За
оне који нису чули за војводу Дулета, чије је право име било Душан
Димитријевић, ово је прилика да му име запамте, а они који му само име
знају - да чују нешто више о овом великом јунаку из Браничева, који је
своју борбу за одбрану и очување србства започео као студент права на
Београдском универзитету 1903. године и водио је скоро две деценије без
престанка.
 |
| Војвода Душан |
Већ 1905. године у Скопљу је основано удружење Србска одбрана, а потом је
започето формирање чета од Срба са тамошњих простора. Тако је ојачан
укупни четничка покрет, што је омогућило снажно супротстављање турском,
бугарском и арнаутском терору. Четама су командовали најспособнији борци
и највећи јунаци, а сваки од њих добијао је звање војводе. Било је међу
њима професионалних официра, учитеља, студената. То звање стекао је и
студент Душан Димитријевић, родољуб потпуно предан идеји ослобођења
поробљене браће, храбар, проницљив, одлучан.
Хапшења
Срба у европском делићу Турске била су свакодневна, а премлаћивања
непрестана. Турцима су у помоћ, као и у претходним вековима њихове
владавине, притицали у све већем броју Арнаути, док су с друге стране
кидисали Бугари у намери да побугарују тешко угрожене Србе. Србски народ
на тим просторима нашао се у безизлазном положају, управо онаквом у
каквом је данас на Косову и Метохији под шиптарским терором. Разлика је
само у томе што је ондашња Србија била самостална земља са снажним
патриотским набојем у свом народу, па је могла да се брани и одбрани од
сваког зла.
У друштву јунака за славу и понос
Да се само подсетимо. Србија са почетка 20. века имала је људе спремне да је до смрти бране, а које данашња Србија до бола баца у заборав. Не жели се истина да јунаци израстају у клими неизмерне љубави према своме народу и Отаџбини, а да се у безнађу тетурају чемерни и изгубљени људи. Само се у онаквој Србији могла за кратко време појавити плејада сјајних јунака, који су беспоштедно бранили свој род и истину о њему. Има Србија и данас младе људе који би је до смрти бранили, али нема подстрека, нема ослонца у традицији јер се традиција све више губи. Мало ко се још присећа казивања о чувеном војводи Вуку који је, после многих окршаја и испољавања невероватне храбрости и оданости роду, погинуо на Солунском фронту 1916. године у борби са Бугарима, нестаје из колективног памћења легендарни војвода Воја Танкосић, храбри вођа србских четника у борби са Турцима и Арнаутима на Челопеку 1905. године, тешко рањен у борби с Немцима код Великог Поповића у јесен 1915. и од те ране убрзо умро. У заборав су бачени поодавно: војвода Василије Трбић, Србин из Хрватске, див-јунак, Милош Свилар из Лике, студент права у Бечу, који је оставио студије и дошао да погине за свој род, неустрашиви војвода Мицко, који је једно време пред Први балкански рат живео у Пожаревцу, војводе Брана, поручник србске војске родом из Кисиљева код Великог Градишта, кога су Турци 1905. године, заједно са целом његовом дружином, живог запалили у кући коју су опколили, кад су ови одбили да им се предају. Заборављен је и војвода Крста Алексић, учитељ из околине Кичева, кога су Бугари, како је упамћено, на свој иначе познати начин, живог сахранили код Куманова 1913. године, па војвода Доксим Михаиловић из околине Тетова, који ће погинути другог дана Кумановске битке 1912. у близини Младог Нагоричана, па војвода Коста Војиновић, вођа Тимочке буне. Когагод поменемо од тих јунака, на било којем месту у овом тексту, биће исто као да смо га првог поменули. То важи и за Глигора Соколовића, Јована Бабунског, Ђорђа Скопљанчета, Лазара Кујунџића, Јована Довезенског – војводу над војводама. Да би се овде сви набројили било би потребно много простора. А заслужили су да им се имена златним словима запишу. У таквом друштву, с таквим људима, а њима раван, био је Војвода Дуле.
Већ у првој великој борби четника са Турцима и арнаутским башибозлуком војвода Дуле је испољио особине неустрашивог борца. Реч је о чувеној бици на Челопеку у суботу пред Васкрс, по старом календару 16. а по новом 29. априла 1905. године. Дан раније, на Велики петак, састале су се у селу Дубочица ради договора две чете са око 170 бораца и по завршетку договарања чета војводе Скопљанчета са четрдесетак људи кренула је ка селу Пелинце, док су остали пошли у село Никуљане на краћи одмор. Турци су, највероватније обавештени од својих доушника, ударили на ову четничку јединицу с великим бројем војника, којима је командовао војвода Танкосић. Схватајући да се толикој турској војсци не може успешно супротставити Танкосић је наредио да се цела јединица повуче на брдо звано Челопечка кула. Већ измореним четницима, који су данима били у маршу, то повлачење пало је веома тешко. Али, другог избора није било. Танкосић је са Дулетом Димитријевићем остао на зачељу да би заустављао Турке док се четници не повуку уз стрме стране узвишења. Чим је прва група стигла до врха отворила је ватру, и како је која група стизала тако се ватра појачавала. Мртви и рањени турски војници ваљали су се низ окомите и камените стране. Битка је трајала целога дана и завршила се катастрофалним поразом Турака и Арнаута. Њихови губици превазилазили су бројку од 200 погинулих и рањених, док су на бојишту остала 2 србска борца. Један од њих био је потпоручник Петар Тодоровић, а други наредник Радул Косовац. Да би се домогли Петрове пушке Арнаути су по цену живота покушавали да је се дочепају. Гинули су упорно један за другим и тек је петнаестом пошло за руком да зграби пушку. Почео је да бежи пред ватром србских четника, али је пао и у котрљању низ стене поломио ноге.
Та
победа дала је велики полет четницима и била својеврсно упозорење
бугарским комитама да са Србима неће бити шале. То је осоколило и Грке
па су и они притисли Бугаре због побугаривања грчког становништва.
Бугарским комитама није остајало ништа дуго него да позивају Турке у
помоћ или да се, по обичају, крваво свете недужном становништву.
Борио се против Турака, Арнаута, Бугара, Аустро-Мађара и Немаца
Војвода
Дуле је живо учествовао у свим тим догађањима тукући се с Турцима,
Арнаутима и бугарским комитама, а потом с бугарском, аустро-мађарском и
немачком војском. Но, кад је после аустроугарског присвајања Босне и
Херцеговине 1908. године запретила опасност од напада са те стране,
четници су пребачени на Дрину, па и јединица војводе Дулета.
 |
| Војвода Димитријевић |
Уочи
рата с Турском 1912. године војвода Дуле је добио задатак: да провери
расположење Арнаута на Косову и Метохији и у вези с тим имао је више
сусрета са тада свемоћним Исом Бољетинцем. Но, чим је почео рат с
Турцима крајем октобра он је већ био на бојишту код Куманова. Као све
четничке војводе водио је своје борце у јурише покличом: „Замном,
браћо!“ У једном од тих силовитих напада србске војске, који су довели
до велике победе у Кумановској бици, тешко је рањен, али се после краћег
времена, делимично опорављен, вратио и наставио да води одред.
Учествовао је и у Другом балканском рату, у којем су бугарски нападачи
били до ногу потучени.
Већ
следеће године одред војводе Дулета са 150 бораца нашао се у Босни,
предузимајући изненадне нападе на аустроугарске трупе у садејству са
другим четничким јединицама. Код Хан Пијеска пресрео је ешалон 21. и 22.
аустријске бригаде и потпуно га разбио Борбеност и храброст четника
подигла је њихов углед међу србским становништвом у вишеградском,
власеничком, сребрничком и сарајевском срезу, где су њихови одреди
оперисали. Не одступајући од наума да свој живот посвети борби за
истину, правду и слободу војвода Дуле се није двоумио. За њега је тај
циљ био вреднији од живота. И, поново је тешко рањен. Што захваљујући
гвозденој вољи, што физичкој снази, опорављање није било дуго. Вратио се
у одред и наставио свој ратни пут.
После
заједничког немачко-аустроугарско-бугарског напада на Србију почетком
јесени 1915. године и повлачења србске војске преко Албаније на Крф,
повукле су се и четничке јединице. Тамо на Крфу налазимо војводу Дулета у
маси наше војске, која је остала без отаџбине, али са неизмерном жељом
да је ослободи од уљеза. Одатле је, са брзо опорављеном војском, кренуо
пут Солуна и стигао на велико бојиште у историји забележено као Солунски
фронт. Тамо ће, према сећањима и записима, чинити чуда од јунаштва све
до оног беспоштедног окршаја са Бугарима, када је и по трећи пут тешко
рањен. Иако исцрпен годинама ратовања, захтевао је да се поново врати и
настави пут започет на Челопеку дванаест година раније. Да се то не
догоди постарао се регент Александар Карађорђевић својом одлуком да се
Душан Димитријевић пошаље у Бизерту на лечење и опоравак.
После
рата овај велики јунак био је две године шеф наше делегације у
Међународној комисији за репарацију у Паризу. Изабран је потом за
народног посланика у марту 1923. године као носилац листе Земљорадничке
странке, а онда је наставио да живи мирно посвећујући се својим
клијентима као популарни и тражени београдски адвокат.
Нови ветрови нас носе и пустоше
Човек
остаје без речи пред чињеницом да данашње време сурово ниподаштава
бранитеље србства и њихове подвиге без којих смо осуђени на безличност и
безначајност за многе године унапред. А колико се на том ниподаштавању
здушно радило, а данас ради још више, показује истина да о војводи
Дулету у његовом родном селу Раброву једва да знају и његово име. Светле
странице наше историје све више покрива трава заборава, коју приљежно
заливају и негују пред нашим очима и они којима је дужност да од те
траве чувају трагове србске прошлости.
Није
ово први разрачун Срба са својом прошлошћу. Ми смо имали већ комунизам
који је покушао да укине све претходне вредности. И шта смо добили од
тога? Ништа! Заборавили смо то и чим је дунуо нови ветар пустили смо да
нас носи и пустоши оно што је још преостало. Наша преокупација постали
су глобализам, екуменизам, антитероризам, атлантизам. Шта ће нам они
донети можемо само наслућивати.
Као
да из експеримената уживо изведеним над нама ништа нисмо научили – ни
из Голог отока, ни из поделе Србије на три дела, ни из устава из 1974.
године, када је припремљен распад Југославије са неизбежним сукобима,
за које ће одиста бити оптужени само Срби, ни из
америчко-западноевропског бомбардовања србских простора на самом крају
20. века без одобрења Уједињених нација, ни из очигледних акција које
Ватикан и други србски непријатељи све агресивније предузимају
растурајући темеље Србске Православне Цркве.
Ми
и даље врлудамо неким беспутицама, без изгледа да скоро нађемо пут. И
што даље идемо све је мање могуће да се појаве људи попут војводе
Дулета. Јер, намеће се време научених да воле туђе историје, а да на
своју прошлост са подсмехом гледају.
Извор: Борба за веру
