Био је просветитељ, књижевник и утемељивач природних наука, најутицајнији интелектуалац међу Србима крајем XVIII и почетком XIX века
 |
| Атанасије Стојковић |
Атанасије Стојковић је рођен је у Руми 20. септембра 1773. године. У Руми је завршио Вазнесењску школу (Србску гимназију), са намером да настави школовање. Како није имао средстава за то, једно време је био оперант ''Земљемерија'' у Руми, а касније чак и градски учитељ. Када је покушавао да настави школовање у Сегедину и Пужуну (данашња Братислава) то није успевао јер му нису признавали раније школовање. Ипак по савету свог професора из Руме, Василија Крстића, одлази у Шопрон, где је 1793/94. завршио прво шест разреда гимназије, а потом се уписује у Гимназију у Сегедину где 1796. године завршава филозофију, тј. 7. и 8. разред гимназије. Током јесени исте године и пролећа 1797. покушава да пронађе добротворе који ће му омогућити да настави школовање у Немачкој. Тада, за време краткотрајног боравка у Бечу, у јулу 1797. године среће Доситеја Обрадовића и упознаје се са његовим просветитељским идејама. У јесен исте године успео је да од Митрополита Стратимировића добије 300 форинти за издржавање у Гетингену, где долази на један од у то доба најпознатијих универзитете. Током следеће две године успева да докторира фолозофију (1799), зближава се са Х. Хајнеом (археолог и филолог) и професором Лудвигом Шлецером и интензивно се бави различитим научним дисциплинама (физика, математика, историја...). После краткотрајног боравка у Руми 1799. године прелази у Будим где завршава и објављује своје главно тротомно дело “Фисика” (1801-1803), већим делом завршено за време боравка у Гетингену. У том свом најплоднијем делу живота објављује и филозофски спис са елементима романа “Кандор или откровеније Египетских таин” (1800); сентиментални роман “Аристид и Наталија” (1801), први роман новије србске књижњвности; ”Сербски секретар” (1802), збирку образаца, писама и других облика комуникације; збирку песама “Стихи каковим образом љубов у браку сохранити можно” и оду “На смерт бесмртнаго Јована Рајича”(1802). Члан ученог Гетингенског друштва постао је 1802. године.
Како је некатолицима у Хабзбуршкој монархији било тешко добити државну службу, Атанасије је покушао да обезбеди свој матаријални статус замонашењем, али како није било могуће да одмах буде промовисан у архимандрита манастира у Ковиљу (након смрти Јована Рајића), покушао је да добије катедру за физику на Пожунској академији, али и то безуспешно. Због тога је са радошћу прихватио позив да буде изабран за првог редовног професора физике новооснованог Харковског Универзитета, а на позив чувеног Северина Осиповича Потоцког, куратора школа харковске губерније – будућег министра просвете Русије, кога је упознао у кући грофа Јосиф Осолињског у Бечу. Убрзо Атанасије Стојковић постаје декан одељења физичких и математичких наука, а у два наврата (1807-1808 и 1811-1813) и ректор Универзитета у Харкову. Поред тога је и оснивач харковског Ученог друштва, а потом и носилац многих почасти и привилегије – постао је члан Царске академије наука, добио од цара Александра I орден светог Владимира трећег степена, добио и материјалне привилегије и постао државни саветник.
Током боравку у Харкову Атанасије Стојковић је објавио велики број дела, углавном намењених студентима, писаних на руском језику. Посебно се истиче књига под насловом “О воздушних камњах и јих происхожденији” (О метеорима и метеоритима и њиховом пореклу) објављена 1807. године, настала као последица чињенице да је Стојковићу као професору на универзитету, у руке доспео комад “ваздушног камена” који је 1787. год. пао код села Жигајловка у Харковској губернији. Сматра се да је ова књига прва монографија о метеоритима у свету, а њено објављивање је утицало на развој руске метеоритике. У Тунгуској области (где је 30. јуна 1908. године експлодирао метеорит и изазвао огромна разарања) постоји брдо висине 150 метара које је названо по овом научнику - Стојковићево брдо.
Ово су наслови осталих дела насталих за време док је Стојковић био професор физике у Харкову:
 |
| Фисика |
- О јавленијах городов и прочего в воздух , називајемих фата моргана (О појавама градова и осталог у ваздуху названог фатаморгана) 1808.
- Началнија основанија умозрителној и опитној физики по новејшим откритијам (Почетне основе апстрактне и експ.физике до најновијих проналазака)1809.
- О преохраненији себија от ударов молниј во всех случајах жизни (О личном чувању од удара грома у свим животним приликама) 1810.
- О причинах дјелајушчих воздух неспособним дља диханија и о средствах предохрањајушчих от совершеној порчи (О узроцима који чине ваздух неупотребљивим за дисање и о средствима која заштићују од потпуних оштећења) 1811.
- Система физики (Систем физике ) 1813.
- Началнија основанија физическој географији (Почетне основе физичке географије) 1813.
- Началнија основанија физическој астрономији (Почетне основе физичке астрономије) 1813.
Године 1810. Атанасије путије у Аустрију, посећује мајку у Руми, као и пријатеље у Срему и Славонији, али због сумње да је уствари дошао у неку тајну мисију у корист Русије, и због својих наступа у којим велича Русију и пропагира стварање државе јужних Словена, у октобру исте године је по царском налогу враћен у Русију.
Након повратка у Харков постаје предмет афере у којој се тврдило да је при повратку из Аустрије (а касније уз помоћ својих пријатеља), увезао велике количине робе (вино, свилу, драго камење, уметнине...) коју је незаконито продавао. Истрага је трајала годинама, па се проширила и на Стојковићеве односе са колегама и другим професорима. Вероватно у циљу спречавања нарушавања угледа Универзитета истрага никада није окончана, оптужбе нису никада доказане, али је афера вероватни разлог завршетка професорске каријере Атанасија Стојковића. Маја 1813. одобрено му је одсуство ради лечења, када је и разрешен положаја ректора, а по повратку са одсуства сам Стојковић је упутио молбу цару Александру I да га разреши дужности професора.
 |
| Нови Завјет |
Након одласка са Универзитета Атанасије Стојковић живи у Бесарабији, где је 1815. године од цара Александра I добио велико имање (26.000 јутара). У овом периоду Стојковић се више не бави много физиком. Има идеју да напише или објави свобухватну историју Срба, али идеју није у стању да реализије. Живећи далеко од Србије, далеко је и од потребних извора, а не успева да пронађе погодну особу која би била у стању да такву историју напише, иако има жељу да финансира штампање такве књиге. Своју идеју упорно покушава да реализује уз помоћ митрополита Стратимировића, са којим је стално у преписци. Последње године живота Стојковић проводи у Петрограду у сталном контакту са представницима руских централних власти, а 1826. године постаје и црногорски представник на руском двору, захваљујући свом познанству са црногорским митрополитом Петром првим Петровићем. Највећи део времена бави се преводилачким радом, па је тако превео на “сербски” језик “Нови завет” и издао га у Петрограду 1824. године. Постоји сукоб мишљења да ли је у питању плагијат Вуковог превода или самостални рад, али остаје чињеница да је овај превод штампан више од 20 година пре Вуковог превода.
Ово су наслови дела Атанасија Стојковића насталих у последњој деценији његовог живота:
- О саранче и способах истребљенија јеја (О скакавцима и начину њиховог истребљења) 1825.О отводах молниј и града (О одвођењу – деривацији муње и града) 1826.
- Зашчишченије градових отводов (Заштита противградних средстава) 1826.
- Систематическоје изложеније обезводњенија мокрој почви (Систематско излагање о одводњавању подводног земљишта) 1827.
- Теоретическо-практическоје настављеније о виноделији (Теоретско – практичне поуке о винарству) превод са француског ,1830.
Подаци говоре о томе да је Атанасије Стојковић умро у Харкову 2. јуна 1832. године, где је највероватније свратио при одласку у, или повратку из Бесарабије.
Атанасије Стојковић је очигледно био вредан и способан човек, живог и необузданог духа, али и веома успешан и цењен. Говорио је више језика: немачки, латински, француски, италијански, енглески, грчки, мађарски и скоро све словенске језике. Својом свестраношћу, амбициозошћу и интелигенцијом, вероватно под утицајем идеја Доситеја Обрадовића, покушавао је да просвети свој народ, да унапреди његову науку и културу, и то у не баш повољним условима. По природи сентименталан, у сва своја дела уносио је снажна осећања, чак и у “Фисику”, научно дело, у коме је сваку описану појаву снажно доживљавао. Нажалост Атанасије Стојковић је мало познат и још мање цењен у сопственом народу. Његово име је пало у заборав, његово дело је остало мало познато, врло вероватно као последица сукоба са Вуком Караџићем око превода “Новог завета”. Вук се трудио да због овог сукоба умањи углед и значај Стојковићевог дела, и у томе је добрим делом и успео, пре свега због свог великог угледа и утицаја на људе свог времена. Додељивањем имена “Атанасије Стојковић” овом фонду желимо да доприносемо напору да се име овог великог човека поврати из заборава и да се њему у историји, култури и науци Србског народа нађе одговарајуће место.
Извор: Сандра Бекавац, Атанасије Стојковић - живот и дело, Нови Сад, 2006.
