године, а развитак догађаја показао је и показује како је он разложито гледао на србску народну ствар онда када је у томе био усамљен. Зато је један некрологичар његов и орпочео свој извештај о смрти.

Милојевићевој овим карактеристичним речима: „Једна звезда на србском небу утрнула је. Она беше необичнога сјаја, те, и ако звезда, осветлаваше далеку. . . далеку прошлост народа србскога, осветлаваше тамне кутове простране отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, србски народ „у свој Србији од изнад Калоче и Моришта па до Белога Мора и од Сињег Јадранског Мора па до реке Алте. Осме и Доње Марице“. Звезда се угасила, али њена светлост још допире до нас и дуго ће и дуго светлети – као што и зраци с некретница долазе до нас, и ако су звезде можда још пре неколико векова угашене. . . утрнуле. Која је то необична звезда необичнога сјаја на србском небу – знаш и осјећаш, Србине брате, и ти из слободне Шумадије и ти из ломне Црне Горе, и ти из крваве Далмације и ти из кукавне Босне и Херцеговине, и ти из Србије под Маџарима, и ти из Србије под Бугарима, и ти из Србије под Аустиријанцима, и ти из Србије под Турцима – Старе Србије и Маћедоније – нарочито ти , Старосрбијанче и Маћедонче!“[4]



[4](Преузето из књиге, "Знаменити Срби XIX. Века, фототипско издање, Београд 1997.")