Арнаутске куле у србском селу

Велика Хоча је било србско село са само две шиптарске куће

Велика Хоча

Група од седам четника, коју су чинили: Саватије Милошевић, Лазар Кујунџић, потпоручник Живојин Миловановић, Коста Караперић, Таса Миленковић, Станиша Шевић и Станоје Микић, стигла је ноћу, између 6. и 7. јуна, у Велику Хочу код Призрена. Група се враћала на терен у западно Повардарје преко Куршумлије, Подујева, Колашина и Подриме. Путовођа је био Лазар Кујунџић, који је одлично познавао језик и обичаје Арнаута.

Велика Хоча је било србско село са само две арнаутске куле. Кујунџић је, да би предупредио освету Арнаута над великохочанским Србима, одабрао за даник арнаутске кулу, од чијег је домаћина Лање Укина добио бесу. Пошто су четници вечерали и заспали, Укин је обавестио Арнауте из оближњег Ораховца. Њих 1.500, са нешто војске, опколило је кулу.

Турски капетан је позвао четнике на предају. Одговорено му је плотуном од кога су погинули капетан и четири војника. Пушкарање је трајало читав дан. Окончано је у сумрак. Тада је група Арнаута продрла у приземље, у коме је, као у свим арнаутским кулама, била стаја.

Бој на Петраљици

Војвода Лазар Кујунџић

Одатле су, пуцајући кроз таваницу, убили петорицу четника. Затим су запалили кулу. Двојица преживелих су излетела из куле пуцајући, али су их Арнаути убили. У борби је, према подацима Конзулата у Приштини, погинуло више од 40 Арнаута и војника.

Јованка Кујунџић, Лазарева мајка, доведена је да препозна сина. Она је одговорила да је њен син даскал (учитељ), а не качака (разбојник) и да је то неко други. Инспирисан овим догађајем, дубровачки књижевник, конте Иво Војновић је написао драму у стиховима "Лазарево васкрсење". Мајор Милосав Јелић, новинар, путописац и четник, у збирци "Србијански венац", објавио је песму "Кујунџићева мајка". Мајор и четнички војвода Божин Симић навео је да су речи Јованке Кујунџић биле: "Не, то није мој син. Ја нисам имала срећу да родим таквог јунака ".

Танкосићеви четници ухватили су 1912. године Лању Укина и смрћу казнили његову издају.

После пораза код Ветунице од 6. јуна 1905., када је чета Ђорђа Скопљанчета (21 четник) победила удружене бугарске чете Јордана Спасова и Атанаса Бабате (80 људи), бугараши су доставили турским властима да се србска чета налази у селу Петраљици код Криве Паланке.

Јаке турске снаге (два батаљона, 50 полицајаца, 150 коњаника и три топа), ноћу између 12. и 13. јуна, опколиле су Петраљицу. Скопљанче је, са двојицом четника, дан раније отишао у село Радибуш да пресуди неки спор. У селу је остало 18 четника, које је, пре одласка, Ђорђе поделио на два одељења. Једним је командовао војвода Брана, потпоручник, а другим војвода Богдан, поручник. По четничком обичају, одељења су смештена на два супротна краја села.

Феографски положај села Петралица
у коме се одиграла битка између турске
војске и четника

Око 10 часова пре подне, Турци су изненадили неопрезног Браниног стражара и одсекли му одступницу према кући. Он је опалио неколико метака и почео да бежи низ поток, где је био смртно погођен. Када је чуо пуцњаву, Богдан је, са својим људима, похитао Брани у помоћ. Успело им је да неокрзнути стигну до Бранине групе, која је била смештена у две суседне куће, око којих је био камени зид. Четници су га запосели и са њега, будући да су сви били изванредни стрелци, сваким метком избацивали по једног Турчина из строја. Стога Турци покушају да јуришем заузму зид. Нападом је командовао мајор на коњу. Њега је уочила Богданова група и оборила га плотуном. Турци су затим решили да зид поруше топовском паљбом. Међутим, прва граната је прелетела зид и раскомадала Турке, који су били на супротној страни обруча. Следећа граната је отворила брешу у зиду и убила четника - граничара Симића. Ту је погинуо поднаредник Трајко Стојковић, који је испразнио револвер у Турке, а затим их камом, уз урлике убијао, док није пао избоден бајонетима. У борби око зида погинула су још три четника. Остали су се повукли у кућу из које су десетковали Турке, све док овим није пошло за руком да запале кровину. Огарављени и опрљени четници били су принуђени да се повуку у суседну кућу. У пробоју су погинули војвода Богдан и два четника.

Смрт војводе Бране

Војвода Брана

Уследио је отпор из куће под Бранином командом. Околности су се поновиле. Кућа је запаљена, ужарене греде су почеле да падају, Брана је певао песму о слободи, а онда нагло изашао пред кућу. Видео га је турски официр и позвао на предају повиком:

"Теслим сен, бре официр!"

Бранин одговор: "Ево ти теслим", слио се са праском из његове брзометке. Турски официр је пао ничице, али истовремено и Брана изрешетан турским мецима.

Кроз прозор куће, која се под ватром урушавала, успео је да се провуче, нагореле косе и одеће, четник - граничар Славко Здравковић.
 

Правим чудом успео је да непримећен прође кроз турски обруч и преживи пакао Петраљице.
 

Чудо је помогло и поднаредник Радивоју Илићу. Он је, са Петром, сином проте Ташка, био у изолованој кући, запаљеној и опкољеној Турцима. Када су греде почеле да падају, они излете и бомбама отворе пролаз кроз Турке. Петар погине, а Радивоје настави да бежи праћен петорицом Турака. Зауставио се, из пушке убио двојицу и наставио да бежи. Када се обазрео, видео је да га гоне тројица. Онда је заузео заклон, сачекао да се приближе и побио сву тројицу.
 

Војвода Богдан

Турци су имали два погинула официра, 50 војника и више од 70 рањених.
 

Шеснаест погинулих четника сахрањено је на петраљичком гробљу. Касније је генерал Петар Живковић подигао споменик свом пријатељу Богдану Хајнцу. Споменик је подигнут и Бранивоју Јовановићу у Шапцу. Сима Бунић, управник путујућег позоришта, написао је и широм Србије изводио комад "Војвода Брана".
 

Богдана Хајнца, као Пољака, Живковић није хтео да укључи у заверу против краља Александра и краљице Драге. Да би доказао да, иако Пољак, није ништа мање србски родољуб, ступио је у четничку организацију међу првим официрима. Пре одласка на терен сачинио је тестамент по коме је своју официрску сабљу и извесну суму од продате куће у Авалској улици у Београду, у случају да погине, оставио Петру Живковићу, а остатак као прилог Акцији. На сабљи је дао да се с једне стране сечива уреже његово име, презиме и датум када је постао потпоручник, а са друге текст: "За Краља и Отаџбину пролићу крв".
 

Радивоје Илић је ступио у четнике као инжењеријски поднаредник. Учествовао је у више борби. Погинуо је 1914. године у Мачви, као командир чете 2. пешадијског пука "Кнез Михаило", у чину активног поручника.

Аутор: Владимир Илић 

---

Извор: Глас јавности, 07.03.2003., страна: 26; Глас јавности, 08.03.2003., страна: 26