уторак, 04. децембар 2012.

Јастребов и библиотека Призренске богословије

Као што значај Богословије у Призрену превазилази просветне оквире, тако и значај њене библиотеке треба посматрати у ширем културном контексту: библиотека Призренске богословије је имала далекосежан значај за ширење писмености и развој културе и просвете Срба у Старој Србији.

Крајем XIX и почетком XX века у Старој Србији нараста и јача слој србске интелигенције, шири се мрежа основних школа и осећа се интензивнији културни развој Срба. Културни напредак је био условљен развојем трговине и привреде, чији је главни центар био Призрен. Дипломатска борба између Русије и Аустро-Угарске на овом простору огледала се и у отварању страних конзулата у Призрену. Од највећег значај за тамошње Србе био је Руски конзулат. Срби у Старој Србији су се у то време борили против бугаризације, хеленизације и Арнаута који су населили тај простор. Учених људи, свештеника и монаха који би могли да буду учитељи у основним школама било је мало, а утицај Бугарске и Грчке на Србску Православну Цркву постајао је све снажнији. Уз то, турске власти врше репресалије над србским становништвом, и онемогућавају рад његових школских и верских установа. Међу Србима се осећа велика потреба за школованим свештеницима и учитељима и почиње да се рађа идеја о отварању богословске школе. Православна богословија, задужбина Симе Андрејевића Игуманова почела је са радом 1871. године у Призрену, захваљујући првенствено напорима Игуманова, затим помоћи и подршци коју је ова школа добила из Србије и руском конзулу Ивану Степановичу Јастребову.

Богословија у Призрену, једина србска школа те врсте у Старој Србији, одиграла је значајну улогу за очување културног, националног и верског идентитета Срба на овом простору. Постала је културно-просветно и црквено средиште Срба у овом делу Турског царства и током свог развоја остварила изузетно значајну културну, просветну, верску и политичку улогу.

Оснивање и значај библиотеке

Одмах након отварања Богословије почиње да се формира и школска библиотека. Као што значај Богословије превазилази просветне оквире, тако и значај њене библиотеке треба посматрати у ширем културном контексту. Смештајући је у оквире савремене типологије библиотека, библиотека Призренске богословије је по типу школска библиотека и као таква је имала далекосежан значај за ширење писмености и развој културе и просвете Срба у Старој Србији. Треба имати у виду и то да је оваква библиотека основана у условима скромног броја писмених и учених људи, са фондом чији су основ чинили поклони, без унутрашњег и стручног уређења и без именованог библиотекара. У подручју сталне политичке нестабилности, сложених културних, друштвених и економских односа и етничке разнородности, ова библиотека се развила и била најбогатија библиотека у Старој Србији до Првог светског рата.

Библиотека Призренске богословије је основана 10. августа 1872. године. Почетни фонд библиотеке чинила је лична библиотека Андрејевићевог сина Манојла коју је он након синовљеве смрти пренео у Призрен. Као полиглота, Манојло је поседовао књиге на многим језицима међу којима је највише било књига руских класика. На свакој књизи је писало: „Призренској школи од Манојла Симеоновића-Игуманова“. Међу првим дародавцима је био руски конзул Иван Степанович Јастребов. Он је поклањао књиге на руском језику, другим језицима, па и турском. И ове књиге су имале натпис: „Призренској Семинарији – Јастребов“. На Јастребова, великог дародавца библиотеке Призренске богословије, угледали су се и потоњи руски конзули, Лисевич, Бјељајев, Аћимовић и Тухолка. Њихов пример следили су и други појединци и институције.

Јастребов у Призрену

Име Ивана Степановича Јастребова је везано за развој србске културе на Косову и Метохији уопште. Он је део културне историје Срба у Старој Србији.

Русија прво оснива конзулат у Скадру 1856. године и Јастребов је тамо био постављен за службеника. У Призрен на нову дужност прелази 1870. године, управо у време када Сима Игуманов полако остварује своју идеју о отварању Богословије.

У Руски конзулат у Призрену, Јастребов долази као вицеконзул 1870. године. У Призрену Јастребов започиње свој рад и страствено интересовање за етнографију и стиче велику научну афирмацију у руским и србским научним круговима. Ту почиње, исто тако значајан, и његов рад на организовању и помагању просвете и културе Срба у Призрену и призренском вилајету. Иако је за оснивање Призренске богословије најзаслужнији Сима Андрејевић Игуманов, оцењује се да без Јастребова тешко да би се ова школа одржала у доцнијим тешким условима. Са друге стране, Игуманов има великог удела у оснивању Руског конзулата у Призрену. Србски живаљ је на том простору трпео велику тортуру и био је у врло лошем положају. Њихове интересе није имао ко да брани и долазак Јастребова у Призрен је за њих значио сигурност и заштиту.

Пре оснивања Богословије у Призрену православно свештенство се за свештенички посао спремало у Манастиру Св. Марка код Призрена. Као очевидац свих дешавања и познавалац прилика на Косову и Метохији и положаја тамошњих Срба, Јастребов пружа значајну помоћ при оснивању Богословије која је била прва средња школа на србском језику на територији Турске. Када је Богословија почела са радом, комплетна кореспонденција са Београдом је ишла преко Јастребова као и средства намењена школи, уџбеници и школски прибор. Највећи део свог боравка у Призрену ће Јастребов посветити унапређивању рада школе и његови савременици и биографи кажу да је он једноставно бдио над школом. За њега је од великог значаја био и рад библиотеке Богословије и сваку књигу коју је прочитао, која му је користила у његовом научном раду, поклањао је библиотеци, са посветом.

Са отварањем србских школа у Србији, а нарочито након оснивања Призренске богословије, неопходно је било решити проблем уџбеника. Ученици су учили из црквених књига или уџбеника које су нередовно и без икаквог плана, онако како су могли у умели да изаберу, у Стару Србију доносили углавном трговци. Турци на то нису много обраћали пажњу док Бугари то нису почели да злоупотребљавају у сврхе своје пропаганде. Велику улогу у решавању проблема набавке уџбеника је одиграо руски конзул Јастребов и Петар Костић, тадашњи управитељ Школе. Јастребов је, преко турског Министарства просвете, издејствовао односно добио од Министарства дозволу да се у Призрен, под одређеним условима, шаљу уџбеници за Богословију и остале тамошње школе. То су уједно биле и прве књиге које су се на те просторе могле доносити за потребе Срба. У том смислу је Богословија и њена библиотека битно утицала на популарисање књиге међу србским становништвом у Старој Србији. Богословија је све књиге које је поседовала слала свим школама на простору Старе Србије до отварања прве србске књижаре у Турској, која је отворена у Солуну 1891. године.

Како се библиотека увећавала, увећавао се и број књига које нису биле у складу са званичним месним законима, па је у Руском конзулату библиотеци уступљена посебна соба у којој је био смештен део фонда библиотеке коме је претила опасност да га Турци заплене. Тамо је склоњена и поверљива преписка са Министарством спољних послова у Београду које је тајно помагало Богословију. Кључ од собе је имала управа Богословије. Како је после смрти Симе Игуманова библиотеци претила опасност од турских упада и пљачкања библиотеке, Јастребов је на врата библиотеке ставио натпис оверен конзулским печатом: „У овој соби налази се имовина бившег руског поданика С. А. Игуманова, у коју је забрањено улазити свакоме без присуства и знања руског конзула.“ Док је службовао у Солуну, Јастребов је такође бринуо о библиотеци Богословије. Строго је водио рачуна и о томе да део библиотеке, који је због свог садржаја смештен у конзулат, не буде откривен. Када би сазнао да ће се Богословија претресати слао је Петру Костићу телеграф са поруком: „Пошаљи ми остатак мојих књига.“ Разуме се, то је била нека врста шифроване поруке. Тако су књиге биле спашене.

Као вицеконзул у Призрену Јастребов остаје до 1874. године, када је постављен за руског конзула у Скадру. По одласку Јастребова Руски конзулат у Призрену је затворен до 1875. године када за конзула долази Теодосије Мисевић. Јастребов се у Призрен враћа 1879. године. Свој рад тада наставља са појачаним интензитетом и наставља да буде прави заштитник не само Богословије, њених професора и библиотеке него и Срба уопште на Косову и Метохији.


Извор: православље.спц.рс