Паја Јовановић

Доживео славу још као младић, а прве лекције добио са иконостаса

Паја Јовановић

Паја Јовановић је један од ретких србских сликара који је врло рано, још као младић са свега двадесет и неколико година, доживео незапамћену популарност и успех какав није имао ни један наш уметник пре њега. Довољно је поменути да је са двадесет и девет година постао члан Србске краљевске академије (данас САНУ). Када се зна са колико се навршених деценија живота данас приступа у ову највишу научну установу, изречени податак звучи у најмању руку задивљујуће. Ако је неког сликара пратила срећа кроз цео живот, онда је Пају Јовановића пратила још од раних школских дана. Свестан од почетка да је рођен под срећном звездом, већ као младић од неких дведесет осам-девет година изјавиће да је његов живот у ствари “шаљива игра”. У старости је на живот гледао као на “диван сан на овоме свету”, али му је ставио само једну замерку - “што и сувише брзо пролази”. Да је имао још један живот, Паја Јовановић би га сигурно испунио радом, сликањем и, ... уживањем.

Павле Паја Јовановић је рођен у Вршцу 16. јуна (4. јуна по старом календару) 1859. године. Према породичном предању Пајин отац Стеван водио је порекло од Јова Ђукина који је у великој Сеоби под Арсенијем III Чарнојевићем прешао са Косова у данашњи Вршац и ту са породицом заувек остао у вршачком насељу које је добило име по његовој постојбини - Дечаново.

Мајка Ернестина, по рођењу Деот, била је француског порекла и из брака са Стеваном Јовановићем имала је поред најстаријег Павла-Паје, још Светислава (1861-1935) и Милана (1863-1944). Тек неколико дана пошто је Паја навршио седму годину, мајка Ернестина је после краће и тешке болести преминула у 28. години живота. Годину дана после њене смрти отац Стеван је у кућу довео своју другу супругу Марију дел Понти која је, без обзира што је водила порекло од Француза из Алзаса, старијем супругу изродила ни мање ни више него петоро деце - синове Александра (Шандора), Ђуру и Ивана и ћерке Софију (која је умрла рано као девојка) и најмлађу Тинку.

Вршац

Мора се признати да је Паја Јовановић имао шта да научи у родном Вршцу. У црквама на иконостасима које су радили значајни србски сликари попут Николе Нешковића (1729-1785), Арсенија Арсе Теодоровића (1767-1826) и Павела Ђурковића (1772-1830), дечак Паја је научио добру лекцију из сликарства. Као ђак вршачке реалке још више се предао цртању, захваљујући урођеном таленту и свом професору цртања у реалци Водецком. Одлуци је доста допринео један рекли бисмо судбоносан догађај, чији је исход само убрзао његов пут ка бечкој ликовној Академији. 

Наиме, таленат Паје Јовановића врло рано је запазио угледни Вршчанин и тутор месне православне цркве Александар Токин, видевши дечака како са успехом прецртава ликове светаца са иконостаса у вршачкој цркви. Цртежи Светог Саве, Исуса Христа, Богородице и других светитеља што их је урадио посматрајући иконе и зидне слике у вршачкој цркви, били су у ствари први радови који су му донели успех, јер је управо те цртеже дечака са навршених четрнаест или петнаест година Токин одабрао да украсе ново звоно које је поручено код бечког звоноливца за православну цркву у Вршцу.

Награда је уследила врло брзо - двадесет форинти, или две форинте по цртежу. Случај је решен на опште задовољство свих, а понајвише дечака Паје Јовановића који је од бечког поручиоца добио и најкориснију подршку, савет родитељима да га пошаљу на неку уметничку школу.

У својој петнаестој години Паја Јовановић се обрео у царској престоници Бечу са намером да се што боље припреми за упис на Академију ликовних уметности

Како није имао завршен четврти разред гимназије, то и није могао да конкурише за упис на Академију, што је његовом оцу задало додатан проблем. Срећом по дечака решење је нађено у старом познанству Јовановићевог оца са Јозефом Даблингом, Аустријанцем са којим се отац Стеван дружио у младости у Вршцу. Дечака су Даблингови са одушевљењем примили и одмах га уписали у угледну Ваза гимназију.

Са великом жељом да се што пре домогне Академије, млади Вршчанин је за једно полугодиште прешао градиво целог четвртог разреда. Априла 1877. уписао се званично на Академију ликовних уметности која се баш у то време уселила у нову, репрезентативну зграду на Шилерплацу. Студије су трајале три године и обухватале су поред обавезних предмета цртање и сликање фигуре још и вечерњи акт, студије драперија и одела и вежбе из композиције, док су помоћни били перспектива, анатомија и наука о стиловима.

БЕЧ - Академија ликовних уметности

О годинама проведеним на Бечкој ликовној академији Јовановић је оставио низ занимљивих запажања сачуваних у његовим мемоарским белешкама. Пресудну улогу у његовим првим корацима имао је професор Кристијан Грипенкерл, звани Грипен (1839-1916). Неколико година по одласку Јовановића из његове класе, Грипенкерл ће као свог асистента примити једног другог талентованог и вредног Банаћанина, Уроша Предића (1857-1953), који ће за развој србског сликарства у XIX веку имати исти значај као и Паја Јовановић.

Наставни програм и приступ у учењу студената код старог професора Јовановић је укратко описао следећим речима: “Главни посао за нас почетнике био је да цртамо по античкој скулптури цело пре подне, од осам до дванаест. Ту нам је учитељ био Грипен. У оном храму античке пластике не могасмо бољег зажелети. Страстан обожавалац јелинске скулптуре, он нас је не само учио цртању по пластичном моделу, већ нам је и отворио очи за лепоте јелинске уметности”.

Из ових навода види се да је Грипенкерлово инсистирање на цртежу било од пресудне важности за Јовановићево основно ликовно формирање, посебно када је у питању стицање цртачке вештине, што је младом Јовановићу био први задатак. У току прве године студија, од оца је за почетак добијао 10 форинти месечно за све трошкове, што је у ствари било недовољно за све што је једном талентованом младом академцу било потребно за несметано школовање.
Срећом, годину дана после тешког живота у царској престоници, млади Јовановић успева да добије стипендију Матице србске из фонда Гавре Романовића у износу од 35 форинти месечно, тј. 200 форинти годишње. Стипендија му је прилично олакшала даље школовање и на концу омогућила да током летњих месеци распуста обилази не само Вршац, него и да се отисне пут Црне Горе и Скадра. Тако се на основу једног потписаног и датираног цртежа “Медун град” зна да се већ у лето 1879. нашао у Црној Гори у жељи да што боље проучи људе, места и обичаје на Балкану.

Жељан учења, као и охрабрен добрим оценама на студијама, Паја Јовановић се у то време заноси идејом о композицији која је за тему имала отмицу младе, односно догађај када турски војници упадају у црногорски логор са намером да отму невесту. На крају, када је слику завршио и видно узбуђен показао свом професору Грипенкерлу, дочекала га је као “хладан туш“ његова озбиљна али тачна критика: “Штета за овај леп сиже. У почетку сам се надао да ћеш направити добру слику, али ево, испаде мућак. Ниси хтео да ме слушаш. Говорићу са професором Елка Милером (Леополод Карл Милер, сликар оријенталиста и потоњи Јовановићев учитељ - прим. П.П.) да те прими у свој Мајстершуле. Њега ћеш слушати то знам”.

Паја Јовановић је брзо ступио у мајсторску радионицу сликара Милера (1834-1892). Кроз ту радионицу прошли су многи студенти који су желели да постану сликари великих историјских и оријенталних композиција, у то време врло тражених и често поручиваних уметничких дела

Рањени Црногорац

Стари и угледни професор Милер био је врло строг, надменог држања и како га је наш уметник описао, био је по природи „груб и увредљив“. Тек што је ступио пред Милера, Јовановићу је одмах стављено до знања шта га чека: „Професор Грипен ми Вас је препоручио. Ништа не умете. Видо сам Вашу слику, бедан посао. Сада треба да код мене научите живопис. Будите вредни, пазите на све што ћу да Вас учим“ (забележено у Јовановићевим „Мемоарима“). Истрајним и марљивим радом Паја Јовановић је током боравка у чувеној Милеровој „специјалки“ у тој мери савладао наставни план и програм и показао са каквим талентом располаже, да без обзира на то што је као најслабији у класи започео студије, он их је на крају завршио као најбољи. Круна тог успеха била је данас позната његова композиција „Рањени Црногорац“ (или Херцеговац).

Први час мачевања

Видно исцрпљен дугим и напорним радом, млади Јовановић је пожурио на опоравак у родни Вршац. Једном приликом је у дом Јовановићевих свратио Мита, син добро познатог Вршчанина Токина, и то у пуној војничкој опреми. Несташни Пајин полубрат Александар - Шандор је искористио тренутак Митине непажње, извукао јатаган из корица, почео њиме да млатара по соби и изненада га стави свом брату Иви у руке. Да се не повреди, али и да га не уплаши, искусни Мита је ухватио дечакову руку и пажљиво ју је придржавао док је дечак збуњено држао јатаган у руци. У том тренутку родила се у Пајиној глави идеја за будућу слику. Одмах је викнуо, завапио и замолио Миту и малог Иву да остану за тренутак мирни, јер му се тај склоп и положај учинио тако савршен, да је одмах кренуо у скицирање и стварање новог дела за које ни слутио није да ће му отворити врата успеха и у потпуности променити живот. Био је то почетак рада на данас толико популарној слици „Мачевање“ или „Први час мачевања“.

Баш када се спремао за повратак у Беч, стигле су две и те како пријатне вести. Прва је била да су му уважили молбу за царску стипендију у висини од 360 форинти годишње, а друга да му је дипломски рад, слика „Рањени Црногорац“, награђена као најбољи студентски рад на редовној годишњој изложби Академије. Награда је сваке године била додељивана најбољем ђаку и исплаћивана је из личног фонда цара Фрање Јосифа. Слику је са изложбе одмах откупила Магнатска касина у Будимпешти за 1.000 форинти, што је за једног тек свршеног студента била позамашна свота.

Заиста је Паји Јовановићу припала велика част да њега, као тек стасалог царског сликара академца бирају за свог питомца, иако су царску стипендију прижељкивали баш многобројни мађарски студенти којих је у Бечу било неупоредиво више него србских. Са новцем у џепу и припремљеним материјалом за сликање, Јовановић је похитао у Црну Гору како би на лицу места начинио студију за слику „Мачевања“ коју је замислио у Вршцу. Док је путовао и бележио, у глави су му биле речи његовог професора Милера да „... тек када се слика буде рађала у средини народа којег има да представља, почеће у њој животна крв да струји...“.

Случај је хтео да на том путу Јовановић сретне једног другог знаменитог сликара, Ђорђа Крстића (1851-1907), који се по истом задатку обрео у јужној и старој Србији, Косову и Метохији. У трошној пиротској кући, један до другог, нашли су Крстић и Јовановић, исти мотив који им је одмах запао за око - старо огњиште са типичном балканском оџаклијом. Док је старији Крстић сликао оџаклију у склопу својих опсежних фолклорно-етнографских студија, дотле је Јовановић своју „Оџаклију“ узео као својеврстан аутентичан, сачуван исечак јужносрбског народног покућства XIX века.

Са својих путовања Јовановић се вратио у Беч поткрај 1882. и одмах изнајмио скроман квартир близу Академије за 20 форинти месечно

Гуслар

Имао је велику жељу да покаже свом професору колико је озбиљно схватио његове речи. Прионуо је на посао радећи две слике - једну са већ поменутом темом мачевања или учења мачевању, док је друга била сложенија и имала је задатак да прикаже постанак народне песме, алегоријску композицију са много фигура, од чега је Јовановић ипак на крају одабрао само мотив слепог гуслара окруженог ратницима који слушају песму о јуначким подвизима својих предака. Напослетку, одлучио се да Милеру покаже слику “Мачевања”, и није погрешио. “Гледајући је, окренуо се мени као да хоће нешто да ми рекне, али се зауставио и удесио наочаре да опет погледа скицу. Тада сам једини пут видео Елкамилера како су му се уста са задовољним осмехом отворила када рече: То није рђаво. То баш никако није рђаво.” (забележио је Паја Јовановић).

“Задовољан осмех” старог професора био је сигнал Јовановићу да је овог пута код њега коначно прошао. Срећа је и овог пута у његовом животу одиграла главну улогу. Уочи летњег распуста 1883, код Милера је дошао његов стари познаник Том Валис, син угледног енглеског галеристе и сликара прерафаелита Хенрија Валиса (1830-1916). Млађи Валис је са оцем држао галерију “Френч” у Лондону, у елитном Пал Малу (иначе, галерија “Френч” је била специјализована за промоцију и продају европских сликара оријенталиста, и некако стицајем околности почела да ради у Пал Малу управо по Јовановићевом доласку у Лондон 1884. године).

Сврха Валисовог доласка код Милера била је јасна, одржати контакте са старим професором и међу младићима открити нове таленте, тзв. златне коке. Прешавши погледом преко студентских радова, Валис је застао баш на слици нашег сликара и одмах поручио Милеру да “Мачевање” носи са собом, а да аутора позове к њему на “пословни разговор”. Епилог тог разговора био је уговор који је Паја Јовановић склопио са галеријом “Френч” на десет година, по којем је галерија обезбедила сликару смештај и све услове рада, док је право продаје сваке Јовановићеве нове слике имала само галерија. След догађаја показаће да Валис у процени није нимало погрешио.

Долазак у Енглеску представља потпуно ново поглавље у животу Паје Јовановића. Предузимљиви галериста Валис одмах је младом сликару отворио банковни рачун, обезбедио му простран и удобан атеље са баштом, послугу и све услове за несметан рад. Он је требало само да слика и да готова дела достави галерији. Поред тога, језичку баријеру је морао у ходу да савлада.

О Јовановићевим полиглотским способностима посведочиће, између осталих, и уметников пријатељ Мита Живковић, који ће око 1890. записати следеће: “Паја је необичне способности да учи стране језике; он говори, поред србског, немачки, француски, мађарски, енглески; разуме талијански, руски, арапски, арнаутски и шпански.”

Арнаутин на стражи

Наступ младог србског сликара из Аустроугарске у галерији “Френч” лондонска штампа је испратила похвалама и са нескривеним симпатијама. Тако се међу првима јавио критичар листа “Морнинг Пост”, истичући у броју од 31. марта 1884. да се појавио један млади уметник, ново име “које ће сигурно ускоро бити чувено”.

За њим ће се јављати и други хроничари у листовима попут “The Pictoral World”, “The Academy” и “Bell's Weekly Messenger”. Такав одзив у јавности ни сам Јовановић није могао да слути, па је свој метеорски успех доживљавао и са извесном дозом неугодности, јер је знао како је тешко својим радом пробити се у европским метрополама. То, с друге стране, није сметало његовом галеристи Валису да га обасипа даљим поруџбинама.

После видног успеха са “Мачевањем” и “Гусларом”, Јовановић ниже своје успехе наредним сликама које ствара - “Издајица” (или, како су је енглески листови назвали, “Traitor tricked”), затим “Игра трик-трак”, “Игра хангарима” “Арнаутин на стражи”, итд.

Добра је слика с које гледалац без наслова чита шта она прича. По одласку из Беча Паја Јовановић је заиста много путовао

Тих првих година по одласку из Беча Паја Јовановић је заиста много путовао. Главни разлог за та путовања свакако су биле уметникове припреме за израду будућих слика - жанрова из живота балканских народа, које су из године у годину међу енглеском клијентелом биле све популарније. Судећи према наводима ранијих Јовановићевих биографа, млади србски сликар је већ 1884. закупио један стан и атеље у Минхену, граду који је у то време био један од водећих уметничких центара у Европи. У Минхен ће код старијег брата долазити и други Јовановићи, најпре Милан а потом и Светислав, користећи братовљев атеље када је овај био на честим путовањима.

Увек расположен за путовања, Јовановић се из Минхена (где му је вероватно више пријала клима него у тмурном и магловитом Лондону) често отискивао у свет, посећивао европске престонице, затим обилазио Италију, Рим, Напуљ и атрактивне рушевине Помпеје, боравио у сунчаној Грчкој, у Атини, тражио инспирацију по живописним пределима северне Африке и, наравно, редовно походио оца и породицу у Вршцу.

Колико је био спреман да се у једном тренутку отисне на пут, сликовито је забележио још 1889. мађарски хроничар Томаш Сана. Поред бројних речи хвале за Јовановићев рад, Сана између осталог преноси и овај догађај: ”Једном приликом у журби, сусрео се са уметником и пријатељем Рубоом, који је баш у том тренутку хитао према железничкој станици, на воз за Кавказ. 

'Пођи са мном, ионако си близу железничке станице, 'рече Рубо шаљиво. 'Зашто да не!' одговори Јовановић и без ичега, како се затекао, седе у кочију. До Розенхајма је путовање текло весело, али након тога их је чекало још тринаест дугачких дана пута. То је било довољно времена да Јовановић схвати како је тешко без претходних припрема упутити се на Кавказ, чак и у случају када неко оптимистичке нарави лако превазилази мање неугодности. У Тбилисију је већ било тешко променити ситуацију. Помирио се са судбином и ту провео три месаца у сталном сликању и скицирању.”

Паја Јовановић

Средином 1888. године млади сликар Паја Јовановић, ”питомац живописне академије у Бечу” проглашен је за члана Србске краљевске академије (данас САНУ). Затрпаван све већим поруџбинама од стране свог галеристе, Јовановић је био принуђен да често једну слику по неколико пута понавља и да је онако тек готову, скоро влажну, са штафелаја уступа галеристи. Такве захтеве нашем уметнику поновиће и други лондонски галериста после Валиса - Тут и син, са којим ће Јовановић пословати након раскида са ”Френч” галеријом, око 1889. године. Судећи по једној сачуваној фотографији из 1889. године, сем неколико студија мањих формата као припреме за веће слике, Паја Јовановић у свом атељеу у Минхену скоро није имао ниједно од својих првих дела која су га прославила.

Од средине осамдесетих и све до прве изложбе приређене у Београду 1893. године, дела Паје Јовановића је наша јавност тог времена могла да упозна посредством написа и репродукција у листовима ”Јавор”, ”Застава”, ”Нова искра”, ”Немања”, ”Бранково коло”, ”Орао”, итд. Поред већ поменутих слика са темом ”Рањеног Црногорца” ”Мачевања”, ”Гуслара”, ”Издајице”, ”Арбанаса под оружјем”, ”Игре трик-трак”, ”Кићења невесте”, ”Мегдана”, ови листови доносе репродукције и других Јовановићевих дела као што су ”Арбанас на стражи”, ”Играчица из Скадра”, ”Тахир-паша и Пипери”, ”Повратак чете Црногораца из боја”, као и неколико студија предела и мотива из Далмације што их је Јовановић припремао за књигу ”Аустрија у речи и слици” на захтев трагично преминулог аустријског царевића Рудолфа. За саме називе ових дела, пак, сам Јовановић је углавном препуштао свом галеристи да их одреди, или је остављао машти на вољу самом посматрачу да именује слику по својој вољи (”Тешко оној слици, којој сликар мора да напише наслов. Та слика не ваља. Оно је добра слика с које гледалац без икаквога наслова чита шта она прича”, рекао је једном приликом Паја Јовановић).

Ни новац ни популарност нису чинили мотив или подстицај младом Јовановићу да иде даље. Тај мотив ће уследити након његове прве изложбе у Београду, приређене октобра месеца 1893, у просторији скупштинске сале Велике школе (у Капетан Мишином здању)

Иако је изложба трајала каратко и била сачињена од свега девет дела, колико је аутор могао за ту прилику да сакупи, Паја Јовановић је у србској престоници био дочекан и испраћен на ловорикама славе.

Више од признања и похвалних критика, Јовановићу је значио контакт са младим србским сувереном Александром Обреновићем и договор о слици која би на свој начин уприличила осамдесетогодишњицу Таковског устанка. Резултат тог сусрета је данас позната Јовановићева композиција историјског садржаја која приказује Таковски устанак, изложена први пут 1895. године у фотографском атељеу његовог брата Милана преко пута Старог двора (у згради у коју је смештен биоскоп “Звезда”).

Сеоба Срба

Упоредо слика своје добро познате жанр сцене (попут слике која има више назива - “Старе приче”, “Старац прича шта је некада било” или “Прича о боју на Косову”. Затим склапа уговор за сликање иконостаса цркве Преноса моштију светог Николе у банатском месту Долово, који окончава 1898. Врхунац ангажовања је поруџбина србског патријарха Георгија Бранковића да за Миленијумску изложбу 1896. у Будимпешти наслика монументалну историјску композицију која би представила Сеобу Срба 1690. под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.

Већ те 1895. појављује се чланак у листу “Застава” у коме се каже да је наш познати сликар склопио уговор на 10.000 форинти са Патријаршијским двором у Сремским Карловцима за сликање историјске композиције “Сеоба Срба”. Јовановић у пролеће испоручује патријарху Бранковићу обе слике - “Сеобу Срба” и “Вршачки триптихон” (слика која приказује бербу, жетву и пијацу у Вршцу, данас у Градском музеју у Вршцу).

Када се зна да је у то време често путовао, од Париза и Беча, преко Фрушке горе, Сремских Карловаца и тако све до родног Вршца, онда се напросто морамо питати како је Јовановић стизао да у једном кратком времену све то да уради. Рад на слици “Сеоба Срба” схватио је као свој животни изазов, што је несумњиво и био. Напослетку, теренска путовања по манастирима Фрушке горе и редовне консултације са ученим архимандритом Гргетега и историчарем Иларионом Руварцем уродили су плодом - монументална композиција “Сеобе Срба” је по својој величини (преко 22 м2) превазилазила сва дотадашња слична дела у србској уметности. Па, ипак, историјска веродостојност овог дела је морала да устукне пред политичким плановима поручиоца.

Детаљ са измењене верзије "Сеоба Срба"

Љут што је сликар приказао србски народ који се у збегу повлачио пред рушилачком силом Османлија, патријарх Бранковић је Јовановићу одмах наредио да исправи десну половину слике и да уместо жена, деце и стада оваца наслика србске војнике како у пуној ратној опреми, на позив аустријског цара Леополда I прелазе Саву и Дунав и долазе да буду “бедем Западу против нехришћанске силе са истока”. Политичка позадина ове измене била је у намери србског патријарха да мађарским званичницима у Будимпешти прикаже Србе као херојски народ који је оправдао заслужне привилегије царске канцеларије у Бечу. Паја Јовановић је уважио замерке, исправио спорни део слике, насликао патријарха Бранковића као патријарха Арсенија III Чарнојевића, Исаији Ђакону ставио у руке цареву привилегију, али није одустао од своје првобитне замисли, коју ће спровести у дело на другој верзији “Сеоба” (данас у Народном музеју у Панчеву).

Предузимљиви Јовановић је одмах уступио право на репродуковање и умножавање друге верзије “Сеобе” трговцу из Загреба Петру Николићу, и од тада скоро неће бити ниједне србске куће без неке његове познате олеографије. Упркос великим плановима и амбицијама, одлучено је да се на велику Миленијумску изложбу пошаље друго Јовановићево дело - “Вршачки триптихон”.

У време када се увелико предао раду на историјском сликарству, Паја Јовановић се коначно “скрасио” у Бечу где је, са извесним прекидима због учесталих поруџбина, боравио на истој адреси до Првог светског рата, као и касније - Mariahilferstraße 3

Таковски устанак

У напону снаге и са још већим еланом, Јовановић се прихвата израде дела монументалних размера која за тему има борбу Римљана и Германа у Теутобушкој шуми, познату као Furor Teutonicus. За њу је у Бечу 1899. добио престижну Рајхлову награду и сребрну медаљу на изложби у Сент Луису (САД) 1904. године. Поред свих тих обавеза и послова, Јовановић прима и званичан позив Министарства просвете и црквених дела Краљевина Србије да учествује са осталим србским уметницима на Светској изложби у Паризу 1900. године. Уметник који је иза себе имао таква дела као “Таковски устанак”, “Сеобу Срба”, Вршачки триптихон”, “Бошка Југовића”, “Furor Teutonicus”, који је у раду имао слику “Женидба Херцога Ферија IV са Јелисаветом Хабсбуршком” (или како се негде помиње као “Женидба из XIV века”, по наводима врло слична потоњој слици “Женидба цара Душана”, данас у београдском Народном музеју), на самом крају XИX века достигао је врхунац какав се само пожелети може. Ако је држао да свака његова следећа слика треба да буде боља од претходне, онда је Паја Јовановић уложио максимум знања и вештине у дело које се са правом сматра круном историјског сликарства у србској уметности тог доба - “Крунисање цара Душана”. Златна медаља коју је она добила на Светској изложби у Паризу 1900. потврдила је да је Паја Јовановић са навршеном 41 годином живота већ добио заслужно високо место у историји наше уметности.

Крунисање цара Душана

Судбина слике “Крунисање цара Душана” била је таква, да ће већ у свега неколико година по њеном излагању у Паризу она добити нешто измењене верзије. Чини се да ни с Чам уметник није слутио да ће потом морати толико пута да је интерпретира, увек другачијег формата и са мањим изменама у начину сликања. Разлог што се код прве, највеће и најпознатије верзије одлучио за светлу палету посве је једноставан - требало је припремити слику за израду гоблена или таписерије истог формата по наруџбини краља Милана Обреновића. Пошто се то није десило, јер је краљ Милан обећан новац потрошио на измирење својих ранијих дугова, и како му ни после изложбе није био исплаћен уговорен износ на иначе онда врло високих тридесет хиљада динара, Јовановић одлучује да ову композицију изведе на начин који је њему највише одговарао (јер је сматрао велико “Крунисање” као обичан тзв. колорисани цртеж). Поред прве и највеће, рађене за изложбу у Паризу, у Народном музеју у Београду чува се друга по величини слика “Крунисања цара Душана”. Познато је да се поред њих, још две верзије чувају у Галерији Матице србске у Новом Саду, затим једна у Музеју града Београда, односно Легату Паје Јовановића, док је једна била у манастиру Хиландару (као поклон породице Рош, али је нажалост изгорела у пожару манастирских конака почетком марта 2004.), а више мањих верзија у приватном поседу. 

За једну која се налази у Америци зна се да је сликана током зиме 1925/26. и да је Јовановић њу сматрао најбољом. На крају, али не и на последњем месту, озбиљност и величина ове слике огледа се и у уметниковој студиозној припреми, изучавању средњовековне прошлости, коришћењу литературе, консултацијама са историчарем и академиком Стојаном Новаковићем, као и напорним теренским обиласцима србских манастира на Косову и Метохији и снимању и скицирању средњовековних фресака.

Зато и не изненађује оцена наше велике сликарке Надежде Петровић, изречена поводом излагања ове слике на Првој југословенској изложби 1904. у Београду, да “крунисање Душаново” Паје Јовановића и по композицији, цртежу и техници заузима на југословенској изложби прво место”.

Првих година XX века везе Паје Јовановића са Београдом постале су интензивније него раније. Већ септембра 1902. он долази у атеље свог брата Милана због савета око тек набављене “фотокамере” коју је планирао да понесе са собом на пут у Америку

С обзиром да је овдашња штампа будно пратила његово кретање, зна се да је већ у октобру 1902. доспео на крајње одредиште, у Њујорк. Судећи према сачуваној преписци, прво је наш сликар наумио да потражи Николу Теслу.

Са репутацијом признатог и већ прилично награђиваног уметника, Паја Јовановић се надао да ће наћи начина да се и Тесли “допадне” и на неки начин задобије његове симпатије како би научник пристао на следећи логичан корак у њиховом упознавању - израду портрета. Тесла је на љубазно Пајино писмо одговорио у истом тону и, наравно, на истом језику. Правдао се великом заузетошћу и неодложним пословима, али је охрабрио уметника да може да рачуна на њега.

Портрет Михајла Пупуна

Од њиховог сусрета у децембру 1902. до следећег писма упућеном Тесли марта 1903, Паја Јовановић је испунио време сликајући портрете по наруџбини, од којих су данас познати они композитора Уроша Џимића, банкара Емила Боаса, потом угледног представника мормонске базилике у Салт Лејк Ситију Херберта Кимбала и још неколико других, данас углавном у приватном власништву, за које је добио високе хонораре. Уметнику је у нарочитој успомени остало познанство и дружење са једним другим познатим србским научником у Америци, који се скоро исто толико колико и Тесла борио за своје патенте и проналаске - Михаилом Пупином (1854-1935). Иако је био задовољан насликаним Пупиновим портретом (који се данас налази у Народном музеју), Паја Јовановић се ипак потајно надао да ће му и други велики научник који, узгред речено није волео публицитет, пристати да му позира за портрет. Нажалост, то се није десило и наш уметник је убрзо морао да се врати у свој атеље у Беч.

По повратку из Америке Паја Јовановић је са одушевљењем преносио утиске са свог боравка на новом континенту. Из више него драгоценог чланка који је објављен у Бранковом Колу 1903. из пера Милана Савића, сазнаје се да је Јовановић био пријатно изненађен америчким начином живота и рада, као и приличним свотама за портрете што их је насликао за свега пола године. Управо тај утисак ће бити пресудан у његовој одлуци да се од тада представља и препоручује првенствено као врхунски портретиста, што је он у суштини и био. У чланку се помиње и опис Јовановићевог бечког атељеа и нешто што је до тада било непознато и о чему јавност (чак и данас) мало зна - да се Јовановић повремено бавио и скулптуром, мада до сада није пронађен ни један његов рад такве врсте.

Већ увелико на заслуженим ловорикама славе, Паја Јовановић је током целе прве деценије прошлог века увелико примао поруџбине и у задивљујуће кратком року их испоручивао.

 Излазио је у сусрет сваком поручиоцу, али је било и изузетака. Тако је своју композицију “Женидба Херцога Ферија IV са Јелисаветом Хабсбуршком” која због пленеристичке технике није била по укусу званичног аустријског двора, брзо прерадио у “Женидбу цара Душана” и као такву је послао у Београд на “Прву југословенску изложбу” 1904. године.

Женидба цара Душана

Одлука да промени технику сликања била је по свој прилици иницирана саветима што је Јовановићу дао прослављени Далматинац и мајстор кичице Влахо Буковац, који је у то време живео у Бечу. И поред великих похвала које је имала у нашој средини, јер је одражавала политичке амбиције младе србске државе у борби за коначно ослобађање од Турака, “Женидба цара Душана” није у први мах откупљена за Народни музеј. Неколико година је гостовала на различитим ликовним смотрама, да би је после осам година од уметника откупио дубровачки колекционар Антуновић, поклонио је потом Умјетничкој галерији у Дубровнику и на крају је 1970. доспела у Народни музеј, где се и данас налази.

Свестан остварених домета и угледа који је стекао својим делима, Паја Јовановић се од прве деценије XX века препустио лагодном и пријатном послу сликања портрета који је у потпуности одговарао средовечном човеку, вероватно већ тада замореном сталним варирањем истих тема које су поручиоци захтевали

Крунисање Стефана Првовенчаног

То, поред осталог, објашњава и чињеницу што се од тада није упуштао у велике послове као што су сликање икона и иконостаса, сем раније прихваћене поруџбине сликања икона за иконостас Саборне цркве у Новом Саду и слика већег формата са темама из историје Немањића, за Саборну цркву у Сремским Карловцима. Насупрот томе, прихватао је готово све поруџбине када је било у питању портретисање. Један за другим низали су се портрети значајних и угледних личности тог времена, имућних банкара, индустријалаца, официра, племића и племкиња, аристократских породица, научника, уметника (према наводима ондашње штампе чак и славног глумца Рудолфа Валентина), као и пријатеља и њему драгих особа.

Међутим, његову сувереност и самоувереност у раду нису сви исто прихватали, а понекад је нису ни разумели. Тако је у лето 1910. године позван да неизоставно дође у Београд на двор краља Петра I Карађорђевића око израде портрета. Већ пред пријем дочекала га је опаска која већ сама по себи говори какав су положај имали уметници у ондашњој Србији. На Јовановићево питање, да ли је за прву аудијенцију код србског краља прикладно обучен, краљев ађутант је кратко одговорио да је за једног ”молера” исувише добро обучен. Уследио је сусрет и упознавање краља и ”молера” које се завршило помало неуобичајено за нашег уметника. Када је добио задатак да изради портрет његове ћерке, принцезе Јелене која је била пред удајом, уследило је уобичајено питање о висини сликаревог хонорара. Јовановић опрезно изјави половину свог уобичајеног хонорара, на шта србски краљ скоро увређено и кратко одбруси: ”Шта мислите? Толико нема ни мој ађутант”. То није био крај Јовановићевим изненађењима. Управо када је кренуо да се договори са дворском дамом око пријема и позирања принцезе, стари краљ (који је иначе дуго боловао од костобоље) добаци нашем уметнику ослањајући се на штап још и следеће: ”И слику Карађорђа хоћу да ми израдите природне величине. Јесте ли разумели?” Присећајући се касније овог догађаја Јовановић је додао и коментар да се на двору србског краља осећао као ”регрут којег је наредник набрусио”.

Наруџбину са двора Јовановић је завршио на време, али стари, ”џангризави краљ” (како га је Јовановић оценио) није био посве задовољан портретом, сматрајући да уметник није унео више живота у лик, што је у суштини било и тачно, јер комуникација сликара и модела није текла баш најбоље.

Далеко успешнији је био Јовановић када је сликао госпођу Марију, супругу Милана Миловановића председника владе и министра иностраних дела Краљевине Србије. У својим сећањима на пријатне тренутке боравка и гостопримства у дому Миловановићевих, управо у историјским тренуцима припреме за стварање великог Балканског пакта за ослобађање од Турака, Јовановић ће са осећајем задовољства портретисати Марију Миловановић, ту ”милу и добру жену”, што се данас сматра једним од његових најуспелијих портрета тог времена.

Иако је био задовољан постигнутим радом, великим наградама и признањима, уз то обасипан поруџбинама и ушушкан у сигурни посао атељеа, Јовановић је на прве звуке канонаде топова Првог балканског рата спремно дохватио своју ”фотокамеру” и свој топли и угодни бечки атеље заменио узаврелим кумановским фронтом. Ту упознаје великог србског научника Милутина Миланковића и њихово познанство ће временом прерасти у трајно и искрено пријатељство. Уз више снимљених мотива људи и места из околине Скопља и Куманова, Јовановић слика и последњу историјску композицију ”Освећено Косово” (или ”Осветници Косова” данас у Музеју града Београда).

Почетак Првог светског рата затекао је Пају Јовановића у Бечу

Портрет супруге Муни

Мада је увек био лојалан поданик големе царевине, добитник једне царске награде и стипендије, аутор запажене галерије од петнаестак портрета самог цара Фрање Јосифа, од којих је један украшавао одаје дворца у Шенбруну, уз све то још и човек који је дубоко зашао у шесту деднију живота, ипак се на њега као Србина гледало са подозрењем. У страшним ратним годинама Јовановић је утеху нашао у љубави младе Бечлијке Хермине Муни Даубер, ћерке настојника куће у којој је Јовановић имао атеље. Знало се да је имао повремено веће или мање љубави. За време студија то је била Мила Мандукић из Вршца, неостварена љубав која је овековечена у лику царице Јелене на слици “Крунисање”; затим, Соферл, Грипенкерлов модел за Афродиту, девојка оштра језика али божанског лика, Винферд Џонс, од чије је велике лепоте побегао и увек жалио што је није насликао, онда, Немица Берта овековечена на слици “Гола Берта пред огледалом” и још неколико других. Последњој љубави Муни ће остати веран до краја живота, као и она њему. Помагао је да се образује (имала је само 18 година када су се 27. марта 1914. венчали у Будимпешти), узимао је за њу часове страних језика, тениса и чак јахања. Прелепа Муни је постала његово надахнуће, непресушна инспирација коју је сликао у свакој прилици. Ратне године провели су заједно у Женеви, где су живели од Јовановићевих портрета богатих и отмених људи.

Прве поратне године Јовановић се нашао поново у Београду. Ту га је дочекала вест да је 1919. изабран за редовног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Исте године у Београду слика неколико портрета, међу којима портрет унуке његовог брата Милана, потоње прослављене позоришне редитељке Соје Јовановић и престолонаследника Александра Карађорђевића.

Портрет краљице Марије

Од тада па све током читаве треће деценије XX века, он ће краља Александра и краљицу Марију више пута сликати, а све према потребама и захтевима министарстава, надлештва и других јавних установа, као и многобројних приватних наручилаца. Од Карађорђевића је добио и поруџбину да сликање картона за мозаичну икону у новоподигнутом маузолеју династије на Опленцу, са представом св. Ђорђа како убија аждају. На тој композицији сликар је светитељу дао лик вожда Карађорђа, ставио му у руке србски штит са оцилима и насловио га “спаситељем србског народа”. За време путовања и боравка између Беча и Београда, Паја Јовановић је кад год је могао обилазио своју породицу у Вршцу и бринуо се за свог остарелог оца Стевана, све до његове смрти 1923. године. Помагао је и браћи и полубраћи, увек када би му се обратили за помоћ или савет. Свој родни Вршац никада није заборавио, тако да је по очевој смрти и окончаној оставинској расправи, као најстарији од деце одлучио да породичну кућу у Стеријиној бр. 13 уступи “Добротворној задрузи Србкиња”, како би се отворило прво дечје обданиште у његовом родном граду. Неколико година потом, град Вршац захвалио му се за све што је учинио, прогласивши га 1940. почасним грађанином.

Током треће и четврте деценије XX века, Јовановић је наставио да ниже своју непрегледну галерију портретских дела, којој се ни данас не зна тачан број. Упоредо са тим, а на захтеве упорних наручилаца, насликао је покоју своју познату жанр-сцену или историјску композицију и примао поруџбине каква је била она Народне банке, 1929, за идејни нацрт новчанице од 1.000 динара.

Други светски рат и окупацијске године Јовановић је проводио сликајући портрете и варијанте својих ранијих познатих дела

Током рата насликао је и једну верзију “Сеоба”, инициран лажном вешћу да су усташки окупатори уништили велику “Сеобу”, смештену у трпезарији Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. Та трећа верзија “Сеоба” је после више деценија проведених у иностранству коначно била представљена београдској публици 1998. године на изложби у Народном музеју у Београду (у пропратном каталогу пописане све личности које су Паји Јовановићу послужиле као модели за ову “Сеобу”).

Према сведочењу Соје Јовановић, стари сликар се за време окупације никада није жалио на оскудицу, а на звуке сирена које су оглашавале ваздушну опасност остајао је миран у свом стану. Посматрао је из стана борбе за ослобођење Београда и скицирао утиске и запажања које је потом желео да преточи у слику.

Паја Јовановић

По окончању ратних дејстава, већ у дубокој старости са навршених 88 година живота, Паја Јовановић је позван да са групом уметника из читаве ФНР Југославије наслика портрет маршала Тита у Белом двору на Дедињу. Из личних уметникових забележака писаних у зиму 1947/48. данас знамо како је протекао рад и живот старог прослављеног уметника у новим околностима по ослобођењу. С обзиром на њихов обим, за ову прилику издвојићемо само неке занимљиве делове:

“Ове године сам зимско доба лепо провео радећи у Двору портрет Маршала. Баш ми је мило било што су, настојањем Бранка Шотре, и мене Србина позвали на ту утакмицу мада је начин тог конкурса као и начин портретисања абсурдан био.

Али друштво млађих људи (30-60) од мене, удобне прилике у Двору, симпатични начин Маршала и његово стрпљење с којим се подчинио том досадном седењу - па лепа, баш дворска понуда ексквизитне закуске деликатно љутомерске и друго вино, ликери и ракија и кафа, чиниле су да сам са великим задовољством одлазио на Дедиње. А шетња удобним колима од куће до Двора, па и натраг у друштву тих симпатичних људи одиста за мене већ усамљеног чичу лепа разонода су била.

Рад сам, и начин рада - је био абсурдан.

Поставити Модел - у том случају Маршала на платформу седећи у фотељи као неког врло стара човека на одмарању, а сликари разређени у полукругу треба сада по природи израдити портрет од квалитета који ће се репродуковати да замени баналне фотографије. Маршал који је великим прегоревањем, пожртвовањем сваки дан од 10 до 12 мирно седео - мора да се доста чудио резултату те његове жртве, а нико му не може замерити ако је нашао да су све његове фотографије боље од тих такозваних уметничких дела. (...)

(...) Ја сам од првог дана напустио сву наду да ћу слику израдити...

Платформа са Маршалом на фотељи се находила у великој дворани имајући само светлост са тавана абсолутно неупотребљива за портрет.

Ово место је изабрао Бецић, красан мио човек, добар учитељ, а зацело и добар уметник - али не портретиста - како су сви остали пристали на тај избор 'пристао' сам и ја, као пети точак у колима ћутао, а када 'су' сви у колу почели да раде 'почео' сам и ја - ја, без надежде успеха - почео да цртам, јер тај Оберличт осветљава само чело и нос, јабучне кости на образу и браду ако је проминентна.

(...) Све то рађено више својом вештином неголи Моделом пред собом. Изненадио сам се и увидео, да даровит сликар и у нејнеповољнијим приликама може што добро свршити, ако енергично и са вољом приђе послу.

И ја ћу тако! Направићу сасвим друго што него што видим. - Код куће сам одма почео скице радити, а једну од тих стајаћу пред писаћим столом сам одма у велико почео, - радио сам ју готово сасвим из главе, па ипак сам бар толико успео да сам је довршио, урамио и послао у Комитет.

(...) Још и другу слику Маршала сам почео, та је у Атељеу остала(...)”

Чешћи доласци и дужи боравци у Београду, међутим, навели су га да са својом Муни прихвати пријатељски позив Ђорђа Роша који је желео њему и његовој младој жени да уступи један стан у партеру зграде у Бирчаниновој улици број 28б. У тај стан ће се коначно уселити 1939. године, напуштајући вољени Беч који је под налетима нацистичких окупатора све мање личио на онај који му је био на срцу из срећних дана, упркос томе што је у тим несигурним годинама купио кућу и целу је опремио по свом укусу и укусу своје Муни.

Глава би хтела, рука би могла, али очи не дају, вајкао се остарели уметник

Портрет Милутина Миланковића

Чим су се прилике у Бечу смириле, Муни је отишла да види шта је преостало од њихове некадашње имовине. Затекла је жалосно стање, проваљен атеље, однете ствари (али не и све слике), док је бивши власник, који је био окупаторски сарадник, покушавао да од Паје Јовановића поврати кућу коју је пре рата баш од њега купио. Све у свему, нимало добре вести за старог уметника. Ипак, са вером да се нешто може учинити, Муни долази у Београд и наговара свог супруга да се под хитно врати у Беч да буде уз њу, са образложењем да јој је отац озбиљно болестан и да мора да га негује. Како су прилике у новој држави првих година после рата биле тешке, захваљујући залагању неколико утицајних људи попут Вељка Петровића (директора Народног музеја), Милутина Миланковића, Зорице Симић Миловановић (директорке Музеја града Београда) и понајвише Моше Пијаде, остарели Јовановић добија не само дозволу да може отићи у Беч, него и исплату пензије и то у аустријским шилинзима, што је била привилегија ретких али заслужних људи какав је несумњиво био Паја Јовановић.

У пролеће 1949. он је са својом Муни на новој бечкој адреси која ће уједно бити и његово последње пребивалиште - Лаудонгаше 67/7. Видно у другачијем, оптимистичном тону, он упућује захвална писма за све што је за њега учињено, као и на тек примљеном високом одликовању нових власти, Орденом заслуга за народ И реда, који је, заједно са Урошем Предићем, добио као један од најстаријих чланова Академије. Тако у једном од писама он каже и следеће: ”Јесте, пријатан је сада живот у Бечу, има свашта и свачега, раскошне пијаце, пуни дућани скупоцене робе, елеганција, луксуз и богатство се опет размећу. Изложбе, концерти, позоришта на све стране, диван живот за окореле буржује и капиталисте, али ја одиста жалим што ме посао држи, те не могу још да се вратим у Београд као што бих хтео. Али, обвезао сам се да свршим посао (9 слика) пре него што одем; мораћу вредно да радим у Атељеу.”

У писмима остарелог сликара ”Пере О. Радована” јасно провејава носталгија и чежња за Београдом у који се надао да ће се једног дана вратити. Зачудо, он и не размишља да се лати кичице, штавише, спреман је да прихвати било какве поруџбине, па било то и оне толико пута сликане као ”Рањени Херцеговац”, ”Мачевање”, ”Гуслар”, или ”Сеоба Срба”, ”Крунисање цара Душана” и друге познате. Ипак, не толико слабијег здравља, колико слабијег слуха и нарочито вида без којег није могао да црта и слика, Паја Јовановић почетком 1950-их година уз свесрдну помоћ своје Муни започиње преписку са тадашњом директорком Музеја града Београда око завештања и формирања свог легата.

 После преписке и договора око свих појединости, целокупан легат славног србског уметника са око 800 предмета доспео је у Музеј града Београда 1952. а свечано отворен тек 1970. године. Његова жеља је да будући легат што више личи на онај његов славни у Мариахилферстраше 3, а све је ишло баш ка томе. Зато и не изненађује весели, скоро цвркутави тон његових писама које шаље Зори Симић Миловановић (”Пропевала је кућа Паје молера, веселе душе Вам шаљемо срдачне поздраве - Муни моја жена као и Ваш благодарни чика Паја Јовановић”, писао је тада он).

Соколар

Уз охрабрујуће вести из Београда долазиле су пак и оне немиле. Тако је у зиму 1953. сазнао да је његов исписник и земљак Банаћанин, најстарији члан и почасни председник србског друштва уметника ”Лада” Урош Предић преминуо у својој кући-атељеу у Улици Лоле Рибара 27 (данас Светогорска).

Већ сама чињеница да је после Предића управо он именован за почасног председника друштва ”Лада”, код Јовановића је створила осећај да се приближава крај и да је по свему он следећи. Тај ће осећај повремено ублажити писма драгих и милих пријатеља, као и признање ”Златна палма” које му је у деведесет петој доделило Друштво ликовних уметника у Бечу. Иако већих здравствених проблема није имао, нити је у било чему оскудевао, оно што је целог живота волео и умео да ради, пред крај живота није могао. Једино је још могао дрхтавом руком на папиру себи и другима то да призна: ”Глава би хтела, рука би могла, али очи не дају.” Пре опроштаја од живота уследио је опроштај од сликарства - букет црвених ружа насликан неколико година пре смрти.

Неку извесну ведрину у последњим Јовановићевим годинама живота, које су у ствари личиле једна на другу, унео је млади београдски редитељ Предраг Делибашић

Он је у зиму 1956. и потом с пролећа наредне године, у новом, скромном дому Паје Јовановића и његове

Муни водио разговоре, снимао његов дом, да би потом све преточио у драгоцен документарни филм о последњим данима великог србског уметника. Последњег дана новембра исте 1957. године стигла је из Беча тужна вест да је у дубокој старости преминуо сликар и академик Паја Јовановић. Отишао је са овог света мирно и спокојно, сигуран да је за собом оставио траг и дело који неће бити заборављени. По изричитој Јовановићевој жељи, урна са његовим пепелом пренета је у Београд где је 13. и 14. децембра у свечаној сали САНУ била одата пошта “последњем великом уметнику старе сликарске гарде” (како је ондашња штампа преносила). Следећег дана земни остаци Павла - Паје Јовановића пренети су у његов атеље-легат у Београду, где и данас спокојно почивају.

Вилинска земља - Парфисалов сан

О Паји Јовановићу и његовом делу до данас се много говорило и писало. Већ друге године по његовој смрти, а у поводу стогодишњице рођења, приређена је ретроспективна изложба Паје Јовановића у Народном музеју у Вршцу (данас Градски музеј у Вршцу) и потом у Галерији Матице србске у Новом Саду. У каталогу те изложбе први пут је покушано да се састави попис сликарских радова из изузетно плодног Јовановићевог уметничког опуса. Поред евидентираних три стотине и педесет дела и одабране библиографије, у уводном тексту Дејана Медаковића изнети су и вредносни судови о делу Паје Јовановића, при чему је, између осталог, тачно закључено да “неспоразуми између нас и њега, његове мане накнадно откривене, немогуће је правилно разумети не схвативши сигурне вредности које и данас зраче у његовом сликарству”.

Деценију потом Радмила Антић је у студији о Јовановићевом животу и раду, објављеној у узорном каталогу Легата Паје Јовановића у издању Музеја града Београда 1970. године (поводом свечаног отварања Легата), потврдила Јовановићеве уметничке домете истичући, поред осталог, да будуће генерације неће оспорити његово место у србској и општој историји уметности.

Настављајући традицију обележавања годишњица везаних за Пају Јовановића, Галерија Матице србске, Народни музеј у Београду и Народни музеј у Вршцу су 1984. године приредили изложбу од тридесетак дела, обележавајући тиме сто двадесет и пет година од његовог рођења. И тада, као и претходног пута, истакнуто је да ниједан србски сликар пре Паје Јовановића није у толикој мери и са таквом снагом и ширином, утицао на ликовно образовање, културу и родољубље свог народа.

Следећих четврт века на посебан начин су актуелизовали сликарство Паје Јовановића, стављајући у први план његов значај на међународном плану, као и чињеницу да је до данас постао најтраженији и најскупљи србски сликар. У години када се навршава век и по од његовог рођења и када се са нестрпљењем очекује дуго припремана и исцрпна монографија о њему и његовом делу, још једном се мора истаћи да је Паја Јовановић био уметник који се није само часно одужио народу из којег је поникао, него га је својим делом заувек задужио и обавезао на вечно старање.

Извор: Паја Јовановић - Сликар два века, Петар Петронић, Београд, 2009.