О националним и државним интересима у делима Доментијана: Зашто су Срби изабрани народ?
У ДВА ТЕЛА ИМАЛИ ЈЕДНУ ВОЉУ
пише: проф. др Милош Благојевић
 |
| Хиландар - Света Гора |
Хиландарски монах Доментијан и писац житија србских светитеља, који је стварао половином XIII
века, привукао је пажњу многих истраживача, посебно оних који су
проучавали историју, језик и књижевност србског народа у Средњем веку.
Захваљујући таквом интересовању темељно је истражено све што је
Доментијан написао, а у конкретном случају: Житије Светог Саве и Житије
Светог Симеона. О вредностима ових дела у последњих двадесет година,
за разлику од старијих мишљења, саопштене су високе и ласкаве оцене. У
развијеном житију какво је писао Доментијан преплићу се проза и
поезија, реторика и хроника, похвала и путопис, молитва и плач, верски
занос и патриотизам, са увек присутним поукама о правој вери,
побожном животу, моралу и хришћанској етици. Велики мајстор свога
посла и врстан познавалац теологије, био је у стању да користи и
преплиће све врсте књижевних састава. Не треба ни подсећати да је
своја знања црпао из пребогатих врела византијске књижевности.
 |
| Стефан Урош I Немањић |
Прво по реду житије написао је можда 1243, а вероватније 1254. године у
Кареји, по изричитој жељи краља Уроша, док је друго житије завршио
1264. године, такође по краљевој жељи. Било је то доба снажног
привредног и културног полета, који је захватио србску државу. Пун
наслов првог житија у преводу: Живот и подвизи преподобнога оца нашега и
богоноснога наставника све србске земље и поморске, архиепископа Саве,
а другог житија: Живот и подвизи преподобнога и светога међу светима
оца нашега Симеона, бившега Немање првога, обновитеља србског
отачаства, новога мироточца и великог чудотворца. Између саопштених
наслова постоји видљива разлика, не само због тога што се ради о две
различите личности, већ највише зато што су њихови животи имали
различите путеве и што су њихова најважнија дела другачија. Према
Доментијану, Сава је био архиепископ све србске земље и поморске, из
чега се јасно види да је титула архиепископа усклађена с титулом
србског краља Уроша I, а не краља Стефана Првовенчаног, која је била
знатно шира. Већ на основу тога може се закључити да је Доментијан
уносио у житија одређена схватања и погледе средине и времена у којој
је радио и живео. Све се то у највећој мери односи на делатност светога
Саве и светога Симеона, на њихову канонизацију, на изузетно поштовање у
земљи у којој су њихове мошти почивале.
Свети Сава - учитељ и просветитељ отачаства
 |
| Господ Исус Христос |
За Доментијана је архиепископ Сава наставник, односно особа која
показује прави пут, свакако у преносном значењу, пошто се мисли на пут
правог и истинитог хришћанског живота и придржавања свих начела
хришћанске вере и етике. У Житију се свети Сава често помиње још и као
учитељ и просветитељ отачаства. Под појмом учитељ подразумева се
личност, која је у стању да својим ученицима даје поуке о суштини
хришћанске вере, о понашању и деловању током овоземаљског живота, које
треба да је усклађено с учењем хришћанске цркве. Однос између учитеља и
ученика Доментијан илуструје, поред осталог, односом између Исуса
Христа и апостола, његових ученика којима је предато у наслеђе да шире
Христово учење. Ширење Христовог учења и праве вере сматрало се
најсложенијим и најодговорнијим деловањем, а за то су били способни само
најпозванији. Поводом тога Доментијан пише: Учење духовно није игра,
нити безумље мисли човечијих, но света вера проповедана. Хришћанска
црква сматрала је апостола Павла учитељем целе васељене, а учитеље
таквог усмерења по Павловим речима постављао је "Дух Свети".
Писци житија често и напоредо помињу учитеље и просветитеље. Према
средњовековном значењу појма, просветитељем се назива таква особа која
је способна и заслужна за ширење светлости вере, за просветљавање
људског ума благоверјем, односно за отклањање таме безверја. У својим
делима Доментијан говори и о особеностима поменуте светлости, па на
једном месту упозорава да небеска светлост није светлост која на истоку
исходи и на западу заходи, која се с временом свршава, и која се дели
доласком ноћи, коју заједнички са животињама видимо. Аутор даље
упозорава да такву светлост једино: са анђелима можемо видети, којој ни
почетак не почиње, ни крај престаје, ка тој истинитој светлости пут је
права вера, која нас уводи у вечни живот и у бесконачну светлост
Господа нашег Исуса Христа.
Патриотска осећања светитеља
 |
| Свети Сава, фреска из 13. века, Пећка патријаршија |
Задржавање извесне пажње на појмовима учитељ и просветитељ било је
неопходно због тога што Доментијан у својим делима често помиње светога
Саву и светога Симеона као учитеље и просветитеље отачаства. То се
нарочито односи на архиепископа Саву, за кога се у житију каже да није
учио као апостол Павле само три године, већ од младости до старости: не
престаде учећи своје отачаство, свагда, дан и ноћ. Учење апостола
Павла и светога Саве може се поредити, како по дужини трајања, тако и
по величини простора. Апостол Павле је учио три године целу васељену,
док је свети Сава поучавао целог живота, дан и ноћ, своје отачаство,
односно своје саплеменике. Наведеном констатацијом уједно су у први
план истакнута патриотска осећања србског светитеља, као и делатност
која је према тадашњим мерилима била најважнија за србски народ, за
отачаство, односно за државу. Заштита хришћанске цркве која је
проповедала праву веру налазила се на првом месту у редоследу свих
државних послова и обавеза хришћанских владара.
У
житијама светога Саве и светога Симеона безброј пута се помиње значај
праве вере. Нема ничег значајнијег од ње, пошто само она води у царство
небеско. За Доментијана и сваког монаха у свим њиховим подвизима
улазак у царство небеско је крајњи циљ. Права вера је из разумљивих
разлога била непрекидно на уму светога Саве. Одмах после монашења, пише
у житију, он се молитвом обратио Христу да га касније врати на запад у
Србију, где ће силом Светога Духа просветити народ, као и да Христос:
недостатке свог божанственог учења у моме отачаству испуниш кроз мене.
Према томе монах Сава се већ од самог почетка своје делатности не брине
само за спас своје душе, већ истовремено и о духовном просвећивању
србског народа, као и о исправљању недостатака у учењу о правој вери.
Са Савиним доласком у Свету Гору упалила се искра Божија у срцима
правоверних у његову отачаству, каже Доментијан и све док је на истоку у
центру православља боравио његов учитељ, на западу у отачаству његову
расташе добра вера у срцима правоверних. След догађаја је логичан,
пошто је из искре израстао пламен добре вере, коју Теодосије у Житију
светог Саве назива православљем. Било би то основно верско, а у крајњој
линији и идеолошко опредељење србских земаља, које су се нашле
окупљене у држави првих Немањића. Оваквим опредељењем највећи део
србских земаља прикључио се у цивилизацијском погледу источнохришћанској
или православној екумени.
Савршенство у побожности
 |
| Стефан Немања |
За то су свакако најзаслужнији велики жупан и монах Стефан Немања и
Сава Немањић, светогорски монах, студенички игуман и архиепископ
србски. Отуда реченица у житију да су они у два тела имали једну вољу,
не представља уопштену фазу, већ чврсто утемељену констатацију.
Целокупна делатност двојице најистакнутијих монаха била је усмерена на
учвршћивање праве вере. О томе се у житију пише из странице у
страницу, с безбројним варијацијама, које је у стању да обликује само
учени теолог. Темељи праве вере, полазећи од најгрубљих констатација,
почивају на садржини и порукама четири синоптичка јеванђеља, на
појашњењима у посланицама и делима апостолским, на заповестима светих
отаца који су учествовали на седам васељенских сабора, на којима је
утврђен Символ вере и осуђена свака јерес. Садржина новозаветних и
старозаветних текстова, затим Символа вере и проклињање јеретика, за
Доментијана су неисцрпни извор готових формулација, кроз које он
саопштава своје погледе, не само о правој вери већ, истовремено, и о
националним и државним интересима.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Монах
Сава се, већ од самог почетка своје делатности, не брине само за спас
своје душе, већ, истовремено, и о духовном просвећивању србског народа,
као и о исправљању недостатака у учењу о правој вери
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Свети Сава и свети Симеон труде се на безброј начина да учврсте
православље у свом отачаству, с јасним циљем да Богу предају чеда свога
отачаства, која су процвала разним цветовима, добром вером и чистотом
богољубља, и да му припреме савршен народ, наоружан истинитим покајањем.
Из наведеног цитата се сазнаје да су свети Сава и свети Симеон
мисионарском делатношћу припремали своје саплеменике, да у побожности
постану савршен народ, којег ће, као таквог, привести Господу. Све што
је кратко речено, није било лако и једноставно постићи, па се у Житију
Сава подсећа да научи своје отачаство свакој побожности и сваким добрим
законима, како би припремио Господу савршен народ који је обновљен
Духом Светим. За остваривање тако великог и значајног задатка Саве је
био предодређен још од рођења, па га Доментијан упоређује са Јованом
Крститељем, пронашавши ослонац у Јеванђељу по Луки. Да би у Србији
спремио Господу савршен народ, Сава је морао, поред осталог, да оспособи
и разграна црквену хијерархију. У оквирима хијерархије поставио је
једне за светитеље и учитеље умних стада, друге јави сваким богољубљем,
треће научи сваком правоверју, сазда многе манастире, и породи многе
зборове доброверних зрнаца Духом Светим, и научи побожности све по свом
отачаству. Наведени цитат показује да савршени народ има своје епископе
који се називају учитељи, затим монахе који се истичу богољубљем и
православни народ који је научен сваком правоверју. Поред тога,
подигнути су многи манастири и окупљена бројна монашка братства.
Најкраће речено, у србској држави постојала је организована Србска црква
која је окупљала савршени народ.
Србски народ који
се тада истакао својом побожношћу, због чега се могао назвати
савршеним народом, стекао је и савршеног оца отачаства. Ово је највише
могуће достојанство и почаст, како у сакралном, тако и у
државно-правном погледу, која се може доделити неком смртнику. Ово
високо достојанство Доментијан придружује имену светога Симеона, али тек
пошто су његове мошти пренете из Хиландара у Студеницу. Изузетне
заслуге Стефана Немање за обнову државе и учвршћење православља, дале су
за право Доментијану да светога Симеона назове савршеним оцем
отачаства.
Највише достојанство и почаст
За архиепископа Саву била је резервисана такође висока титула, али
нешто другачије садржине. Будући да је он био најзаслужнији за оснивање
и деловање аутокефалне Србске цркве, Доментијан га назива господином и
оцем отаца свега отачаства његова. Овде се под оцима мисли на
најугледније и најутицајније представнике Србске цркве, па је свети
Сава у духовном погледу њихов родоначелник.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
После
отклањања сметњи око подизања манастира, добијена је сагласност за
подизање Хиландара, па је монах Сава упутио молитву Христу да му
помогне. У молитви се наглашава да ће то бити прибежиште свих хришћана,
а посебно деци отачаства мога
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
 |
| Манастир Студеница |
Од стварање савршеног народа који има савршеног оца отачаства, па до
настанка изабраног народа само је један корак. Идеју о конституисању
изабраног народа, према Доментијану, саопштио је и развио Сава Немањић
још као млади светогорски монах. Боравећи у Ватопеду упутио је писмо
оцу, тада већ монаху Симеону, да из Студенице дође у Свету Гору.
Користећи готов образац из Старог завета, Сава у свом писму пише најпре
о томе како је прекрасни Јосиф доспео у Египат, па је тамо због сина
отишао и његов отац Јаков с бројним потомством, иначе назван другим
именом Израиљ - изабраник Божији. Јаковљеви синови и сви њихови потомци
названи су по родоначелнику синови Израиљеви или Израиљци, тј.
изабраници Божији.
Боравак на Светој Гори
У писму које је Сава послао Немањи, како би требало да и он следи
Јаковљев пример и да дође у Свету Гору, пошто је Бог одлучио да у теби
прослави своја чудеса и да се назовеш други нови Израиљ, и обновиш чеда
твоја Духом Светим, и паства твоја Богом узраставши назваће се
изабрање Божије. Под чедима Немањиним и његовом паством подразумевају се
сви становници србске државе, тачније цео србски народ. Према томе,
Сава прориче управо свом народу да ће постати изабрани народ, али тек
када Немања дође у Свету Гору и пошто своја чеда обнови Духом Светим,
тачније пошто их потпуно христијанизује и приведе православљу. У истом
писму монах Сава још једном поручује Немањи: када дођеш у Сету Гору, из
тебе ће прорасти други Израиљ. Обавеза је,дакле, Немањина, према
поданицима да оде у велики центар православља, како би после тога у
духовном погледу из њега прорастао други Израиљ, односно да би његови
саплеменици постали изабрани народ. Боравак светога Саве и светога
Симеона на Светој Гори претпоставља њихову темељну припрему за
мисионарску делатност у свом отачаству, с намером да србски народ
коначно приведу Христу и да овај народ доживи своју духовну обнову.
Србски народ ће уједно постати и нов народ тек пошто буде обновљен
Светим Духом, па ће се после тога моћи назвати други нови Израиљ,
односно други и нови изабрани народ.
 |
| Карта Свете Горе |
Идеју о другом и
новом Израиљу Доментијан доследно и спретно образлаже у својим делима.
Он на једном месту пише да су Немања и његова супруга Ана постали
освећени већ Савиним рођењем и да је Бог благословио Јаковљевим
благословом сво њихово потомство. Пошто су Савини родитељи хришћани
који поштују Нови завет, прецизније, они су служитељи новоме закону, па
су већ због тога узвишени и од Бога названи нови Израиљци. Из
наведених речи сазнајемо да се појам нових Израиљаца везује најпре за
Немању и његову супругу искључиво због тога што су родили Растка,
касније монаха Саву. Десетак година касније Доментијан нешто другачије
образлаже наведену проблематику у Житију светога Симеона. На самом
почетку Житија саопштава се да ће на Немањи почивати Христова благодат и
да ће благочестиви бити они који ће се од њега родити, и да ће се
јавити као нови Израиљ. Овде је извршена извесна допуна, пошто се као
нови Израиљ не појављују само Савини родитељи већ и сви Немањини
потомци, под којим би се у најширем значењу речи могла подразумевати и
Немањина духовна чеда. У то можемо бити сигурни пошто се назив првог
Израиља везивао најпре за Јакова, а потом и за све његове потомке, тако
се и појам новог или другог Израиља везивао непосредно за Немању, а
касније за све његове потомке и саплеменике.
Као у Старом завету
 |
| Египат и Израиљ |
Други Израиљ морао је бити снабдевен свим елементима којима је
располагао први Израиљ. У сликовитом опису преношења моштију светога
Симеона из Хиландара у Студеницу, саопштава се како богољубива чеда
његова са славом и чашћу сатворише провођење светога по подобију првога
Израиља, а онда Доментијан закључује: и ево други Израиљ би пренесен не
од Египта но од Свете Горе. Све се дешава као у Старом завету. Друге
су личности, места и времена, али је у свему томе видљиво настојање
Доментијана да србски народ што уверљивије прикаже као други Израиљ,
односно изабрани народ. Исцрпљујући излагање о овом проблему, треба
скренути пажњу на поређење светога Саве и Мојсија, у којем Доментијан
увек даје предност свом учитељу. Мојсије је према Старом завету извео
Израиљце из египатског ропства, што заслужује сваку хвалу, али је зато
Сава други Израиљ Богом подигнут привео Господу нов народ, што је далеко
значајније.
Приликом поређења, упозорено је и на
разлику између првог и другог Израиља. Првом Израиљу и деци његовој
(припало) је усињење и слава и обећање, али онима који нису поштовали
дати завет, догодила се жалост. Светом Сави такође је припало усињење и
слава и обећање будућих добара бесконачног живота, а назва се нови
Израиљ. Сва обећања (завет) која је Сава дао, прихватила су у наслеђе
деца његовог отачаства, што са првим Израиљем није увек био случај. У
тој разлици садржана је и предност другог Израиља над првим.
Закључујући своје разматрање о другом Израиљу, Доментијан посебно
истиче да је свети Сава узео првенство Израиљево. Узимање првенства
Израиљу може се сматрати једном од највећих похвала које је Доментијан
изрекао свом учитељу, а пошто је свети Сава стекао такво првенство,
онда је оно пренето на његов изабрани народ, на други и нови Израиљ, на
сав србски народ.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Будући
да је свети Сава био најзаслужнији за оснивање и деловање аутокефалне
Србске цркве, Доментијан га назива господином и оцем отаца свега
отачаства његова
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Давање већег простора проблематици другог Израиља било је неопходно,
да би се јасно видело с колико је пажње, љубави и поштовања писао један
од истакнутих представника србске духовне елите и о србским
светитељима и о народу из којег је поникао. Он се у оквирима својих
моћи, знања и умећа потрудио да створи теоријску основу на којој се може
градити и учвршћивати етничка свест србског народа, његово духовно
биће. Стабилност у овој сфери по Доментијану остварена је пре равно осам
векова. Тада се србски народ дефинитивно приклонио православљу,
стекавши право да се назове изабраним народом или другим Израиљем, а
тиме је национално самопоштовање уздигнуто до највиших висина. Из свега
што је речено не би се смело закључити да је реч о личном ставу монаха
Доментијана. На основу расположивих извора може се наслутити да су
сличан став имали и други представници духовне елите. О томе се могу
наћи непосредна сведочења у једном запису из 1319. године. У том цитату
без икаквог колебања изједначава се новорођени Израиљ са србском
земљом, односно србском државом. Пошто се о том питању изјаснио, не
један учени монах, већ србски архиепископ Никодим, онда се с разлогом
може закључити да је такав био и став званичне Србске цркве. Она је
била та која је србском народу уливала самопоштовање и самопоуздање.
Са канонизацијом светога Симеона, а касније и светога Саве, Србска
црква и србски народ стекли су угледне и свима познате светитеље, који
су како за свога живота тако и после канонизације штитили интересе
србске државе и србског народа. О њиховим заслугама на овом месту не
треба опширно говорити, али треба истаћи да су они, бринући се о
црквеним пословима, истовремено штитили и државне интересе. О томе се у
Доментијановим делима може пронаћи више доказа, па и у опису подизања
манастира Хиландара. Поводом тог догађаја у Житију се саопштава како је
монаху Сави дошао неки богобојажљив муж и саопштио му богомисаони савет
следећим речима: Бог посла тебе у Свету Гору, не да се спасеш само ти и
твој родитељ, већ да у Светој Гори подигнеш манастир да буде истинито
прибежиште твоме отачаству. Сви који дођу из Савиног отачаства у тај
манастир биће спасени.
Брига свих монаха
 |
| Алексије III Велики Комнин |
Из наведених речи јасно проистиче да је брига о подизању манастира у
Светој Гори уједно и брига за све србске монахе, а посредно и за цело
отачаство. Своју намеру Сава је саопштио и игуману манастира Ватопеда у
којем је боравио, замоливши га да му да неко запустело месташце у
којем ће подићи ћелију за оне који дођу од земље отачаства мога, да
имају свој дом. После отклањања сметњи око подизања манастира, добијена
је сагласност за подизање Хиландара, па је монах Сава упутио молитву
Христу да му помогне. У молитви се наглашава то да ће манастир бити
прибежиште свих хришћана, а посебно деци отачаства мога. Најпре је
подигнута манастирска црква и распрострањена колико требоваше на почаст
држави отачаства њихова, тј. Савина и Немањина. Из свих наведених
примера недвосмислено проистиче да је подизање Хиландара требало, пре
свега, да послужи добробити отачаства, државе, народа, а посебно монаха
из Србије. Хиландар је убрзо уздигнут на ранг царског манастира, с
правом да манастирски монаси самостално бирају и постављају свога
игумана. Овај ранг доделио је Хиландару византијски цар Алексије III
Комнин приликом посете светога Саве, који је обавестио цара да су он и
Немања подигли манастир на службу Богу и Пречистој Његовој Матери и на
приношење (молитава) за државу великога ти царства, и на прибежиште
нашега отачаства. Цитирани одељак недвосмислено показује да је
Доментијан доследан до краја, пошто редовно истиче како је Хиландар
подигнут да буде прибежиште отачаства.
Од још већег значаја за србску државу било је прибављање аутокефалности Србској цркви.
Општи интерес у првом плану
 |
| Теодор I Ласкарис |
Све што је у вези са овим проблемом претресано је на више места, па се
на томе не треба ни задржавати, већ треба обратити пажњу на садржину
образложења, које је саопштено никејском цару Теодору I Ласкарису 1219.
године. Том приликом, према писању житија, Сава је рекао: Скрбно и
печално ми је, цару, јер моја земља нема свога архиепископа; а још и
многе земље су около отачастава ми у области државе наше, но нису
напредне божанственим исправљењем. Из цитата се види да је у први план
стављен општи интерес државе (земље), као и интереси суседних земаља
под политичким утицајем државе Немањића, пошто у њима још није
исправљено учење о правој вери. Као што је познато, образложење је
прихваћено, па је Теодор Ласкарис одлучио да се архиепископско
достојанство додели Сави, што је овај из скромности одбијао. Цар је
упозорио Саву да то достојанство не одбија пошто Богом ти је поверено
стадо отачаства твога, јер нико други не може осећати за твоје стадо
као ти истинити пастир. Брига о држави, отачаству и србском народу је
стална, и када се саопштава образложење и када се прима архиепископско
достојанство. Управо та највећа брига за добро својих саплеменика
обавезивала је Саву да прихвати достојанство архиепископа. На крају
свега васељенски патријарх издао је посебну исправу којом поставља Саву
као архиепископа свима србским и поморским земљама.
Молба васељенском патријарху Титулатура је потпуно усаглашена са
титулом краља Уроша I, због тога што је у Доментијаново доба она тако и
гласила. Титула србског архиепископа уједно показује где је он вршио
своју апостолску мисију и у којим се оквирима простирала његова духовна
јурисдикција. Биле су то заиста србске земље уоквирене политичким
границама државе Немањића.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Свети
Сава и свети Симеон се труде на безброј начина да учврсте православље у
свом отачаству, с јасним циљем да Богу предају чеда свога отачаства,
која су процвала разним цветовима, добром вером и чистотом богољубља
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Од каквог је значаја било стицање аутокефалности за Србску цркву и
државу најбоље дефинише Доментијаново писање према којем је Сава
замолио васељенског патријарха да самоосвећено буде отачаство његово
као што је Божијом помоћу и самодржавно. Према цитираној реченици,
политички суверенитет србске државе и аутокефалност цркве стављени су у
исту раван, с тим што треба имати у виду и то да је са аутокефалношћу
цркве државни суверенитет добио у својој пуноћи. Доментијану је било
врло добро познато то да је и за једно и за друго било потребно и
међународно признање. После легално прибављене аутокефалности Србској
цркви би мало ко то оспорио, али је за Србску цркву било и те како
корисно да њеног архиепископа упознају сви источни патријарси и сви
угледни центри православља. У том светлу треба посматрати путовање
архиепископа Саве, истовремено и са његовим духовним потребама, у
Сирију, Палестину и Египат. Обилазећи света места и упућујући молитве
Богу, архиепископ Сава се увек молио за добро свог отачаства. Чинио је
то усрдно и на Гори Синајској, па Доментијан примећује: истинити пастир
(и) на крајевима земље бдијући за стадо отачаства свога. Сви други
докази ове врсте били би сувишни, пошто се свети Сава и на крају света
(земље) брине за добро свог отачаства.
За
међународно признавање суверенитета србске државе било је од посебног
значаја стицање краљевске круне, која се у то доба могла добити
углавном из Рима. У тако значајном послу требало је, по мишљењу
Доментијана, да учествује и србски архиепископ. Поводом догађаја који су
уследили, Доментијан је оставио занимљива обавештења, не устручавајући
се да као ортодоксни монах саопшти не само да је круна добијена од
папе већ и да папу назове великим сапрестолником апостола Петра и
Павла.
Право на краљевски венац
Писац Житија наглашава да је свети Сава био иницијатор прибављања
краљевског венца, па је поводом тога послао у Рим епископа Методија.
Није нам овде намера да улазимо у шире разматрање о крунисању Стефана
Првовенчаног, пошто о томе постоји обимна литература, већ да упозоримо
на добру обавештеност Доментијана и његово трезвено гледање, када су у
питању највиши државни интереси, а посебно интереси владалачког дома.
Подсећамо да су оба житија написана по жељи краља Уроша, што је морало
утицати и на њихову концепцију. О доброј обавештености сведочи садржина
упутства, које је дато епископу Методију. Он је требало да обавести
папу да Немањићима припада круна по праву отачаства: краљевства њихова,
у коме се и отац њихов роди (Немања) и то у месту званом Диоклитија,
које се зове велико краљевство од почетка. Образложење је, логично,
засновано на чињеницама, и занимљиво срочено, као да је аутор имао пред
собом некакво упутство за дипломатске преговоре с папом. Најпре се
саопштава да је отачаство већ раније прибавило право на краљевски
венац, затим, да се родоначелник династије Немања родио у том
отачаству, и најзад, да је то одувек свима позната чињеница, пошто се
зове велико краљевство од почетка. Одмах треба упозорити да се израз
велико краљевство не односи на величину територије, већ на славу и
величину краљевског достојанства у постојећој хијерархији држава и
владара.
 |
| Грб Котроманића |
Познато је да се Дукља од осамдесетих
година XII века налазила под влашћу Стефана Немање, па су према томе и
сва регална права припала новом владару и његовим наследницима. За
Дукљу се зна да је стекла ранг краљевства до 1077. године, а вероватно и
нешто раније, али од тренутка када је ушла у састав државе Немањића
сва дотадашња владарска права припала су новој династији. И поред тога,
са прибављањем краљевске круне није ишло лако, највише због унутрашњих
сукоба. Строго узевши, право на краљевски венац у то доба није било
спорно и оно је од 1077. године припадало оном владару под чијом се
влашћу налазила већина србских земаља. Из тога би следио закључак да је
свим србским земљама припадало право само на једну краљевску круну.
Најпре су то право прибавили Војиславићи у Дукљи до 1077. године, а
када су изгубили власт, право на краљевску круну пренето је на
династију Немањића 1217. године. Са гашењем династије Немањића и
разбијањем њихове велике државне целине, право на краљевски венац
легално је пренето на династију Котроманића 1377. године, где је и
остало све до пада њихових земаља под Турке. За разлику од прва два
случаја када је краљевску круну и благослов дао папа, трећа династија
примила је круну и благослов од Србске православне цркве, којој се тада
на челу налазио патријарх Јефрем. Ово је свакако најважнији разлог што
владарима из династије Котроманића Србска црква никада није оспоравала
право на краљевски венац, није то учинио ни кнез Лазар, ни деспот
Стефан Лазаревић, нити деспот Ђурађ Бранковић. Истине ради овде треба
још додати и то да је последњи владар Босне Стефан Томашевић затражио
од папе и добио нову краљевску круну, којом је крунисан по
римокатоличком обреду 1461. године, непуне две године пре него што су
Турци освојили Босну. На основу чињенице да је Стефан Томашевић
затражио и добио од папе нову круну, следи закључак да су сви његови
претходници крунисани круном коју је благословила Србска црква и по
обреду који није био римокатолички. Са додељивањем нове круне 1461.
године није додељено и ново право на краљевски венац, пре би се могло
рећи да је папа освежио или вратио право на додељивање круне србским
земљама, које је имао 1077. и 1217. године.
Упоређења светог Симеона са светим Димитријем
У намери да што боље заштити и сачува неповређену државу Немањића,
Доментијан је често назива отачаством светога Симеона. Тако је помиње и
Стефан Првовенчани у Житију светог Симеона. Пошто је у питању
отачаство једног светитеља, онда га нико од смртника на духовном плану
није могао уништити нити разорити, а то се тешко могло учинити и у
стварности. На Стефана Немању, односно светог Симеона, гледало се као на
непосредног заштитника државе Немањића. То су однедавно познате
чињенице у науци, па се на томе не треба дуже задржавати. За ову прилику
треба упозорити да светога Симеона називају не само оцем отачаства већ
често чедољупцем и отачаствољупцем. Он је у том погледу, па и у свему
другом, сличан светом Димитрију, заштитнику града Солуна. Доментијан, а
и други писци житија, радо упоређују светог Симеона са светим
Димитријем, посебно у тзв. чуду са Стрезом. Догађај је веома добро
познат и на више места интерпретиран у појединим расправама и
студијама. У најкраћем, ради се о бугарском великашу Стрезу, који је уз
помоћ Стефана Немањића постао господар града Просека на Вардару и
знатног дела Македоније.
Уместо да буде захвалан
оном ко га је помагао, прешао је на страну непријатеља србске државе и
одлучио да нападне на отачаство светога Симеона. Стефан Немањић је
настојао дипломатским средствима да избегне оружани сукоб, па је на
преговоре са Стрезом послао и свог брата Саву, тада још игумана у
Студеници. Но и поред свих објашњења која су изложена, Стрез је и даље
остао при својој намери да крене у рат против Стефана Немањића.
Грађански ратови - ужасна несрећа
 |
| Богородица Владимирска |
У веома тешким околностима за србску државу, Сава се молитвом обратио
за помоћ Богу, Богородици и светоме Симеону. Очекивана помоћ није
изостала и одмах после завршене молитве догодило се чудо, јер те ноћи
прободе (Стреза) анђео Божији невидљивим копљем, као што пре свети
Димитрије прободе цара Јована, рођака и његова и злом смрћу умори га,
као и свети (Симеон) овога, бранећи своје отачаство. Помоћ је била
заиста ефикасна, пошто је Стрез те ноћи преминуо, а његова се војска
расула. У наведеном цитату занимљиво је Доментијаново схватање, а оно
проистиче из средине у којој је живео, да је србски светитељ био спреман
не само да се заузме за одбрану свог отачаства већ и да нападачу на
србску државу одузме живот. Ово није усамљен пример овакве садржине, на
шта је посебно упозорено на другом месту.
Занимљиво
је истаћи како , у Доментијановим делима нема ни помена о томе да је
србска држава угрожавала ратом своје суседе. Било би то свакако и у
супротности са схватањима православне цркве, па се такво становиште не
би могло ни бранити. Доментијан као и сви други писци житија доследни
су у томе да се отачаство светога Симеона мора бранити свим средствима,
па се у одбрани ангажују сви слојеви друштва и световни и црквени, ови
последњи у складу са делатношћу коју обављају. Поред занимљивог
гледишта о одбрани државе, Доментијан је веома јасно саопштио и своје
схватање о грађанском рату. Појава грађанских ратова и њихове последице
биле су веома добро познате писцу житија светога Саве и светога
Симеона. Они су за земљу били ужасна несрећа, па је Србска црква
настојала свим средствима да их спречи, или пак да ублажи последице.
Општи узрок оваквим ратовима Доментијан тражи у првом братоубиству, када
је Каин убио Авеља. То се братоубиство сматра једним од највећих
злочина на свету. Поред најопштијих узрока, Доментијан у Старом завету
тражи и конкретније разлоге за избијање грађанског рата у Србији. Он
додуше почиње издалека, па подсећа читаоца како је прародитељ Ноје
поделио сву земљу тројици својих синова, али је његов унук Ханан, син
Хамов, напао на земљу свог стрица Сима, најстаријег Нојевог сина, и
преотео му седам народа и њихову земљу. Догађај је далек, а приповедање
завијено, но, и поред тога, оно може послужити као алузија због чега је
дошло до рата између Немањиних синова Вукана и Стефана. Сукоб је био
дуготрајан и по свој прилици жесток, са катастрофалним последицама тако
да су их се људи добро сећали и 50 година касније.
Земља убијена крвљу властитог народа
 |
| Краљ Стефан Немањић |
Интерпретирајући писмо у којем су Вукан и Стефан позвали Саву да из
Свете Горе пренесе мошти светог Симеона у Студеницу и измири завађену
браћу, Доментијан описује какво је зло задесило србску државу у
грађанском рату. Сава је замољен да журно дође у отачаство, каже писац
његовог житија: јер оскрнави се земља наша нашим безакоњима, и постаде
убијена крвљу, и упадосмо у ропство иноплеменика, и непријатељи наши
поругаше нам се, и они који су око нас поругаше нам се због нашег
безакоња. Јер када иноплеменици дођоше, ваистину опусте отачаство
светога, и сабрано преподобним са свију страна разграбише, једни падоше
од оружја, други бише одведени у ропство, други изгубише сво имање и
телесној ништети предадоше се. После тога наступила је страшна глад,
која је поморила више народа него оружани непријатељи. Садржина
цитираног одељка је добро позната ширем кругу читалаца, али чини нам се
да нико јаче од Доментијана није осудио братоубилачки рат, нити је
јасније указао на застрашујуће последице.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
У
Доментијановим делима нема ни помена о томе да је србска држава
угрожавала ратом своје суседе. Било би то свакако и у супротности са
схватањима православне цркве, па се такво становиште не би могло
бранити. И он, као и сви други писци житија доследни су у томе да се
отачаство светога Симеона мора бранити свим средствима, па се у одбрани
ангажују сви слојеви друштва и световни и црквени
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
 |
| Вукан Немањић |
После грађанског рата земља на којој се живи бива обесвећена, јер је
убијена крвљу властитог народа. Све се то догађа због безакоња, због
непоштовања норми хришћанског морала, уобичајеног и устаљеног поретка.
Становништво доспева у потчињеност или ропство туђих народа -
иноплеменика. Сви непријатељи и суседи могу се наругати народу који води
грађански рат, пошто је то неразуман подухват. Земља је опустела од
иноплеменика и све земље које је Стефан Немања сакупио и присајединио
отачаству биле су разграбљене. При крају грађанског рата Стефан Немањић
је успео да учврсти своју власт у крајевима којима је владао пре рата,
док је Вукан задржао земље које је и раније држао. Правог победника ту
није ни могло бити. Остала су огромна пустошења, која Доментијан као
истакнути представник духовне елите не може да заборави, па осуђује
сваки грађански рат у србским земљама.
Улога светог Саве
Велику помоћ у смиривању разбукталих страсти код саплеменика пружила
је Православна црква у Србији, тада са архимандритом Савом у Студеници.
Имајући у виду посебну улогу светога Саве, не само у црквеним већ и у
световним пословима, Доментијан га назива вождом отачаства. О томе пише
у житију приликом поређења Мојсија и архиепископа Саве. За Мојсија
истиче да скуп Израиљев вождаше, творећи судбе у њима, док архиепископ
Сава своме отачаству постаде вожд на добру веру и на светињу, и постаде
нови законодавац. Доментијан се још једном враћа на ову проблематику,
па пише како је Мојсије поставио Исуса Навина да после њега постане
други вожд скупу Израиљеву, док је Сава уместо себе поставио за
архиепископа Арсенија и за другога управитеља и вожда отачаства
својега. Посебну и ретку титулу вожд Доментијан додељује искључиво
идејним вођама народа. Мојсије је био вожд скупу Израиљеву, који је
извео из Египта и водио у обећану земљу. На том путу он је имао широка
овлашћења, укључујући и изрицање пресуда и одређивање свог наследника.
Добро је познато да је његов наследник Исус Навин био и врховни
заповедник војске Израиљеве.
 |
| Исус Навин - византијска фреска |
Архиепископ Сава такође
је вожд и то отачаства, а не скупа, пошто су Срби одавно насељени у
својој отаџбини. Он их не води на далеки пут, већ ка доброј вери, путем
православља. У том послу и архиепископ Сава је имао широка овлашћења,
што се наслуђује и по формулацији да је свом отачаству био и нови
законоположник. Наведени израз је могао бити употребљен, како због тога
што је у отачаству учврстио учење Новог завета - Новог закона, тако и
због тога што је цркву и државу снабдео законоправилом, номоканоном или
књигама законским. Вожд отачаства морао је понекад да обавља веома
сложене, тешке, па и непријатне послове. Позната је чињеница како је
архиепископ Сава крунисао краља Владислава, који је силом дошао до
круне и престола, што Доментијан посебно не осуђује. Изгледа да се
архиепископ Сава нашао у много тежим и сложенијим приликама после смрти
Стефана Првовенчаног. Поводом збивања која су уследила, Доментијан
примећује да на архиепископу Сави остаде сва тежина његова отачаства,
да се брине о свим духовним и телесним исправљењима. Према томе, вожд
отачаства морао се у одређеним случајевима бавити и световним
пословима, под којима се не подразумева само законодавна радња већ и
послови чисто политичког карактера.
Без помирења нема ни народа ни државе
У Доментијановим делима и други одељци заслужују пажљиву анализу, али и
оно што је до сада учињено казује много. Велики средњовековни писац је
кроз бројна дела светога Саве, а посебно и на властитом примеру,
показао да је учвршћивање темеља националног бића био један од основних
задатака свих представника србске духовне елите. Прихватањем
хришћанског учења православне садржине србски народ је у
цивилизацијском погледу био укључен у источну екумену. Светосавска
црква, учећи србски народ правој вери, учила га је уједно самопоштовању и
самопоуздању. Према црквеним мерилима био је то изабрани народ, нови
Израиљ или други Израиљ, који пред Богом не заостаје ни за једним
народом на свету. Таквом народу припада право на државу на отачаство
светога Симеона и он је дужан да то отачаство брани и чува од
иноплеменика. У одбрану отачаства укључени су сви слојеви друштва,
световни и црквени, свако према својим моћима, а посебно духовна елита.
Међусобна политичка трвења заслужују осуду, а највећу грађански рат,
пошто се њиме понижава и обешчашћује отачаство. У таквом рату победнику
не припада ни част, ни слава, ни хвала, јер су почињени највећи злочини
- злочини братоубиства, после којих остаје само пустош, стид, срамота и
осуда за сва времена. Грађански рат се може окончати једино
националним помирењем. То је императив пошто без националног помирења и
унутрашње слоге не могу опстати ни нација ни држава.
Извор: Србско наслеђе
