уторак, 06. новембар 2012.

Етнички идентитет Дукље и Зете

Приредио: Александар Раковић

15/28. VIII 1910. краљ Никола Петровић приликом свечаног говора поводом промовисања Црне Горе за краљевину каже: "Дубоки су темељи овој обновљеној краљевини нашој. Они силазе до некадашњих зетских краљева Војислава, Михаила и Бодина”, наглашавајући и у прогласу да је Зета "дала Србству прву моћну и признату краљевину".

 

Краљ Никола

По пристигнућу на Балкан у VII вијеку, србски народ се постепено организовао у мањим или већим областима. Те области су дуж обале Јадранског мора биле Дукља, Травунија, Захумље и Паганија, а у унутрашњости Рашка и Босна. Дукља је пред крај X вијека постала центар србског обједињавања. Унутар граница ове државе по правилу се налазе Травунија и Захумље, а повремено и Рашка и Босна. Почетком XII вијека, пак, смрћу краља Константина Бодина, политички центар постаје Рашка. О етничком идентитету Дукље овога периода сачувани су и записи.

Византијски хроничар Јован Скилица, за кога су имена Срби и Трибали синоними, као и Србија и Трибалија, наводи да је кнез Јован Владимир био владар "Трибалије и оближњих крајева Србије". Василије II, византијски цар, тражио је од дукљанског кнеза Јована Владимира помоћ ради борбе са бугарским царем Самуилом, па је с тим у вези свједочанство у повељи Лавре св. Атанасија из 993. о србском посланству, очигледно послатом од стране Јована Владимира, које је морем путовало Василију II. Скилица, такође, каже за дукљанског кнеза Стефана Војислава да је "архонт Срба", Дукљу назива Србијом, а за Војислављеве војнике који су се супротставили Византији вели да су Срби. Исто тако, за византијског магната и војсковођу Кекавмена, који је написао "Стратегикон", Стефан Војислав је "Травуњанин Србин". Већ поменути Скилица каже за Војислављевог сина и насљедника Михаила, будућег краља, да је владар Трибала и Срба.

15-28. VIII 1910. краљ Никола Петровић је у саглашавању са посланичким предлогом о уздизању Црне Горе у ранг краљевства између осталог рекао: "Свјестан славне улоге ових наших страна у историји србскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића; и свјестан доцније улоге наше отаџбине, ја одобравам предлог Народне скупштине да се обнови старо краљевско дојстојанство мојој држави; одобравам тим прије што видим у жељи представништва мога драгог народа будну свијест наше прошлости; а народ који има лијепу прошлост и који је прожет и одушевљен свијешћу своје прошлости, тај народ може с поуздањем гледати у све бољу и сјајнију будућност."

Свети Симеон и свети Сава
оснивају Манастир Хиландар
Превласт Рашке, почетком XII вијека, остварује рашки велики жупан Вукан коме је Рашку на управу дао Константин Бодин, као "жупану са свога двора". И неке друге велможе из Дукље су тада пристигле у Рашку, па и Завида, отац Стефана Немање, родоначелника династије Немањића. Династија Немањића владаће србским земљама до 1371, када умире србски цар Урош Немањић, мада је политичко јединство Срба почело да се нарушава још за његова живота. У вријеме Немањића све се чешће за Дукљу употребљава име Зета, које ће временом и потпуно замијенити старо.

Рашки велики жупан Стефан Немања, рођен у Дукљи, у својим повељама ову земљу је називао очевином и дједовином. Његов син, краљ Стефан Прововјенчани у "Животу светог Симеона" каже: "Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни србске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу. А он изиђе из буна њихових у мјесто рођења својега, по имену Диоклитија. И вољом Божјом и пречисте његове матере, роди и ово, свето дијете, које ће Божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства свога, пастир и учитељ, па, штавише, и обновилац онога што је било пропало, у мјесту по имену Рибница." Стефан Немања је успјешно окончао поход на Дукљу која је била под снажним византијским утицајем, те тако Стефан Првовјенчани каже да његов отац "поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дједовину своју, коју је насиљем држао грчки народ... истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области, народ свој у њима неповређен остави..."

Немањин најмлађи син, Растко Немањић (Свети Сава) оснивао је србске епископије широм србских земаља. Тако је за сједиште зетског епископа одређен манастир Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској, а за сједиште Будимљанске епископије манастир Св. Ђурђа код Берана. Дјелове територије данашње Митрополије црногорско-приморске обухватале су и хумска и дабарска епископија.

Грчка икона
светог Јована Владимира.
О несумњивом србском идентитету словенског становништва у Зети свједочи и повеља краља Милутина Немањића манастиру Св. Николе на Врањини (XIV вијек); из ње се може видјети да су око Скадарског језера, једни до других, живјели Срби, Латини, Арбанаси и Власи. Ни бројни документи цара Душана Немањића, који се потписивао као цар Срба и Грка, не говоре о постојању неке друге словенске етничке скупине у Зети осим србске.

У свом дјелу "Кратка историја Црне Горе", свети Петар Цетињски преноси ријечи Ђурђа Црнојевића: "Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате за својега владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајте његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали."

Твртко Котроманић, краљ Срба
Послије смрти цара Душана Балшићи су се осамосталили у Зети, а србско царство почело је све више да се осипа. За краља свих Срба крунисан је у манастиру Милешева, на гробу светог Саве, босански бан Твртко Котроманић, кога су као таквог прихватили и кнез Лазар и Вук Бранковић. Балшићи га нијесу признали за краља свих Срба, сматрајући да то право припада њима, будући да су били владари области из које су потекле двије србске владарске лозе, Војислављевићи и Немањићи. Међутим, Зета Балшића није била довољно снажна да политички обједини расцјепкане србске земље којима су владали обласни господари. Ипак, неки вид политичког јединства србског народа је чуван преко државног сабора. "Житије Исаија" нам казује да су Ђурађ Балшић и кнез Лазар 1375. присуствовали државном сабору у Пећи када је биран србски патријарх. Почетком двадесетих година XV вијека деспот Стефан Лазаревић, Лазарев син, наслиједио је од Балшића Зету.

Земље које је деспот Стефан Лазаревић успио да окупи нијесу дуго остале у заједници. На већем дијелу Зете су се осамосталили Црнојевићи, потомци Ђураша Илијића, челника на немањићком двору, док су мањи дио ове области запосјели Млечани. По повратку у Зету 1481, пошто су га Турци изгнали у Италију, зетски господар Иван Црнојевић, је умјесто Жабљака за своје сједиште узео Обод, а затим Цетиње, гдје је уз двор изграђен манастир као сједиште зетског митрополита. Црнојевићи су себе видјели као настављаче немањићке државе. Немањићи су за Црнојевиће били "свети србски цареви", владарска идеологија им се базирала на установама из немањићког периода, те су стога Црнојевићи и прихватили двоглавог орла Немањића за свој симбол. Иванов син Ђурађ основао је прву штампарију на словенском југу.

Након пада Зете Црнојевића, 1499, Црна Гора ће се њихати на култу Обилића и косовском завјету, на идеалима обнове србског царства, на слави Немањића и Црнојевића. Нема никакве дилеме да је становништво средњовјековне Зете имало чврсту србску свијест, што се јасно може видјети и у дозволи за градњу цркве коју је Грчка колонија у Венецији добила 1514, а у њој се поред тројице Грка помиње и "Андрија Зећанин, Србин".

Извори и литература:

Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Београд 1998.
Никола Вукчевић, Етничко поријекло Црногораца, Београд 1981.
Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989.
Димитрије-Димо Вујовић, Прилози изучавању црногорског националног питања, Никшић 1987.
Константин Јиричек, Историја Срба I, Београд 1988.
Јованка Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 1994. 


Извор: његош.орг