То је учињено после пораза код Табановаца и Велике Хоче
Неуспех
велике чете да продре у Пореч, услед неочекиване борбе на Челопеку, као
и погибије србских чета код Табановца, Велике Хоче и Бељаковца, довеле
су у опасност рад србских чета у источном Повардарју. Због тога је на захтев врховног одбора одржан састанак 4. јула
у Београду, коме су присуствовали: председник Врховног одбора, његов
помоћник, шеф Конзуларног одељења Јован М. Јовановић, генерални конзул
Србије у Скопљу Михаило Ристић и шеф горског штаба источног Повардарја
Илија Јовановић (после Бацетине погибије на Бељаковцу, поново преузео
дужност). На
састанку је донета "Одлука о одређивању правца у раду организације за
ослобођење потлачене нам браће у Старој Србији и Македонији".
 |
| Јован М. Јовановић Пижон |
Спољна организација састојала се од Главних одбора у Скопљу и Битољу, пододбора у Куманову, Бујановцу, Велесу, Дебру, Охриду, Прилепу, Кичеву, Поречу, Дримколу и месних одбора. Начелник Скопског одбора старао се о издржавању свих чета на терену. Скопски одбор је руководио радом чета сарађујући са Извршним одбором. Извршни одбор био је дужан да, о свим проблемима са којима се суочавао Скопски одбор, одмах извести Главни одбор у Београду.
Крајем 1905. године Главни одбор је опет преименован у Централни, а уместо Пословног и Извршног, установљен је Извршни одбор србске организације у Врању. У складу са донетом Одлуком, србска четничка организација добила је нови назив. Тајно удружење "Србска одбрана". Такође, донет је и нови статут под називом: Правила Тајног удружења "Србска одбрана". Овим статутом су знатно прецизније, него дотадашњим, дефинисана права и обавезе свих учесника Акције, како за појединце тако и за тела. Поред тога за прекршаје Правила предвиђене су веома строге санкције. Тако нпр. смртном казном је санкционисано отуђење пушке, издаја тајне и јатаковање бугарским или другим разбојничким четама.
Борба на Гуглину
Ноћу, између 12. и 13. септембра 1905, Скопљанчетова чета је напала бугарашко упориште Страцин. Тада је уништила месну бугарску чету, а Страцин готово опустошила. Ђорђева чета је имала 32 човека и била је највећа србска чета на терену. Напад на Страцин био је дрзак потез, јер се у њему налазила турска караула са сталном посадом од преко 80 војника. После борбе, окончане без губитака, србска чета се повукла на оближњи вис Гуглин, где је намеравала да предани. Већ око 6 часова, док су четници доручковали, стража је приметила војску која је долазила из Страцина. Ристић је поделио војску на три одељења и распоредио је по вису.
"Дечкова" погибија
 |
| Географски положај села Страцин у коме се одиграла борба између комита и четника у којој су четници остварили победу. |
Борба је отпочела око 7 часова турском паљбом на одељење подофицира Видака Николића. Када је војска приспела на одстојање од 400 метара, четници су је јуришем разбили. У јуришу је погинуо најмлађи четник Михаило Ивковић, звани "Дечко". Занимљиво је да је с њим у чети био и његов старији брат Милош.
Око 10 часова у борбу је ступио и батаљон из Куманова. Пушкарање се настављало без губитака код четника. Ускоро је стигао коњички ескадрон, који се припремао да удари у бок четницима. Официра, који их је постројавао, уочио је наредник Милан Ковинић и убио га једним хицем. После тога коњаници су се разбежали.
Око 2 часа после подне пристигла су и два топа. Њихове гранате нису погађале, али су охрабриле и консолидовале Турке који су кренули у напад. Четницима је нестајала муниција, па је војвода Ђорђе Ристић наредио брзу паљбу уз постепено повлачење. Један по један четник напуштао је положај и сви су се већ уклонили када су то Турци уочили.
Међутим, при одступању, једно одељење је кренуло у другом правцу и налетело на војску. Повукло се у оближњу воденицу из које је, до последњег метка, пружало отпор. Четници су одлучили да покушају пробој бајонетима на пушкама. У пробоју су погинула осморица, а једино су преживели Обрен Кнежевић и Димитрије Премовић.
На Гуглину је погинуло 9 четника, док су Турци имали 80 погинулих војника и једног официра.
У борби су се истакли: студент права Риста Дуждевић-Тохољ, подофицир Милан Ковинић и студент филозофије Димитрије Премовић.
Судбина ове тројице је посебно интересантна
 |
| Манастир Љубостиња |
Милан Ковинић је погинуо на Дрини, на самом почетку Првог светског рата, као прва официрска жртва. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима. Сахрањен је у порти манастира Чокешина.
Димитрије Премовић је учествовао у Топличком устанку у одреду Косте Пећанца. У истом одреду се истакао, приликом ослобађања Црне Горе, као један од команданата у борбама код Никшића и Црвеног Моста. Преживео је Први светски рат и пензионисан је као директор гимназије у Београду.
Аутор: Владимир Илић
