среда, 18. децембар 2013.

Комитско пролеће у Карадагу

Јордан Софијанче није могао да заборави срамоту и двадесет и пет батина. Удружио се са Васиљом Аџаларским и Бобевом. Освета је у њему прекипала као пуна чаша младог вина. Дошао је натраг у Скопску Црну Гору са осамдесет комита.
    
Војвода Коста Пећанац
Пећанац се крио по планинским манастирима. Жалио је своју слабост према Јордану. Карадаг је имао пред собом нове дане убистава, стрепње, прејаке борбе хришћанске и словенске.
    
Прикупљао је Пећанац око себе сељаке, који су долазили са зарђалим мартинкама, што им је Спаса Призренац донео. Носили су у срцу одлучност, а на беломе оделу србске грбове извезене црним гајтанима.
    
Када је своју сеоску војску саставио, спустио се војвода са четницима низ планину као воде набујале. У зору ушли су у Мирковце. Чекао их је на уласку у село крај ограде Трајко Ковачевић, учитељ, да им јави да су четири бугарске чете у доњој сеоској мали, где је већ скопско поље почињало. Тихо, дуж зидова од жуте опеке, провлачили су се четници заклоњени низовима паприка, стајали су стражари. Пећанац се попео на таван двоспратне куће и испод подигнутог црепа гледао је кроз тек озеленеле гране на доње село препуно комита.
    
Стрпљиво је чекао и мотрио сваки покрет поред ограда, где су се кроз суво шибље белиле калчине. Видео је како су Бугари у сумрак посели све сеоске излазе. Сазнали су да је и он у селу. Само је уска стаза, заклоњена складњевима између њива остала слободна. На њу су комите заборавиле. Брзо је Пећанац њоме провео своје четнике и преко свеже преораних поља привукао се заседама. Један сељак из доње мале јавио му је за бугарску лозинку, коју су комите у пићу неопрезно сувише јасно изговарале.
    
Већ је једна група коју је водио Доде из Чучера била наишла на Бугаре. Виком су их питали ко су.
    
„Влк.“
    
Уговорена лозинка умирила је комите, али је у том тренутку на другом крају села одјекнуо глас олова.
    
У ноћи су се измешале бугарске комите и Пећанчеви четници. Ватра пушчана осветљавала је лица и откривала непријатеље или другове. Кроз пламен распрсле бомбе угледао је калуђер Максим, четник Пећанчев, свога војводу како пада.
   
„Бежите, погибе војвода Пећанац.“
    
Узвик је пресекао победу. Четници су се повлачили журно ка Бањану, носећи са собом рањенике. И Пећанац је стизао за њима. Падом је избегао смрт, када је запаљена бомба пред њега пала.
    
Сутра дан у зору стигла је војска из Скопља и нашла Мирковце оивичено са двадесет бугарских лешева.
    
Бобев се повукао још те ноћи преко Вардара. Јордана су стрељале његове комите, као кривца пораза. Једини је остао Васиљ Аџаларски у равници пред Скопљем, скривен, без снаге и смелости да се више у Скопској Црној Гори појави.
    
Војвода Коста Пећанац 1916. године
Између зелених падина са затвореним видиком јурио је почетком априла Пећанац са десет другова малом усамљеном стазом. Са виком прошли су испод манастирске капије поплашивши паунове, који су мирно ширили своје перје као цветове и калуђере, вечите јатаке хајдучке. Блиске пушке што су их час пре тога чули, објавиле су им нове смрти и нове опаснисти. Пећанац је наредио да се закључа капија и са четницима попео се на трећи спрат конака, где га је игуман узбуђен и узнемирен стигао.
    
Није било времена за разговор ни за манастирску ракију. Са прозора су видели како преко гребена на небу прелазе журно аскери. Потера је стизала.
    
У клисури испод Бањана затворио је Пећанац пут са дванаест турских лешева. Није дао да однесу неосвећену крв четворице сељака које су ту у Бањану заклали, и упљачкане дукате.
    
Пушчана песма разнета одјеком клисуре огласила је победу и одмазду, али је узбунила аскере. Осамдесет их је пошло са куле у потеру. Трагом Пећанчевим дошли су пред манастирску закључану капију.
    
Док су калуђери отварали врата дрхтећи, и војници појурили кроз манастир да претресу конаке, Пећанац се провукао са четницима до крајњих зграда издигнутих изнад зида и кроз прозор један за другим скакали су у дубоку долину, последњи излаз спасењу. Изгрувани узмицали су уз камене падине, заклоњени пролетње олисталом шумом у којој је хајдук увек безбедан.
    
Војници су примили игуманово гостопримство и убедљиве речи, да никога није било у манастиру.


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 196