 |
| Војвода Стеван Недић Ћела |
Ближила се јесен 1903. Окупљали су се четници
увек у већем броју у Врању и Београду. Дошли су Дејан из Охрида, Таса и Цветко
из Присојана и Трајко Митровић-Копоран Чауш који је четујући убио чауша. Обукао
је његов крвави копоран, по коме је ново име добио. Вратили су се Стеван Ћела и
Коча Куршум из Пореча.
Једног јутра појави се у Врању
калуђер танак и висок у ризи од грубог сукна. Питао је за капетана
Рафајловића. Чуо је да је баш тада пошао за Београд. Воз је већ био кренуо и
калуђер је ускочио у последњи вагон. Кондуктер код кога се распитивао дошао је
Рафајловићу:
-
Господине
капетане, тражи вас некакав калуђер. Неповерљив, Рафајловић је откочио
револвер. Видио је пред собом младог, плавог човека који се представио:
-
Ја
сам Василије Трбић, хоћу у четнике.
 |
| Војвода Василије Трбић |
-
Па
зар се овде јављате?
Рекао му је да сачека његов повратак.
Трбић је пришао вратима и искочио напоље из воза који је јурио.
После три дана Трбић је био у четничком оделу. Рафајловић и др Васа Јовановић, који је дошао из Београда у инспекцију, прими су га и поред протеста
и љутње у потпуковника Трифунца:
-
Ја
кад примам неког у чету и наредим му да погоди непријатеља у десно око, он мора
у десно. Ако га погоди у лево, убићу га. Ова калуђерска сорта никад се неће
дисциплини привикнути.
У
Београд је стигао и Стојан Донски путујући од Скопља одевен као трговац са
аустријским пасошем, који му је аустријски конзул гроф Пара издао.
 |
| Војвода Глигор Соколовић |
Једног
дана дојурио је зидар Спаса Костић код др Гођевца. Београдска полиција
затворила је војводу Глигора и његове четнике са којима је тек из Турске
стигао. Глигор се вратио са терена рањен и завијене главе лежао је због
неспоразума у затвору. Гођевац је морао да потражи управника вароши и похапшене
четнике полиција је одмах пустила.
У
Палилули у кафани код Два Побратима, коју је Никола из Крушева држао, нашао је
Глигор Соколовић брата, који је на београдском водоводу радио.
ДрГођевац још није био видео новога војводу, кога је он ослободио. Пролазећи
Варош-Капијом у подне, Васа Јовановић сазнао је да се у ашчиници код Размана
налазе на ручку четници за које се његов пријатељ био заузео.
Ушао
је унутра.
-
То
је војвода Глигор, рекао му је Дамче фурунџија, који га је у ашчиницу увео.
За
столом масним од лоја седела су три четника пред великом заједничком чинијом
пуном пасуља који се пушио. Угледавши Васу Јовановића скочили су. Глигор се
први представио пружајући своју тешку, тврду руку пуну жуљева. Млад, веселих
плавих очију, бојажљив у покретима, скроман, он није имао у себи ничег
хајдучког. Само је његов прави високи стас издавао огромну снагу.
По
ручку Васа Јовановић повео га је др Гођевцу, који је скоро разочарано погледао
новога војводу, при том првом сусрету. Заинтересовао се његовом раном на глави,
коју су прљаве крпе покривале. На питање где је рањен, Глигор се само збуњено
осмехнуо:
-
Ништа
неје...
-
Па
ко те је ранио?
-
Тепасмо
се...
Неповерљив, избегавао је дуге разговоре.
 |
| Др Милорад Гођевац |
ДрГођевац почео је да га лечи. Рана нанета кундаком по челу није била тешка, али
веома запуштена. Постепено Глигор се решио да прича о своме прошломе животу.
Имао
је 33 године од којих је 8 провео у четовању.
Још
сасвим млад и миран сељак кад је био, гледао је како Степанице, Присат,
Смиловце, Никодим и Крстац стрепе од обесног Али-аге из Прилепа, надстојника
чифлука Авди-пашиног, који је био господар од Бабуне.
Престале су свадбе по селима, јер је Али-ага свугде прву ноћ себи
захтевао. Убијао је овце сељачке да прочисти метком зарђалу цев пушчану, а
сељаке је шибао што мазник (пита са сиром) није био довољно маслом заливен.
Пет
села су спремали тајно срмт зулумћару, али је осветник дошао из шестога. Јавио
се он, двадесетпетогодишњи Глигор, син Сокола Ламевића из Небрегова.
Са
Талетом Шејтаном изашао је на пут на Бабуну. Узалуд је чекао. Али-ага није
изашао из Прилепа. Упоран Глигор је данима остајао у заседи. Једнога јутра јаве
му сељаци из Степанаца да се Али-ага кренуо кроз чифлуке. Тале Шејтан испет на
врху високог дрвета посматрао је пут преко планине. Он је имао снажно да
затресе грање ако би се опасност указала.
Са
загрљеном мартинком лежао је Глигор крај пута. Указао се Али-ага на коњу.
Дремао је држећи пушку на крилу. Одјекнуо је пуцањ. Пробуђен смрћу Али-ага је
тешко лупио телом о земљу. Атица је завриштала и јурнула ка Прилепу.
Глигор и Тале похитали су да што пре у шуми нестану. Нико их није видео.
Јурећи без јахача кроз прилепске улице, атица је објавила смрт Али-агину. Аскер
је одмах пошао у потеру.
У
ноћи Глигор се вратио кући. Свугде су сељаци шапатом јављали о његовом подвигу.
-
А,
бре, где ћемо ми са ова ситна деца? запитао га је отац кад га је угледао.
-
Колај
си работа, одговорио је Глигор поуздано.
Заптије и војници су дошли да врше претресе у Небрегову. Упали су и у
кућу Соколову. Сам их је Глигор мирно дочекао. Нигде оружја, нигде крвавих
трагова, ничег сумњивог нису открили.
Тек
што је војска отишла, вратио се Глигор у шуму где је у шупљој букви нашао
остављену мартинку. Тада је у лето 1985. отпочео четовање из кога се није више
мирном животу у село вратио. Ђорђе Палаш из Присата, Риста Тодоровић-Шика из
Дреновца и Коце из Оморана, бунтовни и борбени, пошли су за њим да прву чету
саставе. Нису хтели да буду далеко од својих. Крили су се по шумама на Бабуни и
на Небрешкој, долазили су на трла више самих села узимајући храну коју су има
чобани припремили. У јесен када су шуме постале голе и када су први снегови
одавали трагове морали су бежати испред потере. Чули су да је у Бугарској
начињен некакав комитет за борбу против Турака. Гладни, прозебли, измицали су
ван путева да их гониоци не стигну. Свака ноћ ближила их је све више граници.
У
Бугарској нису имали дугог одмора.
На
Атанасов дан 1896. вођени од Диме Деде из околине Солуна, прешли су натраг
преко границе. Било их је у чети 9 другова. Снегови су били велики, зима сурова
и Глигору су од мраза ноге промрзле. Довукао се до Небрегова. Ноге су му биле
отечене, у ранама.
Није
смео да се јави својима. Слонио се код пријатеља Станка Богојевића верујући да
му се неће траг открити. Месо промрзло је са ногу отпадало. Лечили су му ране
травама. У селу се већ чуло да се Глигор вратио. Бојећи се за своје, Станко оде
једне ноћи Глигоровом оцу Соколу и јави да он не сме више да чува хајдука.
Старац је дошао да види сина. Када је на светлости огњишта угледао његове ране
заплакао се. Пренео га је у своју кућу и излечио. Када су са Бабуне окопнили
снегови, Глигор се опет вратио у шуму. Окупио је младу чету од старих другова.
Са
пролећем кроз села су зашле беглиџије да распишу порез на стоку. Сељаци су
скривали овце у пештере и на трла, али су их Турци и тамо тражили. Једног дана
дојахале су биле беглиџије пред трло код Дреновца. Чобанин је изашао из колибе
рекавши да нема оваца. Турчин сјахавши с коња нагао се кроз отвор колибе.
Одјекнуо је пуцањ. Остављајући друга мртвог, са просутим мозгом, остале су
беглиџије у лудом трку побегле. У колиби је била чета Глигорова.
На
Бабуни се није могло више пред потерама одржати. Глигор са друговима пређе у
Морихово, обележивши свој траг лешевима четири бега из Витолишта, које је побио
на Железним Вратима. Више ни у Морихову није било склоништа и чета се скрије у
Белицу поречку.
Једног дана стигла је порука да два турска трговца из Охрида путују за
Велес преко Бабуне. Хитајући познатим стазама стигао је Глигор да на време
постави заседу испред Степенаца.
Угледали су друмске трговце. Јахали су на коњима и за појасом су носили
револвере сребром оковане.
Чикараз алтипалтак! (Бацај пиштоље!) грмнуо је Глигор скочивши пред њих.
Преплашени Турци бацили су оружје, али животе нису откупили. Потере су
се са свих страна дигле. Глигор је морао опет да бежи ка бугарској граници. Да
спасе своје од освете, није се више појављивао на Бабуни. Четовао је у
солунском вилајету по Пирин планини, друговао са грчким четницима носећи као и
они опанке са великим кићанкама.
Када
је у јулу 1903. избио устанак, Турци Десовци, верујући да је Глигор са
комитима, сачекају његовог оца Сокола када се враћао кући из Прилепа и убију
га. Одсечен нос и уши понели су са собом као знак извршене освете.
Глигор који је био у Бугарској, сазнао је за смрт очеву. Скупио је чету
и пошао да крв очеву наплати. Дошао је само до Вардара који је био војском
поседнут. Чете разбијене бежале су ка Бугарској и Србији. Морао је и Глигор да
одступу. По једном четнику послао је писмо браћи:
„Ја
појдо да вратим крв али аскера много беше на Вардару.“
На
крају писма као оправдање додао је:
„Преосветио сам га, а не осветио.“
Пошао је ка Ћустендилу, али када су га код Ђувешева, првог бугарског
села иза границе, Бугари хтели разоружати, потукао се са њима. Рањен са осам
другова, пребегао је поново у Турску са жељом да дође сада до србске границе.
Код Буштрања, старом комитском стазом, прешао је у Србију. Наум Марковић,
Јордан Северковић, Коце Мргушка из Дреновца, Илија Мочко из Прилепа, Јосиф из
Беле Цркве и Илија Јовановић, нису напустили свога војводу. Изнурени, подеране
обуће, одела замазаног блатом, зарасли у браде, јавили су се србским
граничарима.
Довели су их у Врање. У кафани Табане оставили су оружје и пошли за
Београд у који их је одбор упутио.
Већ
са станице, сумњајући да су бугарске комите, одвели су их у полицију и задржали
у затвору одакле их је др Гођевац, избавио.
Кад
му је рану излечио, др Гођевац га је послао у Стару Богословију где је већ било
око педесет четника.
