Стотину књига и две хиљаде студија носи његово име. Нека његова дела, писана у одбрану Србства, сврставају се међу капитална, а данас се, боље него икад, види с коликим даром предвиђања су била написана. Па ипак, много је познатији у иностранству него у Србији.
Ко је проф. др Лазо М. Костић?Једини грех младог и брилијантног научника, великог Србина и родољуба, било је чланство у "Комесаријату за цивилну управу", формираном под немачком окупацијом. После раскида совјетско-немачког пакта поднео је оставку, неколико пута одбијао предлог да уђе у Недићеву владу, побегао из Београда пред потером Гестапоа, али га то није спасило да га, после ослобођења, у одсуству не изведу на Суд части и прогласе за ратног злочинца. Ипак, у избеглиштву, наставио је да неуморно ради на аргументованој, научној одбрани српства. Ни данас није до краја рехабилитован, нити су у земљи издата његова дела (осим неколико).
Свештеничка кућа из Доњег Грбља
Ко је Лазо М. Костић? Одакле је и ко су му родитељи и старији преци? Што је он био по професији и какав му је био животни пут? Да ли је ратни злочинац? Ко су му потомци? На све то, и још понешто, пружени су одговори у књизи Црногорац свесрпски великан, која се због малог тиража није ни појавила у књижарама. Као мото на првој страни књиге су Лазове ријечи: Са ознаком "Црногорац" хтео сам да нагласим да сам најчишћи и најнесумњивији Србин!
Лазо је рођен 15. марта 1897. у бокељском селу Врановићи (Доњи Грбаљ), гдје му је службовао отац, поп Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те свештеничке куће, која је дала још и три монахиње. У оно доба свештеници нису били само богомољци и чувари вјере прадједовске. Попови су били на челу популације у сваком погледу: у рату војсковоће, у миру савјетници, у политици лидери и чувари националног идентитета, у просвјети учитељи, у култури носиоци свих активности. У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гори (па и даље), основана 1776. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изњедрила и Лаза Марковог.
Лазова мајка Даринка била је кћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм свијета. Још у дјетињству је научила неколико страних језика. Помагала је мајци у подизању млађе браће, која су се такође рађала на броду. По удаји, као попадија, била је главна савјетодавка женама, проводаyија и бабица. Родила је шесторо дјеце: два сина и четири кћери. У то вријеме је њен отац био заповједник на неколико бродова црногорског књаза Николе. Јахту "Сан Мишел" за књаза Николу преузео је у француској луци Нантес капетан Саво лично од бившег власника, романописца и визионара Жила Верна, и са њом уз много невоља допловио до Боке. На њој се завијорила прва српска застава на мору послије пропасти средњовјековног србског царства, па је и због тога било неприлика.
Након смрти Лазовог дједа, протојереја Лазара Ђуровог, поп Марко је примио очеву парохију (Кртољску), па је Лазо завршио основну школу у Кртолима. Класичну гимназију је, због разних невоља и ратних прилика, похађао у Котору и Задру, приватно полагао испите на Цетињу и у Сарајеву, а матурирао у Сремским Карловцима. У међувремену, када је почео рат, од аустроугарских власти је био мобилисан и као гимназијалац упућен у Школу резервних официра у Сарајеву. Октобра 1918. је дошао у Боку на краће одсуство, али се није враћао у јединицу по ратном распореду. Дезертирао је, крио се по Луштичким шумама и формирао наоружану одметничку "Србску гарду".
Франкфуртски доктор, секретар Државне статистике
Мијењање разних школа и приватно учење и полагање испита имало је и добрих страна. Лазо је тако више научио него што се научи током редовног школовања. По очевој жељи, у марту 1919. примљен је на Богословски факултет, али чим је чуо да је у Беогарду отворен Правни факултет, прешао је на тај факултет још у току школске 1919/20. године и завршио га са високим оцјенама за мање од двије године. Већ 1921. године је задовољио строге критерије и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То му је било судбоносно да се почне бавити демографским односима, па је уз рад ванредно завршио и Економско-социолошке студије, на чему је и докторирао августа 1923. у Франкфурту на Мајни. Дакле, за свега 4 године завршио је два разнородна факултета и докторирао, од чега је пола времена истовремено радио у државној служби на сложеним пословима, без одговарајућих стручних помоћника. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Краљевини Југославији и први је увео економску статистику на факултете и у привредну праксу.
Упоредо са компликованим статистичким истраживањима и сређивањима обиља података (тада још није било електронских рачунара), Лазо се бавио и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право (три књиге великог формата са преко 1.200 страна), прво и једино у Краљевини Југославији, ако се не рачунају два недовршена покушаја. То су били и једини уџбеници из те области. Написао је и уyбеник Уставног права, такође први и једини у Краљевини Југославији.
Упоредо са пословима у Београду, Лазо је од 1926. био ванредни професор Јавног права и на Правном факутету у Суботици. Није имао на располагању ни службено ни приватно возило. Два пута седмично је путовао у Суботицу парном жељезницом.
Исте године је изабран и за ванредног професора Економске политике и Статистике на Правном факултету Љубљанског универзитета. И тамо је био професор-путник. Да не би губио вријеме, ноћу је путовао, а дању радио. Имао је и других понуда, али их је морао одбити. Толико тражен, а тако млад! Тада још није имао ни 30 година.
Два факултета, пет језика
Од 1929. године па надаље био је редовни члан Међународног статистичког иснтитута у Хагу, и то веома активан. Учествовао је на научним засједањима тог института у Риму, Лондону, Варшави, Прагу, Берлину, Атини, у далекој Москви (тада се није путовало авионима) и у још даљем Токију. Чланство у овом међународном институту била је велика част, резервисана само за мали број свјетских експерата. Када је постао члан, имао је свега 32 године и био читаву деценију млађи од до тада најмлађег члана овог института. На засједањима није био пасиван посматрач. Подносио је реферате и учествовао у дискусијама и то на страним језицима. Одлично је владао њемачким, италијанским и француским, а добро се служио руским, чешким. Без тешкоћа и рјечника се служио литературом на латинском, старогрчком, старословенском и црквенословенском.
Године 1937. Лазо је био иницијатор и један од три оснивача Економско-комерцијалне високе школе у Београду. Та школа је убрзо достигла висок углед, а имала је ранг факултета (није била виша него висока). Касније ће прерасти у Економски факултет. Наравно, Лазо је био професор и ове високе школе, упоредо са свим осталим обавезама.
Између два свјетска рата проф. др Лазо је два пута биран за декана Економско-комерцијалне високе школе и један пут за декана Правног факултета. Многи ће помислити да је толико рада доносило и много пара. Упркос свему, Лазо је скромно живио. Не само да није имао аутомобил и вилу на Дедињу, као његове колеге, него није имао ни властиту кућицу или приватни стан. Становао је на четвртом спрату стамбене зграде у Мутаповој улици. Имао је несрећу да му два пута буде опљачкан стан и да ту зграду погоди авионска бомба у априлском рату 1941. г. и све му уништи. Највећа несрећа га је задесила прије рата, јануара 1939, када му је умро десетогодишњи јединац Марко. Друга велика несрећа га је задесила новембра 1943, када су му Нијемци објесили млађег и јединог брата Мирка.
Осим несрећног сина, Лазо је имао и двије кћери: Гроздану, мајку познате и рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професора књижевности, дугогодишњег лектора листа "Политика", сада у пензији.
"Грех" из Другог светског рата
У чему се, и да ли се уопште огријешио Лазо М. Костић у Другом свјетском рату?
Лазо није много цијенио кнеза Павла Карађорђевића и његову политику, али га нису одушевљавале ни мартовске демонстрације. Вјеровао је да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да се јави мобилизацијском пункту по ратном распореду не чекајући позив. Желио је дати лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.
По капитулацији, вратио се у Београд. Није био члан ниједне квислиншке владе, што му је било приписано. Као правни теоретичар добро је знао што значи "влада" под туђинском окупацијом. "Влада" је институција која влада народом и државом. Њено оснивање под окупацијом признаје стање савезништва са окупатором. "Комесаријат за цивилну управу" је нешто друго.
По Међународном праву није само могуће него је и обавезно оснивање адмнистрације за олакшање стања и спречавање истребљења поробљеног народа. Први Комесаријат није био ни Недићев, нити било којег појединца. Основала га је група истакнутих личности из свих српских крајева, које су трезвено разматрале незавидну ситуацију и мјере које би требало предузети да се спаси што се још спасити може. Поготово кад су Хрвати основали своју НДХ и довели у питање биолошко одржавање Србства.
Ближи Михаиловићу него Недићу
Комесаријат је чинило 5 личности из уже Србије, 2 Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, ни што смјерају Нијемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, Лазо је поднио неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избјеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и објелоданити.
Након овога се Лазо повукао, али није имао мира. Ево његових ријечи: За цело време рата је тражено од мене или да нешто напишем или да одржим неки говор. Бар сто пута је то тражено од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем. И тако цело време рата ни слова публиковао нисам, ни реч јавно проговорио нисам (док нисам 1944. пошао у шуму). Ни многи други нису писали ни говорили, али нико то од њих није ни тражио.
Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио Лазу разне функције: министарство, савјетништво, предсједништво Државног савјета итд. Све је то Лазо одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михаиловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава посљератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побјегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи прије завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избјегличке муке.
Државни суд ФНРЈ није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др Милан Бартош неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. "Суд части Економско-комерцијалне високе школе", оптужницом бр. 150, од 26. марта 1945. оптужио је проф. др Лаза Костића због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељем и његовим домаћим помагачем. Оптужница га је теретила и за намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем је оснивању учествовао). Расправљало се без присуства оптуженог, без браниоца по службеној дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од тога, наравно, није ништа било, јер није било никаквих доказа. Ипак је на предлог ове високе школе Лазо и формално 28. јуна 1945. отпуштен их државне службе. Остала је црна мрља на свијетлом лику честитог проф. др Лаза Костића и његове угледне породице. Ову црну мрљу не би требало брисати него само пренијети са Лаза на његове клеветнике и "судије".
Три деценије у одбрани Србства
Лазо је тешко преболио и на овај начин нанесене боли, утолико прије што су сви клеветници, "тужиоци" и "судије" били високошколовани Срби. Ипак га то није поколебало да читав остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посвети научној одбрани Србства. Што је све радио за Србство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Овде ћемо поменути само нека међународна признања.
Почетком 1945. г. изабран је за редовног члана Њемачког статистичког удружења у Минхену. До тада, он је био једини експерт у том удружењу из јужнословенских земаља и један од свега десет странаца у том удружењу.
Почетком 1955. г. изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења "Америчке Статистичке Асоцијације" у Вашингтону (6. Д.С. 1108-16. Стрит ХБ) као једини из јужнословенских земаља.
Од 1960. године био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу.
Године 1964, када још није била објављена ни трећина Лазових дјела, основан је Србски народни универзитет "Др Лазо М. Костић", чиме је он још за живота био посебно почашћен (1022. Вест Неисхнел, Авени Милвоки). Двије године касније почео је излазити лист "Српство", као орган СНУ "Др Лазо М. Костић", у коме је уступан значајан простор Лазу и онима који су писали о њему и његовом дјелу.
Не на жалост, него на бруку и срамоту, Лазу Костићу није било мјеста у поратним енциклопедијама, како загребачког тако и београдског издања. А те енциклопедије су надграђиване на предратно "Свезнање", које је максимално експлоатисано, а да аутори "Свезнања", међу којима је и проф. др Лазо Костић, нису ни поменути. Многи аутори поткрадају Лаза објављујући своје књиге и фељтоне, у којима није тешко препознати Лазова дјела, а да њега и не помену. Чак ни велика и најновија "Историја српског народа" у 6 књига са 10 томова (1994) не помиње ни Лаза ни његова дјела. Хоће ли свеколики србски народ имати снаге да ову неправду исправи!
Сахрањен на католичком гробљу
Лазо Костић је умро 17. јануара 1979. у самоћи, у туђој земљи, у којој је и сахрањен у католичком гробљу. Том великом и бескомпромисном борцу за Србство, србску ћирилицу и православље, на надгробној плочи, уз изразито католички тип крста, стоји латинични текст: Проф. др. јур. Лазар М. Костић 1897-1979. Ако има душе, Лазова душа неће имати мира док под том плочом леже његови земни остаци (а леже већ двије деценије). Ако живи људи, које је Лазо задужио својим дјелом, имају душу, испуниће Лазову посљедњу жељу. А како је она изражена, види се у чланку "Канадског Србобрана" од 25. октобра 1985, који овако почиње: Др Лазо М. Костић... закупио је гробницу на 50 година са жељом и надом да ће га захвално Србство једнога дана пренети у ослобођену његову љубљену Боку Которску.
