петак, 14. фебруар 2014.

Војвода Живојин Мишић

Живојин Мишић (Струганик , 7. VII 1855 - Београд , 20. И 1921), војсковођа. 

Потиче из породице која се у 18. веку доселила у Струганик из Тепаца у Црној Гори. Његови преци најпре су се презивали Каљевић, доцније извесно време у првој половини 19. века Лучић и Живковић, а његови савремени сродници често и Мишовић. Тринаесто је дете Радована и Анђелије (ћерке Јована Дамјановића из Коштунића). 

Војвода Живојин Мишић
Основно школовање започео у Рибници 1. X 1865, завршио га у Крагујевцу (трећи и четврти разред за годину дана). Шест разреда гимназије учио у Крагујевцу (од 1868) и Београду, потом у Београду од 20. IX 1874. и Војну академију. 

-У априлу 1876. је, као питомац, распоређен у Ваљево, на прву своју официрску дужност. На бојишту је, у Србско - турском рату, командовао Колубарским батаљоном 2. класе Ваљевске бригаде, састављеним од народне војске. Тада је заслужио и своје прво одликовање, а у децембру је произведен за пешадијског потпоручника. У рату 1877-8. је командир чете ваљевског комбинованог батаљона VII пука. После тих ратова, завршених победом Србије, читава 11. класа војних питомаца, којој је припадао и М., враћена је у академију да доврши школовање. После још две године школовања распоређен је у Прокупље. 

-У рат са Бугарима, 1885. године, Мишић је ушао као командир 1. чете 1. батаљона у ваљевском V пешадијском пуку Дринске дивизије I позива, па доцније постављен за команданта тог батаљона. Упућен је 1887, пошто је претходно унапређен у чин капетана, на даље војно школовање у Аустро-Угарској (стрељачка школа у Бруку). Генералштабни пуковник је постао 1901. Поред командних дужности у разним гарнизонима (Ужице, Кладово, Београд, Крагујевац) био је и краљев ађутант (постављен у лето 1893, разрешен у пролеће 1897). Пратећи краља Александра Обреновића био је 1896. на Олимпијским играма у Атини и посетио Хиландар. 

-Командант Дринске дивизије, са седиштем у Ваљеву, је од 1. V 1902. до 26. VI 1903. За то време становао је са породицом у кући Миленка Драшковића у Карађорђевој улици. Док се налазио међу Ваљевцима Мишић је потпомагао акције грађанских удружења и, између осталога, био председник обновљеног Кола јахача Кнез Михаило и Стрељачке дружине. Кад је одлазио из Ваљева, испраћен је веома срдачно. У чин генерала унапређен је 20. XI 1912. што је представљало награду заслужену у Кумановској бици. На дужности помоћника начелника Главног генералштаба налазио се 1909-12. и 1913-14. 

Војвода Живојин Мишић
са бројним домаћим и
иностраним одликовањима
-Командовање I армијом преузео је 2. XI 1914. у 21 час у Мионици, што је убрзо довело до повратка морала међу србским ратницима захваћеним малодушношћу. Са њом је извојевао блиставу победу у Колубарској бици. Целокупна европска штампа писала је о србском тријумфу и о војсковођи из Струганика. За те заслуге добио је војводско звање (4. XII 1914). А у знак захвалности "за ослобођење Ваљева од гнусног непријатеља" проглашен је за његовог почасног грађанина (14. VI 1915); део тадашње ваљевске Улице краља Александра понео је Мишићево име. 

-У јесен 1915. није се слагао са плановима о повлачењу Србске војске са територије Краљевине залажући се за прикупљање расположивих србских снага у Метохији и прелазак у противнапад. Повиновао се ипак одлуци о повлачењу и своју армију повео на југ. Извесно време је потом провео на лечењу у Италији и Француској да би у септембру 1916. поново преузео командну дужност у I армији и допринео ослобађању Битоља. Начелник Штаба Врховне команде је од 7. VI 1918: са тог места командовао је, у септембру 1918, пробојем Солунског фронта. Његова одлука о убрзаном наступању Србске војске на север умногоме је убрзала слом снага Централних сила на Балканском полуострву. По завршетку рата Мишић је постао начелник Генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца али је због тешке болести био приморан да у лето 1919. напусти ту дужност и оде на лечење у Француску. 

-На Војној академији у Београду Мишић је предавао Стратегију у раздобљима: 1. XI 1898–26. I 1900, 5. X 1900–22. VI 1902. и 6. IX 1903–16. III 1904. Многобројне расправе из области ратне вештине објавио је у Србској војсци и Ратнику, часописима чији је био уредник. Предавања питомцима Војне академије објединио је у књизи "Стратегија" која је одмах увршћена у обавезну лектиру официрског кора. Са немачког језика је превео "Тактику" од В. Балка (објављено 1910). Болест га је спречила да доврши писање својих успомена, започетих на лечењу у Француској 1920. Два пута је пензионисан: најпре од 16. III 1904. до 4. III 1909. године због сумње да је непријатељски расположен према официрима, актерима мајског преврата 1903; поново од 12. IX 1913. до јула 1914.

Војвода Живојин Мишић и
Генерал Џорџ Мајн 1917. године
-Био је ожењен са Лујзом Крикнер (венчани 25. XI 1884. у београдској Вазнесенској цркви). Синови су им: Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у пролеће 1941. и интерниран у Немачку одакле се није ни вратио; Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стрељали га Немци у Ваљеву у децембру 1941; Војислав, инжењер агрономије  учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку. Кћери: Елеонора (рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најпре удата за Богдана Анђелковића, официра, а после његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара), Олга (1886-1977, удата за сликара Милана Миловановића) и Анђелија (1889-1969). Уз велике грађанске и војне почасти Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3. XII 1922. године. Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Д. Ћосића "Време смрти"; позоришна представа "Колубарска битка" према драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме В. Илића Млађег ( "На дан сахране војводе Мишића"), Алексе Шантића, Слободана Марковића ("Војвода Мишић"), Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића Ђукин, Вељка Форцана (биста у Струганику) , Небојше Митрића (рељеф на Рибничким мосту у Мионици) , Ота Лога (споменик у Мионици , биста на Рајцу) , Милана Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву) , Љубише Манчића (рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић (бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугин (биста у Мишићеву код Суботице)... У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у - Цеста војводе Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. X 1933. звала Основна школа војводе Мишића . Једно добровљачко село на северу Бачке прозвало се 1927. године - Мишићево . Мишићева родна кућа у Струганик је обновљена и претворена у спомен-музеј ( 1987) . Дан Мишићева рођења прославља се од 1997. као празник мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви дани. 

Књиге: Стратегија. Вештина ратовања, 1907; Србско-турски рат, 1913; Моје успомене, 1969. 

Литература: М. Павловић, Војвода Мишић од Сувобора до Марибора, Београд 1922; Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850-1925, Београд 1925, 235; Л. Лазаревић, Мали поменик-додатак, Београд 1935, 36-38; Б. Јеремић, поводом стогодишњице рођења војводе Живојина Мишића, Напред, 16. XII 1955, 2-3; Ж. Богдановић, Успомене једног војводе, НИН, 15. III 1970, 12; Р. М. Драшковић, Карађорђева улица, Напред, 11. IX 1970; З. Трипковић, Мионичани и војвода Мишић, Напред, 23. X 1984, 7; Р. Бојовић , Годишње оцене војводе Живојина Мишића од 1878. до 1909, Гласник ИАВ, бр. 19 , Ваљево 1985, 109-123; В. Б. Савић, Војвода Живојин Мишић. Споменица, Ваљево 1989; И. Л. Мисаиловић, Ужички дани Живојина Мишића, Календар "Ваљевац" за 1994, 144-147; В. Б. Савић, Синови војводе Мишића, Ваљево 2001; З. Ранковић, Ваљевски крај у XX веку (хронологија), Ваљево 2002; П. Опачић, Војвода Живојин Мишић, Београд 2002; З. Ранковић, Мишићи, од Каљевића и од Лучића, Ревија "Колубара", мај 2003, 28-30; исти, Мишић је био Живковић, Ревија "Колубара", август 2005, 34-35; М. Радојчић, Војвода Мишић и његови Колубарци у ратовима 1912-1918, Београд 2006.