уторак, 01. мај 2012.

Сима Милутиновић Сарајлија

Живот

Сима Милутиновић је први писац нове србске књижевности кога је Босна дала. Рођен је у Сарајеву З. октобра 1791, од оца Милутина, трговца, који је тамо дошао из Србије. Због куге цела породица остави Сарајево и дође у Земун. Сима је учио школу у Сегедину, Карловцима, и, не свршивши ништа, неко време бавио се трговином поред оца. 1809. постао је писар код Правителствујушчег совјета у Београду. 1813. био је у чети Зеке Буљубаше на Дрини. По паду Србије пређе у Земун, лута по Угарској, иде до Беча, силази до Хрватске и Далмације; 1814. је у Србији, као писар код владике Дионисија у Благовештењу, и на том месту он је један од оних који у потаји спремају нов устанак у Србији. Кад је плануо устанак у 1815, он се у чети »голаћâ« туче под Цером и на Дубљу. Потом постаје писар код војводе Марка Штитарца, код Јована Обреновића, и при Народној канцеларији. 

Сима Милутиновић Сарајлија
Немирна духа, не могући дуго да остане на једном месту пође у Русију да види своје родитеље, који су тамо пребегли 1813. Оставши без новца, заустави се у Видину. Ту је био прво чувар баште једног Турчина, потом учитељ у основној школе. 1817, због везе са грчким хетеристима, буде ухапшен и у затвору мучен. Пошто се једва спасао, он се враћа у Србију. 1818. је писар код Јеврема Обреновића. 1819. иде у Бесарабију до родитеља, који су као остали србски бегунци уживали руску помоћ. Тамо је остао до 1825, када са готовим рукописом Сербианке оде у Лајпциг да је штампа. У Лајпцигу је, поред штампања књиге, слушао филозофију код Круга, упознао се са Гетеом, Јаковом Гримом, Уландом и Талфијевом. 1827. остави Немачку и преко Трста оде у Црну Гору, где постане секретар Петра I, а затим учитељ његова синовца Рада, потоњега владике Петра II. Када је његов ученик 1830. постао владар, он је добио титулу »народа црногорскога секретар«. И ту није дуго остао. Побегавши из Црне Горе, врати се у Србију. 1831. је полицајац у Београду, заповедник (»бимбаша«) 2.000 Срба у Кључу, помоћник крајинског сердара, историограф кнеза Милоша, цариник, поверљива личност за дипломатске мисије у Црној Гори. 1836. ишао је у Лајпциг да штампа своју историју другог устанка. Свршивши тај посао, у повратку у Србију 1837, заустави се у Пешти, и ту подуже остане. У Будиму су га србски ђаци свечано крунисали за »класическог у Сербов поету«. Оженивши се у Будиму са једном поштоватељком своје поезије, врати се у Србију и ту постане директор основних школа. Политичке уставне борбе тада у Србији почињу, он улеће у њих, у редове »уставобранитеља«. 1842, по династичној промени, постаје секретар Министарства просвете, потом члан апелационог суда. 1846. води државне питомце у Русију, где остаје пет месеци. Као секретар Министарства просвете, оптерећен дуговима, готово у оскудици, умро је 30. децембра 1847. Сахрањен је свечано и ожаљен као највећи песник србски.

Карактер

Сима Милутиновић је један од најчуднијих, најзанимљивијих, најфантастичнијих типова у србској књижевности. То је рођен пустолов који се никада није могао скрасити на једном месту и у једном послу. Рођен у Босни, он иде у Србију, бије се у устанку, лута по Угарској, Аустрији, Немачкој, Хрватској и Далмацији, ускаче у Црну Гору, бави се у Бугарској и Влашкој, у неколико махова иде у Русију. У Србији се зове Сарајлија, ван Србије се назива Србијанац, после бављења у Црној Гори — Црногорац. Он је у разним тренуцима свога бурног живота бивао: трговац, војник, писар, чувар баште, учитељ, историограф, песник, апелациони судија, пивар, трговац с платном. Он ништа редовно и потпуно није учио, а бавио се свим и свачим: читао је класичне и модерне песнике и бележио народне песме, спремао се да пише бугарску граматику и водио политику у Србији. У исти мах учио хомеопатију и философију, писао стихове и оснивао »водолечилишта«, измишљао нове плугове, радио са кошницама и са платном, оснивао пиваре.

Кроз живот иде као фантаст, одушевљен, занесен, и Вук Караџић га назива 1838. »лудим човјеком«, вазда у екстази. Он сам говори да код њега нема равнотеже у духу, и 1818. говори о свом »безумију« и »махнитости«. Носи се мимо цео свет: капут као душанка, широке »вицезуавске« панталоне, руска капа. »Бећар« је био у младости, такав је остао до краја у животу; не воли рад, не зна цену времену, неспособан је за ред и правац у животу, увек у оскудици. Навикао је да гладује кад пише; своју драму Обилић писао је за осам дана на Ловћену, и дневно пије по десет ока воде. Његове идеје мутне су, замршене, чудњачке. Он има своју етимологију и тумачења речи: реч Марко значи: кто мари, газда: гази да; пандур: бан дури; паорија; па ори ја. Србин долази од »Сербиш у Вавилоније ријеке«; Саконтала је: закон дала, Мухамед: муха и мед, пегаз: пегаш; Церберос, Керверос: Крварош; Морлак: онај који лако сноси море. Немачког преводиоца србских песама Герхарда уверио је да сви римски песници носе србска имена која су само писари и писци искварили, и чак да и у Србији има Герхарда, само се зову Ђеро.

Један такав необичан човек, који је тако необично живео, необично се носио, необично говорио и писао, који је толико одударао од осталих људи и од осталих писаца, допадао се млађем нараштају, који је у њему гледао генијалног песника, не само ван људи но и изнад људи.

Песнички рад

Милутиновић је почео писати врло рано, још око 1810, ако не и раније. Али главни његов песнички рад пада у доба од 1826. до 1844. Он сам себе је називао »крајњим филхелином и обожаватељем богодухновеног Омира«, писао је углавном по класичким узорима и никад није могао изаћи из класичне митологије. Његов песнички рад је и обилан и разностран. Зорица (Будим, 1827) садржи неколико алегоријских и лирских песама. Његове лирске песме без веће вредности издала је Србска књижевна задруга у Београду 1899. Као и сви песници његовог времена, писао је доста пригодних песама, нарочито политичких. Око 1840. године и четрдесетих година он је био бард уставобранитељске странке, као што су доцније Змај и Јакшић били барди омладинства, и написао је цео један низ »песама уставовачких«, династичких ода, стихованих брошура и памфлета, који су могли задовољити страсти онога доба, али који немају књижевне вредности. Оно што је главно код Милутиновића као песника то су његова епска и драмска дела.

Епски песник

Сербијанка
По угледу на старе он се нарочито и радо бавио епом, и то епом историјске садржине. У том правцу дао је неколико дела: на првом месту епопеју или управо низ епских песама из првог устанка Сербианка (Лајпциг, 1826), Троєсестарство или Сербске тры милине (Лајпциг, 1837), првобитан наслов Три виле или грације, апологија кнеза Милоша и другог устанка, и Троєебратство то єсть родъ, путъ и народъ мужа (Београд, 1844).

Од тих радова Сербианка, Сербијада, како се првобитно звала, долази на прво место. »Обожаватељ богодухновеног Омира«, он је хтео да дâ Илијаду првог србског устанка. Много ствари тога херојског доба он је лично видео; као писар у Совјету био стално поред главних војвода и вођа народних, затим живећи неколико година у Бесарабији са србским емигрантима, он је много штошта записивао, и не мислећи да пише спев. У свој спев, који је писао када је био у емиграцији, унео је сав тај обилан историјски материјал, мање био песник-уметник а више историчар-кроничар, који поставља за циљ: »окривљеност с невиног скинути, род свој утјешити...« У ствари, то није велики еп но низ историјско-епских песама о појединим људима и догађајима из устанка. Он често само суво и опширно излаже историјске догађаје. Спев је обилан: много лица, много догађаја. У ствари, то је у стихове стављен велики историјски материјал.

При писању Сербианке служио му је као узор, с једне стране, велики класични еп, а с друге стране, Андрија Качић Миошић. Као Качић он у стихове »у вкусу народњем« слаже историјске догађаје; од Омира му је остао митолошки речник. Иначе, спев је пун усиљених и мутних алегорија, опширних парафраза, бизарних идеја, нејасности и тамнине, писан често тешко разумљивим језиком. Књига је уопште непесничка, тешко разумљива, тако да су јој потребни нарочити коментари. Зато што је нејасна, дуго време мислило се да је дубока, као нека књига »са седам печата«. Данас Сербианка, увек много хваљена а мало читана, остаје као дело хладно, слабо, промашен покушај за стварање србскога епа. Од интереса је као први покушај своје врсте, по обиљу националнога духа и по местимичном угледању на народне песме, а нарочито као историјски и биографски материјал за доба првог устанка.

Драматичар

Од Милутиновића су остала два драмска рада: Дійка црногорска (Цетиње, 1835) и Трагедіа Обилићъ (Лајпциг, 1837). Обилић је један од најранијих покушаја у србској књижевности да се драматизује косовска трагедија; Дійка црногорска су драматизоване главне епизоде црногорске историје од Косова до владике Данила — »тровјека историја народа једнога«. Милутиновић пишући ове драме није имао узора у србској књижевности, нити су му били познати узори страних књижевности, и сам је, поводом Дiйке црногорске, признавао своје »оскудно с овакога начина писања с Музама познанство«. Драме су поређане у епизоде, са много фантастичнога, историјски нетачнога и тамнога, и не само да нису за играње (никада нису ни игране) но нису ни за читање. Њихов значај је само књижевно-историјски. То су рани покушаји драме у србској књижевности, са мотивима из народне прошлости.

Историчар

Историја Црне Горе
Милутиновић је по својој оскудици равнотеже у духу и по свом тамном излагању био најмање позван да ради историју. А он је и на том радио, и био један од првих историчара обновљене Србије и Црне Горе. Кнез Милош му је дао титулу »историографа«. Он је издао у Београду 1835. дело Исторія Церне Горе одъ искона до новiєга времена. При писању тога дела служио се народним предањима и народним песмама, а и извесним писменим документима. Као »историограф« кнеза Милоша написао је историју другог устанка, под насловом Исторія Сербіе одъ почетка 1813. до конца 1815. године (Лајпциг, 1837; друго издање, Београд, 1888). Он је живео у том добу, учествовао и сам у том устанку, и ако није дао систематску и сигурну историју, дао је, као у Сербианци, низ корисних података којима су се доцније историчари и биографи корисно послужили.

Милутиновић као историчар је без спреме и без равнотеже у Духу, невешт у излагању, несигуран као извор, и зато јако подложан контроли. И само оскудицом у правим историчарима може се објаснити чудна одлука Друштва србске словесности када је њему, 1847, поверило да изради план за писање нове србске историје.


Сакупљач народних песама

Сима Милутиновић је рођен у крају и живео у земљи где се много и добро певало, и он је народне песме знао још из детињства. Патриот и романтичног духа, пријатељ Вука Караџића, он је народне песме још више почео волети и ценити. Још 1817. у Видину бележио је народне песме. У збирку Неколике піеснице (Лајпциг, 1826) унео је и неколико народних песама. По једном писању Вука Караџића излази да је Милутиновић »отишао у Црну Гору да купи пјесме«. Преводилац србских народних песама у немачкој књижевности Вилхелм Герхард причао је да га је Милутиносић увео »у златне руднике србске поезије«. 1828. скупљао је за Вука Караџића народне песме у Црној Гори. 1833. штампао је у Будиму велику збирку Пѣваннiя церногорска и херцеговачка (друго, умножено, издање изишло је у Лајпцигу, 1837). Он је тврдио да је ове народне песме »чисто и верно« бележио »из устах казатеља«, али сва је прилика да је поправљао, дотеривао и уносио свога. О вредности ове збирке постоје разна мишљења: док једни, као на пример Јагић, тврде да је то слаб и несигуран посао, пун невештина и недоследности, дотле други, као на пример А. Серензен, сматрају је као важан докуменат за историју србске поезије, а филолози придају овој збирци знатну дијалектолошку вредност. У сваком случају, Сима Милутиновић је после Вука Караџића први од нових писаца србских који је увидео вредност народне поезије и који је радио на њезином скупљању.

Његов стил

Он није био ведра глава, и довољно је зато читати његова чудњачка писма и пратити га у животу. Он врло често није знао шта говори, и сва је вероватноћа да је хотимично говорио заплетено и мутно да би давао утисак генијална човека. Стил му је тежак, нејасан, често сасвим неразумљив. Иако је добро знао народни језик, писао је неким нарочитим, својим језиком. Код њега има доста архаизама, знатан број провинцијализама, често врло грубих, али што је најгоре он је, пуст и без икакве владе над собом, сам ковао фантастичне речи. У њега је тих нових скованих речи тако много да се не може читати без коментара. Он, на пример, пише: идућност, снамјер, предњачар, скук, зив, довјерје, размождавац, кобељевац, љепштак, одривак, толк, шифљикар, марило, гонба, навјешћавка, счедност, разхор, глупеж, најважност, уплачење, обручност, крозност, наткачај, зборавица, безмождник, прикрич, чрезмјерац, стуж, свјерак, јуротак, фалац, дозбор, људскоћа, худница, суројка, итд. Он речима које имају свој смисао даје смисао који се њему свиди: свијест за њега значи грижа савести, а језа значи језик. Свему томе треба додати: реченице испрекидане, изломљене, сажимане, недовршене, уврнуту синтаксу, прекинута излагања мисли, невезаност у идејама, крајњу невештину у композицији, злоупотребљавање митологије, »безприкладне или паче чрезумне митологије греческе«.

Али о овом најзаплетенијем и најнејаснијем србском писцу нису сви савременици тако мислили. Већина од њих ту његову тамнину и збрканост схватили су као знак дубине, оригиналности и генијалности, и у то доба славили су људе који су умели да тумаче поједина места из Сербианке. Његош, који је сам био песник високе мисли и јаког надахнућа, певао му је:

Ђе се силни полет мјери, међу прве ти си, Симо:
Трудно те је и зазрети, камоли те проћи мимо!

Професори су се довијали да буду што досетљивији у тумачењу, и Милутиновић је код нас нашао својих коментара као Данте код Талијана. Један од ранијих критичара србских извео је целу једну теорију да објасни његов стил: код њега је »осећање јаче од речи«. »Симу хоће понекад осећање да угуши. Он не може да дође до речи. Кад је осећање на највишем врху, онда обично усахне поток од речи. У невољи Сима гради речи, нов језик; али тај језик слабо ко разуме. Симу убија његова снага, поезија му вене од унутрашње ватре.« На страну чињеница да има песника који су имали много више осећања и снаге, па опет су писали правилним језиком и разумљивим стилом, али ваља поменути да је Милутиновић такав исти не само када падне у песничку екстазу но и у обичном, свакидањем животу, када пише пословна писма о врло прозаичним стварима. То је био човек без икакве равнотеже у духу, пуст и пометен, и Вук Караџић, који је са њиме друговао, писао је за њ да је пошкропљен »лудотворном водом«.

Општи преглед

Сима Милутиновић је био слављен као ретко ко од србских песника. Необавештени Гете препоручивао је да се Сербианка преведе на немачки; Јан Колар је Милутиновића и Мицкијевича називао »двома најглавнијем певцима садашњега века«; Мицкијевич је његовог Обилића стављао у исти ред са Пушкиновим Димитријем. И не само да су тако о њему судили страни писци, који нису знали или слабо знали србски, исте су похвале и код домаћих писаца. У србској књижевности чују се само претеране похвале: звали су га »србским Омиром« и »србским Осијаном«; Његош, који му је посветио Лучу микрокозма, назвао га је »дивним пјевцем србске народности«; Бранко Радичевић му је певао: »Бог је теби гром у руке дао«, Васа Живковић га је назвао »преузвишени Србин«, Јаков Игњатовић је говорио: »Овако је само Шекспир писао.« У времену од 1830. до 1850. он је сматран као највећи песник србски, и историчари књижевности су му дали једно од главних места у србској књижевности.

Данас Милутиновић не изгледа оно што је некада изгледао. То је песник разностран и плодан, плоднији но ико у његовом нараштају, са извесном снагом и замахом. И својим животом и својим изражавањем он је сувременицима давао илузију онога што се звало »богодани песник«, Песника, једном речју; и свим својим бићем и свом својом поезијом одударао је од бирократа и црквених лица који су тада једнолико, свечано и укрућено певали у србској поезији. Затим, било је код њега врло много родољубља и он је цењен као национални песник. [Он је био радник на епу, један од првих историчара обновљене Србије, најзад учитељ Његошев и његов иницијатор у поезији.] Али то је била слаба и збуњена глава, невешт писац, уврнут таленат. Он се отимао између два правца: између класицизма, за који није имао школску спрему, начитаност, обавештеност и доследност једног Мушицког, и између романтизма, где га је вукао нагон. Несређена духа, необуздане фантазије, мутне главе, у глумачкој жељи да игра улогу генија и да зачуђава читаоце, он је у корову своје разуздане фантазије угушио оно мало цветова свога песничког талента.


Јован Скерлић, Историја нове србске књижевности, 1914.