У времену кад су у Београду и Врању радили
четнички одбори, у Скопљу још није било наше организације. Конзул Куртовић био
је за пријатељство са Турцима. Веровао је да се бакшишом и црном кафом може
највише учинити. Ни његов заменик и наследник Милојко Веселиновић није био за
комитетску акцију.
 |
| Живојин Рафајловић |
Директор србске гимназије у Скопљу Светозар Томић, још од Тахталиџанске
афере уверен да се само оружјем може радити, крио је од конзула своје намере и
припреме. У лето 1903. дошао је у Београд на одмор, нашао је др Гођевца и
капетана Рафајловића, одушевио се њиховим радом и примио упутства.
По
повратку у Скопље поверио се пријатељу Милу Манчићу, кројачу из Врања. И он
кројач, као хлебари, ашчије, зидари његови другови, имао је једну неодољиву
жељу да уравнотежи свој скромни занат и живот са стварањем и јунаштвом. Сви они
који су требали друге да нахране, обују и одену, вучени су јаким нагоном да створе
нешто велико, па макар и свој живот изгубили.
Неуспех крушевске побуне, а у исто време пријем указан Пушкареву у Врању
утицали су на Бугаре да потраже помоћ Срба за своју даљу акцију. Сами били су
слаби. Тражили су додир и споразум са Србијом. Кожухаров, професор и војвода
прешао је у Врање на договор. Предложио је револуционарни конгрес у Скопљу.
Обавештен је о овоме Томић, преко границе је пребачен као делегат, опет у
калуђерској ризи, Василије Трбић и заказан је састанак.
 |
| Војвода Василије Трбић |
У
октобру, једне кишне вечери, када су ћепенци били већ спуштени и петролеумске
лампе у магли слабо осветљивале пусте улице, обазриво ушли су Томић, Трбић и
Манчић у једну егзархијску кућу на обали Сераве, увучену, ограђену високим
зидовима.
У
главној одаји чекао их је Даме Грујев, Кожухаров и још неколико бугарских
учитеља и комита.
Потапшали су их по рамену, послужили ракијом коју су Бугари први пили
због отрова, и отпочела је седница. На слабој светлости лампе која је пушила,
један млади бугарски учитељ водио је записник. У ниској соби гласови су убрзо
постали јетки, огорчени. Препирало се, свађало и под ударцем песнице о софру
звечали су филџани из којих је већ трећа кафа била попијена.
Трбић се није узрујавао. Мирно је говорио:
-
Искуство
које смо имали у летошњем устанку показало је да наш народ није спреман за
револуцију. Сељак се одвикао од слободе. Побуну гледа само као скидање намета и
заштиту од ага и спахија и разуме је као материјалну помоћ. Каква аутономија
Македоније?
Подвлачио је нарочито да не треба стварати македонску општу револуцију.
Народ се имао изјаснити за кога је. У својим сферама радили би они
књигом и пропагандом и припремили становништво за народ који не постоји. Усред
вике и свађе Томић и Трбић предложили су поделу на интересне сфере србске и
бугарске.
Кожухаров је ногом претурио софру скочивши бесно.
Остатци кафе и ракије просули су се преко сиџада.
-
Маћедонија
е една. Не се делит, повикао је претећи песницом.
Грујев је признавао да становништво није способно за револуцију, али да
га треба васпитати. Трбић се лукаво смешкао:
-
Добро.
А на коме ћемо језику да васпитавамо овај народ? Како ће се говорити у школама?
То може да буде или србски или бугарски, јер македонски језик не постоји.
Бугарски изасланици били су разјарени.
-
Блгарски...
Радиће се на бугарском, а Срби ће помагати.
-
Автономија,
викали су други, већ промукли.
У
диму и мирису просуте ракије није се знало ни шта ко више говори. Комите су се
хватале за каму и претиле.
Пред
зору, неиспавани, разишли су се један по један. Томић и Манчић известили су
одмах комитет у Београду и Врању.
 |
| Комитски Војвода Стојан Донски |
Трбић је напустио Скопље и отишао у Пчињу.
Покушај за споразум је пропао.
Београд је ипак остао југословенски. Када је нешто касније, концем
новембра, Сарафов на путу за Беч, Париз и Лондон дошао у Београд, студенти,
одушевљени југословенском идејом, приредили су му срдачан дочек.
Са
балкона хотел Париза одржао је на бугарскоме говор и искупљена маса одушевљено
му је пљескала.
Међу
слушаоцима био је и др Гођевац који је са Мисајлом Каранфиловићем, комитом и
фурунџијом, Стојаном Донским и Кочом Куршумом био изашао у шетњу.
-
Шта
прави овај ваш господин Сарафов? упитао је др Гођевац Донскога.
-
Па
зборува.
-
Нека
зборува, али на србском или француском, а бугарски нека зборува у
Татар-Пазарџику.
Љут,
Гођевац је отишао кући и кад је увече дошао Донски да га позове на састанак са
Сарафовом код Париза, он га је одбио.
