Свештеномученик Платон Бањалучки (Београд, 29. септембар 1874 — Бања Лука, 5. мај 1941) је православни светитељ.
Епископ Платон је рођен је у Београду 29. септембра 1874. као Миливоје Јовановић. Школовао се у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије.
Када је завршио богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послат је у Србско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. Када се вратио из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.
У току Првог балканског рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији.
Свештеномученик Платон Бањалучки је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава Росић 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја (Васића), митрополита Анастасија из Руске Православне заграничне Цркве, те епископа: бачког Иринеја (Ћирића), бостонског Макарија (РЗПЦ) и викарног, сремског Саве (Трлајића).
За епископа охридско-битољског изабран је 22. јуна 1938. После годину дана премештен је у Бању Луку.
Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио:
“Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце”
Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године.
Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. Свети архијерејски сабор СПЦ га је 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Србске православне цркве.
Србска православна црква слави га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.
Никола Богуновић, (3. јануар 1908 — 1941) јереј СПЦ и парох у Доњем Лапцу. Рођен је у Зрмањи крај Грачаца. У Сремским Карловцима је 1929. завршио богословију, а рукоположен је 1932. Постављен је за пароха Доњег Лапца 1935. Усташе су га ухапсиле почетком маја 1941. и одвеле у Госпић. Ту је био жестоко мучен. Боли су га усијаним иглама по бради, носу и читавом телу. Чупали су му нокте и чупали су му браду и бркове. Био је сав изобличен. У јуну 1941. усташе су га са једном групом Срба везали жицом и одвели на Велебит. Бачен је у јаму заједно са многим Србима. После су усташе попљачкали његову кућу и бацили му живу жену и два мала синчића у једну јаму.
Милан Бањац (11. фебруар 1886 — 1941) јереј СПЦ и парох у Дрвару. Богословију је завршио у Призрену, па је 1910. рукоположен за свештеника у Бањој Луци. Послије тога је био у двије парохије, а 1914. је интерниран у Арад. Од 1918. до 1941. био је парох у Дрвару. Добио је орден Светог Саве. Ухапсиле су га усташе 14. јуна 1941. заједно са још 30 угледних Срба. Најприје су одведени у Босански Петровац, па 16. јуна код једне пећине на Рисовој греди. Ту су сви убијени и бачени у пећину. Преживјели свједоци су причали да су Милана Бањца највише мучили. Одрезали су му руке, уши и нос. Док су му сјекли нос и уши, гурали су му одсјечене дијелове и говорили „Лижи попе, твоју пасју крв“. Заједно са њима у исту јаму је тада бачен и свештеник Милан Голубовић.
Георгије Богић (6. фебруар 1911 — 17. јун 1941) је био јереј СПЦ и парох у Нашицама.
Родио се у Суботској крај Пакраца. Богословију је завршио у Сарајеву, а рукоположен је 1934. у Пакрацу. Пре доласка у парохију Нашице, служио је у парохијама Мајар и Боломчани. О убиству Георгија Богића пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен, да је за његову смрт крив католички фратар Сидоније Шолс. Виктор Новак наводи да је Сидоније Шолц „на најзверскији начин наредио убиство месног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га - одрезали су му нос, језик, очупали браду, распорили стомак и замотали црева око врата“.
Србска православна црква га је прогласила за свештеномученика и његов дан се обележава 4/17. јула.
Данило Бракус (25. мај 1911 —1941.) јереј СПЦ и парох у Бјелопољу крај Коренице. Рођен је у Залужници крај Оточца. Богословију је завршио у Сарајеву 1936., а рукоположен је 1938. Усташе су га ухапсиле неколико дана након проглашења НДХ. Најпре је био у кореничком затвору, где су га страшно мучили. Сведоци су навели да му је брада била посута бензином и запаљена. Одведен је у Госпић, где је и убијен.
Бранко Добросављевић (4. јануар 1886 —7. мај 1941. ) протојереј СПЦ и парох у Вељуну. Рођен је у Скраду крај Војнића. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1908., а рукоположен је 1909.
Био је парох у Бувачи, Радовици и Вељуну. Добио је орден Светога Саве и
Орден југословенске круне. Усташа из Вељуна, Иван Шајфор је организовао
хапшење 500 Срба из Вељуна, Цвијановић Брда и Полоја.
Затворили су их и мучили у жандармеријској станици. Посебно су мучили
протиног сина, па су следећег дана натерали проту да живом сину очита
опело. Свих 500 Срба су побили 7. маја 1941. код Хрватског Благаја у шуми "Кестеновац".
Милан Докмановић (1. мај 1887 — 1941) протојереј СПЦ. Рођен је у Крушевицама код Требиња. У Сремским Карловцима је завршио гимназију и богословију. Рукоположен је 1911. Постао је протски капелан у Плашком, који је тада био седиште горњокарловачке епархије. У Плашком постаје парох 1932. Заједно са епископом Савом Трлајићем и још неким свештеницима усташе су му одредиле 25. априла 1941. кућни притвор. Ухапсили су га 28. маја 1941. и одвели у огулински затвор. Био је у истој ћелији са протом Исом Пејновићем. Један усташа је једнога дана њих двојицу мучио и малтретирао у дворишту затвора, а неколико дана им нису давали храну. Заједно са 46 других Срба 9. јуна 1941. усташе их транспортирају у концентрациони логор Даница код Копривнице. У Копривници нису били дуго, него је цела једна група 1. јула одвезена у Госпић. Ту су претучени, одведени на Велебит, убијени и бачени у Јадовно.
Владимир Дујић (23. септембар 1868 —1941. ) протојереј СПЦ. Рођен је у Модрушу код Бигојна. Учитељску школу је завршио у Карловцу, а богословију у Сремским Карловцима 1890., а те године је и рукоположен. Постао је парох у Сењу. Капелан у Ријеци постаје 1893. После тога је био парох у Мочилима, а од 1900 у Србским Моравицама. Добио је Орден Светог Саве XX степена. У Србске Моравице је на Павелићев имендан (13. јун 1941. ) дошло око 15 усташа под водством усташког сатника. Све угледније Србе су тада похапсили, међу њима и проту. Одвели су их у огулински затвор, а одатле у логор Даницу код Копривнице. У логору је један усташа ударио проту Владимира Дујића по очима. Разбио му је наочаре, које су посјекле проту. Усташа је даље злостављао проту обливеног крвљу, али прота се према сведочењу једнога сведока држао јуначки, као да се не боји ни смрти, ни усташа и својим држањем је импоновао и уливао храброст. Шаљу га са још 250 Срба крајем јуна у Госпић. Ту је испребијан са осталим свештеницима. Онда су их све одвели, убили и бацили у Јадовно.
Никола Загорац (9. септембар 1910 —1941.), јереј СПЦ и парох у Личком Петровом Селу. Рођен је у Брезику код Госпића. Завршио је богословију 1932. на Цетињу, а рукоположен је 1933. Био је краће време парох у Удбини, а онда прелази у Личко Петрово Село. Ухапшен је одмах кад је проглашена НДХ. Постоји више сведочанстава о њему, али се међусобно не слажу. По првом сведоку убијен је у црквеној порти заједно са 43 Србина. По другом сведоку убијен је на стругари крај Бихаћа са још 700 Срба из Личког Петровог Села. По трећем усташе су крај Плитвичких језера убили неког свештеника, кога су попели на звоник и бацили кроз отвор. Док је падао дерали су се "Неста крста од три прста". Кад је пао притрчали су и проболи га бајунетом. Породицу Николе Загорца, супругу и двоје деце, усташе су отерале у Јасеновац маја 1942.
Теофан Косановић (1881 —1941.) игуман манастира Гомирје у горњокарловачкој епархији. Убиле су га усташе 1941.
Рођен је у Вери код Плашког, где је било седиште горњокарловачкој епархије. Постао је монах 1903. Као јеромонах служио је у парогијама Поникве, Бриње, Гомирје и Мариндол. Игуман манастира Гомирје постао је 1929. и на том положају је остао до мученичке смрти 1941. Усташе су њега и јеромонаха Нектарија Дазгића ухапсиле јуна 1941. и одвели га у усташки логор "Кула" у Огулину. Тај логор је био у бившој франкопанској тврђави. После осам дана мучења одвели су га у концентрациони логор "Даница" у Копривници. Ту је био страховито мучен. Из Копривнице га 30. јуна 1941. шаљу у Госпић, где је провео неко време. Са Групом Срба је одведен и после мучења бачен у јаму Јадовно на Велебиту.
Павле Обрадовић (17. јун 1871 —1941.), протојереј СПЦ. Рођен је у Брувну крај Грачаца. Завршио је гимназију у Сремским Карловцима, где је завршио и богословију 1892. Рукоположен је 1894. и постао је парох најпре у Истоку, па у Набљусима крај Доњег Лапца, где је био парох све до 1941. Из усташког стана (штаба) је добио између 15. и 16. јуна 1941. позив да дође на саслушање у Доњи Лапац. Тада је отпочела масовнија ликвидација истакнутијих Срба. По доласку у Доњи Лапац затворен је и отпремљен је у госпићки концентрациони логор. Убијен је и бачен у јаму Јадовно на Велебиту.
Милан Поповић (1874 — 1941) јереј СПЦ и парох из Мартин Брода из далматинске епархије. После шест разреда гимназије отишао је на богословију коју је завршио у Рељеву 1899. Рукоположен је 1899. и посто је парох У Палачиништу код Приједора, После је био у Хашанима крај Босанске Крупе. Служио је и у Рмањ манастиру код Мартин Брода на реци Уни. Писао је у "Босанској вили" и другим часописима. Током Првог светског рата, аустријске власти су га интернирале и затвориле у Араду. Доласком Другог светског рата и НДХ ухапшен је јула 1941. и затворен је у Кулен Вакуфу. Одвели су га 29. јула у Лички Бушевић, где су га страховито мучили. Усташе су га заклале и бациле у једну од јама.
Михаило Поповић (Бискупија, 6. новембар 1899. — јама Голубњача, 1941) је био јереј СПЦ и парох у Полачи код Книна.
Епископ Платон је рођен је у Београду 29. септембра 1874. као Миливоје Јовановић. Школовао се у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије.
 |
| Свештеномученик Платон Бањалучки |
У току Првог балканског рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији.
Свештеномученик Платон Бањалучки је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава Росић 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја (Васића), митрополита Анастасија из Руске Православне заграничне Цркве, те епископа: бачког Иринеја (Ћирића), бостонског Макарија (РЗПЦ) и викарног, сремског Саве (Трлајића).
За епископа охридско-битољског изабран је 22. јуна 1938. После годину дана премештен је у Бању Луку.
Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио:
“Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце”
Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године.
Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. Свети архијерејски сабор СПЦ га је 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Србске православне цркве.
Србска православна црква слави га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.
Никола Богуновић, (3. јануар 1908 — 1941) јереј СПЦ и парох у Доњем Лапцу. Рођен је у Зрмањи крај Грачаца. У Сремским Карловцима је 1929. завршио богословију, а рукоположен је 1932. Постављен је за пароха Доњег Лапца 1935. Усташе су га ухапсиле почетком маја 1941. и одвеле у Госпић. Ту је био жестоко мучен. Боли су га усијаним иглама по бради, носу и читавом телу. Чупали су му нокте и чупали су му браду и бркове. Био је сав изобличен. У јуну 1941. усташе су га са једном групом Срба везали жицом и одвели на Велебит. Бачен је у јаму заједно са многим Србима. После су усташе попљачкали његову кућу и бацили му живу жену и два мала синчића у једну јаму.
Милан Бањац (11. фебруар 1886 — 1941) јереј СПЦ и парох у Дрвару. Богословију је завршио у Призрену, па је 1910. рукоположен за свештеника у Бањој Луци. Послије тога је био у двије парохије, а 1914. је интерниран у Арад. Од 1918. до 1941. био је парох у Дрвару. Добио је орден Светог Саве. Ухапсиле су га усташе 14. јуна 1941. заједно са још 30 угледних Срба. Најприје су одведени у Босански Петровац, па 16. јуна код једне пећине на Рисовој греди. Ту су сви убијени и бачени у пећину. Преживјели свједоци су причали да су Милана Бањца највише мучили. Одрезали су му руке, уши и нос. Док су му сјекли нос и уши, гурали су му одсјечене дијелове и говорили „Лижи попе, твоју пасју крв“. Заједно са њима у исту јаму је тада бачен и свештеник Милан Голубовић.
Георгије Богић (6. фебруар 1911 — 17. јун 1941) је био јереј СПЦ и парох у Нашицама.
Родио се у Суботској крај Пакраца. Богословију је завршио у Сарајеву, а рукоположен је 1934. у Пакрацу. Пре доласка у парохију Нашице, служио је у парохијама Мајар и Боломчани. О убиству Георгија Богића пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен, да је за његову смрт крив католички фратар Сидоније Шолс. Виктор Новак наводи да је Сидоније Шолц „на најзверскији начин наредио убиство месног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га - одрезали су му нос, језик, очупали браду, распорили стомак и замотали црева око врата“.
Србска православна црква га је прогласила за свештеномученика и његов дан се обележава 4/17. јула.
Данило Бракус (25. мај 1911 —1941.) јереј СПЦ и парох у Бјелопољу крај Коренице. Рођен је у Залужници крај Оточца. Богословију је завршио у Сарајеву 1936., а рукоположен је 1938. Усташе су га ухапсиле неколико дана након проглашења НДХ. Најпре је био у кореничком затвору, где су га страшно мучили. Сведоци су навели да му је брада била посута бензином и запаљена. Одведен је у Госпић, где је и убијен.
 |
| Свети свештеномученик Дамјан Граховски |
Милан Докмановић (1. мај 1887 — 1941) протојереј СПЦ. Рођен је у Крушевицама код Требиња. У Сремским Карловцима је завршио гимназију и богословију. Рукоположен је 1911. Постао је протски капелан у Плашком, који је тада био седиште горњокарловачке епархије. У Плашком постаје парох 1932. Заједно са епископом Савом Трлајићем и још неким свештеницима усташе су му одредиле 25. априла 1941. кућни притвор. Ухапсили су га 28. маја 1941. и одвели у огулински затвор. Био је у истој ћелији са протом Исом Пејновићем. Један усташа је једнога дана њих двојицу мучио и малтретирао у дворишту затвора, а неколико дана им нису давали храну. Заједно са 46 других Срба 9. јуна 1941. усташе их транспортирају у концентрациони логор Даница код Копривнице. У Копривници нису били дуго, него је цела једна група 1. јула одвезена у Госпић. Ту су претучени, одведени на Велебит, убијени и бачени у Јадовно.
Владимир Дујић (23. септембар 1868 —1941. ) протојереј СПЦ. Рођен је у Модрушу код Бигојна. Учитељску школу је завршио у Карловцу, а богословију у Сремским Карловцима 1890., а те године је и рукоположен. Постао је парох у Сењу. Капелан у Ријеци постаје 1893. После тога је био парох у Мочилима, а од 1900 у Србским Моравицама. Добио је Орден Светог Саве XX степена. У Србске Моравице је на Павелићев имендан (13. јун 1941. ) дошло око 15 усташа под водством усташког сатника. Све угледније Србе су тада похапсили, међу њима и проту. Одвели су их у огулински затвор, а одатле у логор Даницу код Копривнице. У логору је један усташа ударио проту Владимира Дујића по очима. Разбио му је наочаре, које су посјекле проту. Усташа је даље злостављао проту обливеног крвљу, али прота се према сведочењу једнога сведока држао јуначки, као да се не боји ни смрти, ни усташа и својим држањем је импоновао и уливао храброст. Шаљу га са још 250 Срба крајем јуна у Госпић. Ту је испребијан са осталим свештеницима. Онда су их све одвели, убили и бацили у Јадовно.
Никола Загорац (9. септембар 1910 —1941.), јереј СПЦ и парох у Личком Петровом Селу. Рођен је у Брезику код Госпића. Завршио је богословију 1932. на Цетињу, а рукоположен је 1933. Био је краће време парох у Удбини, а онда прелази у Личко Петрово Село. Ухапшен је одмах кад је проглашена НДХ. Постоји више сведочанстава о њему, али се међусобно не слажу. По првом сведоку убијен је у црквеној порти заједно са 43 Србина. По другом сведоку убијен је на стругари крај Бихаћа са још 700 Срба из Личког Петровог Села. По трећем усташе су крај Плитвичких језера убили неког свештеника, кога су попели на звоник и бацили кроз отвор. Док је падао дерали су се "Неста крста од три прста". Кад је пао притрчали су и проболи га бајунетом. Породицу Николе Загорца, супругу и двоје деце, усташе су отерале у Јасеновац маја 1942.
Теофан Косановић (1881 —1941.) игуман манастира Гомирје у горњокарловачкој епархији. Убиле су га усташе 1941.
Рођен је у Вери код Плашког, где је било седиште горњокарловачкој епархије. Постао је монах 1903. Као јеромонах служио је у парогијама Поникве, Бриње, Гомирје и Мариндол. Игуман манастира Гомирје постао је 1929. и на том положају је остао до мученичке смрти 1941. Усташе су њега и јеромонаха Нектарија Дазгића ухапсиле јуна 1941. и одвели га у усташки логор "Кула" у Огулину. Тај логор је био у бившој франкопанској тврђави. После осам дана мучења одвели су га у концентрациони логор "Даница" у Копривници. Ту је био страховито мучен. Из Копривнице га 30. јуна 1941. шаљу у Госпић, где је провео неко време. Са Групом Срба је одведен и после мучења бачен у јаму Јадовно на Велебиту.
Павле Обрадовић (17. јун 1871 —1941.), протојереј СПЦ. Рођен је у Брувну крај Грачаца. Завршио је гимназију у Сремским Карловцима, где је завршио и богословију 1892. Рукоположен је 1894. и постао је парох најпре у Истоку, па у Набљусима крај Доњег Лапца, где је био парох све до 1941. Из усташког стана (штаба) је добио између 15. и 16. јуна 1941. позив да дође на саслушање у Доњи Лапац. Тада је отпочела масовнија ликвидација истакнутијих Срба. По доласку у Доњи Лапац затворен је и отпремљен је у госпићки концентрациони логор. Убијен је и бачен у јаму Јадовно на Велебиту.
Милан Поповић (1874 — 1941) јереј СПЦ и парох из Мартин Брода из далматинске епархије. После шест разреда гимназије отишао је на богословију коју је завршио у Рељеву 1899. Рукоположен је 1899. и посто је парох У Палачиништу код Приједора, После је био у Хашанима крај Босанске Крупе. Служио је и у Рмањ манастиру код Мартин Брода на реци Уни. Писао је у "Босанској вили" и другим часописима. Током Првог светског рата, аустријске власти су га интернирале и затвориле у Араду. Доласком Другог светског рата и НДХ ухапшен је јула 1941. и затворен је у Кулен Вакуфу. Одвели су га 29. јула у Лички Бушевић, где су га страховито мучили. Усташе су га заклале и бациле у једну од јама.
Михаило Поповић (Бискупија, 6. новембар 1899. — јама Голубњача, 1941) је био јереј СПЦ и парох у Полачи код Книна.
Рођен је у Бискупији код Книна. Богословију у Сремским Карловцима је завршио 1928., па је те исте године рукоположен. Постао је најпре парох у свом месту Бискупији, па онда у Церању и на крају у Полачи код Книна. Док је на Спасовдан 1941. служио Свету Литургију усташе
су упали у цркву и ухапсили га на излазу из цркве. Тада су ухапсили
већи број људи, који су били у цркви. Све су их одвели у затвор у Книну. Држали су их ту до 5. јуна 1941, па су их одвезли до рудника под Промином. Свезали су их све једним ланцем, побили и бацили у чувену јаму Голубњачу.
Никола Радмановић (1869 —2. август 1941.) протојереј СПЦ. Рођен је у Садиловцу код Слуња 1869. у свештеничкој породици. У Садиловцу је завршио основну школу, а гимназију и учитељску школу је завршио у Карловцу. Богословију је завршио у Задру 1895, а рукоположен је 1896. Постао је помоћник пароха у Плашком, који је тада био седиште горњокарловачке епархије. Од 1900. постаје парох у Слушници код Слуња. Добио је орден Светог Саве. Када је проглашена НДХ одбио је да оде у Србију и тиме напусти свој народ. На Светог Илију 2. августа 1941. у Слушницу су дошле усташе из Слуња. Запечатили су цркву, а Николу су са породицом одвели у Слуњ и затворили у школи заједно са још 700 Срба. После великог мучења све су их побили те ноћи 2. августа. Закопали су их у заједнички гроб на десној страни Коране на месту званом Растоке. После тога усташе су попљачкали цркву и срушили је.
Кипријан Релић (2. фебруар 1904 — 1941) јеромонах СПЦ и парох у Вери крај Вуковара. Родио се у католичкој породици. Када је завршио католичку богословију прешао је на православну веру. Замонашио се у манастиру Фенек у Срему. Јерођакон је постао 1929., а јеромонах 1931. Од 1935. до 1940. био је парох у Миклушевцима, а онда прелази у Веру. У време НДХ, током насилног прекрштавања Срба охрабривао је Србе да не напуштају православље. Усташе су му обећале положај, само да се врати у католичанство. Пошто је одбио да поново буде католик хапсе га у септембру 1941. и шаљу у Јасеновац. Један од старешина логора Јасеновац Марјановић му је био школски друг, али му није могао опростити што је напустио католичанство. Убијен је нешто после 22. новембра у групи од 60 Срба. Неке су убили метком, а неке полугама помлатили. После су их бацили у пећ у циглани и све спалили.
Свети свештеномученик Дамјан Граховски је рођен 19. фебруара 1912. године у Плавну, срез Книн. Богословију је завршио на Цетињу 1932. године. Рукоположен је за ђакона 17., а за свестеника 18. марта 1934. године у Шибенику.
Службовао је у Жегару, а потом у Босанском Грахову гдје га је рат затекао. Крајем мјесеца маја 1941. године, повукла се италијанска војска из Грахова и околине, а замијенила је усташка јединица. Усташе су одмах, 14. јуна 1941. године, почели хапсити виђеније грађане из мјеста и околине. Међу њима су ухапсили и свештеника Дамјана. Близу двадесет дана он је провео у затвору Среског суда у Босанском Грахову, а послије тога је одведен у Книн, а потом у Госпић, гдје се налазио као логораш под бр. 577. Из логора је одведен у Јадовно и тамо убијен, односно жив је био одеран од усташа и послије тога бачен у јаму.
На редовном засједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20-27. маја 2003. године, на приједлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свестеномученика Цркве Божије. Његов спомен наша Црква слави 31. маја.
