Матија Бан

Живот Матије Бана обележен је најтачније подацима које је он сам, по дужности, дао Годишњаку Српске Краљевске Академије као њен члан. Из тога су Годишњака и ове прве, биографске врсте.

Матија Бан

Матија Бан рођен је у Дубровнику 4. Девембра 1818. године. Школовао се у томе граду, изучавајући философске и педагошке науке. По томе је, 1839. отишао у Цариград, а одатле на оближње острво Хлаку, где је постао професор италијанскога језика и књижевности у грчком заводу. Живећи ту, учио је француски и грчки, а у француском је заводу тога острва слушао, као љубитељ, предавања и из војних наука. После годину дана пређе у Цариград где доби одмах две катедре: једну историје и земљописа у француској школи Св. Венедикта, а другу италијанскога језика у тада разглашеној француској колегији Бебека на Босфору. Идуће године купи једно пољско добро у Малој Азији близу Брусе, те се ода економији и учењу. Пропутовао је један део Азије и научио нешто турског језика, па онда одлучи да се пресели у Србију. У Београд дође 1844. и ту се стално настани. Идуће му године повери кнез Александар васпитање своје женске деце, а министар Илија Гарашанин већ је био почео употребљавати га и по појединим политичким пословима. Тако дође и 1848. са својим револуционим догађајима. Србска влада пошље Бана у Карловце патријарху Рајачићу с мисијом да уравна пут савезу међу Србима и Хрватима. За тим оде у Нови Сад где је саставио прокламацију којом се Срби позиваху да ишту од цара своје старе привилегије у Угарској, да заведу свуда управне одборе са једним средишним одбором на челу и да. По потреби, оружјем у руци помогну своје захтеве. За тим обиђе сву Војну Крајину, држећи на више мјеста говоре сакупљеном народу, па стигне у Загреб да се споразуме са Људевитом Гајем и баном Јелачићем. Одатле сиђе преко Велебита у Далмацију; у Задру наштанмпа другу прокламацију којом упућиваше народ да пристане уз покрет у Војводији и Троједници; у Дубровнику наштампа народну химну дубровачких Срба, па онда походи Цетиње договора с владиком Радом. За време србско-маџарског ратовања србска влада у Београду одлучи да се дигне општи хришћански устанак на Балкану. Рад на томе повери, за западне крајеве србске, опет Бану. Он 1849. Поново оде у Дубровник и на Цетиње, те се за неколико месеци спреми све што је требало. Само се очекивао знак из Београда. Али се прилике у Европи бејаху већ знатно промениле; оне налагаху Србији највећу опрезност, те Бан добије позив да се врати у Београд и да се сваки рад обустави.

Године 1850. почео је предавати француски језик у Београдском Лицеју. Предавању језика он дода и предавање историје књижевности, држећи јавне беседе, прве такве врсте у Србији. На та предавања долажаше поред ђака и други отмени свет србске престолнице. За такав рад му Министарство Просвете изда нарочиту захвалницу. Поред тога Бан је отправљао и тајне послове владине које су се тицали Истока. Два пута је ишао с поверљивом мисијом кнезу на Цетиње, а 1854.-1855., за време Кримске Војне, у Цариград. Године 1860.-1861. путовао је са нарочитом мисијом у Карловце, Загреб и Беч. Осим тога је предавао француски језик и у Војној Академији и у школи за спрему телеграфиста.

При крају 1861. године установљен је при Министарству Спољних Дела прески биро, и по налогу кнеза Михаила за првог му је старешину постављен Бан. На том је месту остао пуних деветнаест година, одбивши у три маха конзулску службу на Истоку, којом су га биле понудиле неке европске државе. Кад му је народна скупштина 1878. уважила у године чиновничке службе све време проведено у разним пословима Србије, могао је Бан, доцније, одмора и као пензионар провести у миру последње године свога живота. Преминуо је 1. марта 1903. године У Београду.

Године 1848. Матија Бан је написао два веома битна дела у војној области, са којима је отворио пут изучавању војних наука код Срба. То су била: Правила о четничкој војни и Основи ратни. Овде ћемо дати на видело предговор дела Правила о четничкој војни, јер се по писању тога дела народ почиње значајније ораганизовати у четничке чете у циљу коначног ослобађа од турске и аусто-угарске окупације.

Предговор

Као што у обранитељној системи чете допуњавају велику војску, тако и ова правила о војни четничкој допуњавају моје основе ратне, или правила о великој војни. Ја сам овај свезак из пољскога на наше нарјечије превео, нешто изостављајући, нешто промјењујући, а нешто додајући, прама околностима и предјелима за које је писан.

Ове две књижице само су заметак тактичке теорије код нас. Почем у садашњим обстојатељствама није било могуће веће дјело предузети, нека се и овим малим подарком мој народ задовољи; а међутим, (то ћу и у предговору ове свезке на ново препоручити) нека се и други србски синови пожуре да овој великој оскудици нашој доскоче.

Али све ће скоро узалуд бити, докле год ми неузимамо једног војеног народног училишта. Гдје је војске ту мора бити и училишта за њу, иначе војска ће више по имену него у дјелу пстојати. Када чиновници, адвокати, трговци, занатлије, па и сами сељаци имају за себе училишта, како да без истога буду војници, од кои зависи безбједност, одржање и будућност домовине?... Дакле добро писане војне књиге и једно добро устројено училиште, па ће тада војнство бити достојно тога имена, и способно да својој цјели у свакој прилици оговори.