Држећи руку увек на својим широким брковима,
лица непомичног, седео је Стеван Недић-Ћела на свим тим састанцима повучен у
каквом куту, и само би климањем главе давао знак да и он присуствује разговору.
Ћутљив, неповерљив, он је избегавао речи.
 |
| Стеван Ћела са четом |
Од
његових другова знали су Васа Јовановић и др Гођевац да је његова прошлост сва
била испуњена крвљу и осветом. Тако честе трагедије сељака из Јужне Србије
испресецале су његов живот и очврсле његову сирову душу. Под његовим снажним
шакама често су истицали животи из пререзаних грла. Он је читав свет разделио
на непријатеље и другове. Други нису за њега постојали.
Поглед му је био увек миран и само су сећања на прошлост будила одсјаје
мржње. Другови су у њему поштовали једну крајњу мужевност и необуздану
храброст.
Кад
су прошле могобројне заједничког седења, упознавања и пријатељстава, пристао је
Стеван Ћела да прича о себи. Молили су га толико пута узалуд. Говорио је брзо,
грозничаво, не скидајући руку са својих плавих бркова, као да је њима хтео да
заустави речи које су нагло долазиле. То вече је нарочито био загрејан пићем и
успоменама.
Већ
су прва сећања на младост и његово село Стругово била испуњена горчином и
мржњом: стриц који му је отео имање, када је после очеве смрти остао са малом
сестром Донком; сеоски Турци који су га на сам дан очеве смрти претукли,
светећи се сину за шеснаестогодишњу власт над селом, коју је његов отац као
председник општине имао. Без куће, без заштите, без пријатеља, гладан, подеран
и огорчен, лутао је осамнаестогодишњи Стеван кроз шуме тражећи пут ка граници.
Пролазио је крајевима које никад није видео и избегавао је људе којима није
веровао. Знао је да су његови сељаци, када су тражили зараде и посла, ишли у
Румунију, земљу бегунаца и хајдука, па је и он тамо пошао.
Путовао је планинама и неутрвеним стазама, кроз поља зрелог жита,
пролазио је по ноћи уз бесан лавеж паса кроз села за која свет није знао, и
усамљен и изгубљен плакао је и певао од очајања. Сећао се своје сестре Донке,
девојчице од десет година, која је остала сама код куће. Хранио се дивљим воћем
и осушеним сиром који му је још заостао измрвљен на дну торбе.
 |
| Букурешт 19. век |
Када
је стигао у Букурешт болестан и огорчен, збуњен стајао је на раскрсницама и
гледао лепе жене и фијакере. Његова усамљеност му се чинила већа него у шуми,
али је већ исте вечери у предграђу нашао своје земљаке фурунџије, придружио им
се, одређен неизбежном судбином скоро свих балканских хајдука да у својој
младости меси хлеб и убија људе.
Годину дана је он стрпљиво гњечио тесто и слушао зрикавце који су
долазили из авлије, да му ноћу певају за фуруном. Срце му је било препуно
неупотребљеног јунаштва и мржње. Када је чуо 1895. да се у Бугарској скупљају
чете и да Китанчев спрема устанак против Турака, напустио је одмах своју мирну
улицу, коју је заволео, своје суседе раднике и сто у грчкој кафани за којим је слушао
циганску музику и свађу гостију. Одлазио је пун наде у дугачке борбе, велике
успехе, и са дубоко скривеном последњом жељом да се врати у своје село, под
оружјем, као победник, он Стеван Недић, да га се сви боје, да побије оне које
је највише мрзео: свога стрица Вељана и Смаила Турчина насилника, а малој Донки
да спреми лепе, велике дукате.
Мрзео је и волео, и делио људе на оне које треба убијати и оне за које
се може умрети.
У
Софији је пришао чети деда-Ангиној. После неколико дана прешли су јужну границу
и у Неворкопу запалили пошту. То је њиховој чети био једини и последњи успех.
Растурену, пребацили су је Турци натраг. У Пештеру, пошто им више нису били
потребни, Бугари заплашени неуспехом, одузели су им оружје и оставили сваког себи.
Без
посла и уштеђеног новца Стеван је пошао натраг у Букурешт и враћао се скоро
задовољан, као кући, умирен за сада разочарењем.
Четири године је Стеван месио хлеб за другог, и провео те четири године
живећи једнолико као у једном истом дугом дану и једној истој дугој ноћи. Пете
године је постао газда. Фуруна је била само његова.
 |
| Бугарски злочинац Борис Сарафов |
Сарафов је унео нов прелом у његов тек оптпочети миран живот и
револуционарни комитет, који је он 1900. године у Букурешти основао, добио је у
Стевану Недићу најборбенијег члана. Заклео се на крсту и ками. Као и у Јужној
Србији, решио је Сарафов да прво дело комитета буде у Букурешту буде убиство
румунског професора Михајланова. Вучена је коцка и она је пала на Стевана и
Стојана из Скопља.
У
Михајланову је Стеван видео само непријатеља и мирно је те ноћи исповедања
причао о убиству:
„Издали су нам наредбу да се убије Михајланов, зато што је издавао
новине у Влашкој да у Старој Србији живе само Власи и Грци, а да нема Срба и
Бугара. Заклети и спремни чекали смо да га убијемо. У повратку кући из шетње,
наишао је са женом и ћерком. То је брзо било. После неколико тренутака жене су
кукале крај палог тела, а ми смо нестали у мраку за ћошком. Ухватили су само
Стојана и код њега нашли оружје, а мене су под сумњом тек доцније затворили.
Стојан је примио целу кривицу на себе и није одао никога, а мене су после три
месеца лежања у затвору прогнали у Бугарску. У Софији сам тражио Сарафова да ме
новчано помогне. Моја радња је пропала, у Букурешт се више нисам могао да вратим,
а био сам без пара. Одбио ме је. Није ми ништа дао, сем уверење да сам извршио
убиство.“
И
опет фурунџијски момак у Софији радио је за друге и мислио на своје село. Овог
пута са једном крајњом решеношћу, заморен почетцима, неуспесима и узалудним
радом.
У
новом познанству са војводом Наћом чинило му се да већ види остварење својих
жеља. Њему је све поверио, са њиме се саветовао и напослетку 1901. придружен
његовој чети прешао је у Ниш.. Из Ниша су се приближили турској граници и
отишли у Врање.
Војвода Наће увек пред своје потхвате на југу,
долазио је да се припреми у Србији и то у Врању. Не само он, него и многи други
борци су то радили, бирали увек Врање да се ту припреме, одморе и смисле
планове за своје будуће упаде, тако да је Врање, самим својим положајем,
заменило србски комитет који још није постојао. Они су се ту случајно налазили,
спријатељавали и заједнички радили без икаквог програма и више организације.
Стеван, за кога је пушка била и моћ и правда и пут до куће и слободе,
поклонио је своју кашикару Ристи војводи србском, кога је у Врању упознао, а
који није имао пушку, у знак поштовања и послушности. А за себе је молио,
заједно са Наћом, од окружног начелника да му да другу. Добио је стару
мартинку. После неколико дана прешли су границу и прво сишли у Наћово родно
село у крају кичевском.
 |
| Географски положај села Стругова |
Кад
се Наће задовољио, оданде, избегавајући све путеве и села, пошли су у Стругово,
Стеваново родно село, у битољском крају. У планини Пространској изгладнели,
наишли су на два сељака. Једног су задржали за таоца, а другог послали у
Прострање по хлеб.
„Нисмо ни слутили да су ови сељаци били организовани. И место лебац
добијемо писмо од војводе Јордана да се не носи леб у планину него ко је
патриота треба да дође код њега у село. Познавали смо га и морали смо сићи.
- Лоповлука
више нема, казао нам је Јордан кад смо се поздравили, организујте села и
закуните се да ћете се борити за народ, слободу и да буде засебна Маћедонија.
Заклели смо се и остали под његовом управом. Јордан је сирома имао велику
узданост у бугарске учитеље и мислио је да ће бити као што они кажу.
Он
је имао наредбу да неког Цинцарина богаташа ухвати са нама, узме му 1000 лира
турских, јер није хтео да пристане уз организацију и новац. Он нас каже
Турцима. Војска нас опколи. У борби видим да пушка неће да опали. Ћутао сам у
борби и крио се између другова док се није смркло. Преко ноћи смо побегли кроз
шуму до Демир Хисара. Ни један наш није погинуо, а Цинцари су нам умакли осим
једног ког смо убили. У селу брезову убио сам Турчина запатију, требала ми је
пушка. Није се могла купити, није се могла добити, морала се имати. Сељаци су
јавили водводи Јордану да друмом од Битоља иде турски заптија и носи две пушле.
Војвода је рекао четницима: - Сад нек стегне срце онај који нема пушку.
Погледао ме је право у очи.
Научили су ме да обучем сељачко одело и да понесем само секиру. Поред
мене ишао је сељак из Брезова и носио исто као и ја секиру на рамену.
Као
данас гледам заптију како полако иде. Правили смо се невешти, гледали смо у
земљу и стезали чврсто наше секире. Он нам је први пришао и затражио ватру да
упали завијени дуван. Гледао нас је поверљиво. У тренутку ми је срце задрхтало,
загледао сам се још једном у две пушке његове, лепе и нове, и кад се он сагао
над пламеном, ударио сам га у врат.
Војвода нас је похвалио да смо се храбро показали.“
 |
| Бугарски војвода Јордан |
Стеван после толиких борби и доживљаја још је био далеко од свога села
где се надао да ће брже стићи. Сад је своју жељу поверио војводи Јордану
Пиперки: Освету над Турчином насилником и стрицем отимачем. Чуо је да му је
стриц присвојио цело имање, па чак и део мале Донке, коју је нагна да се уда за
једног старог удовца.
„Јордан ми је дозволио и дао четири друга да пођу са мном. Кад смо
стизали у село прво сам хтео да прођем кроз моју њиву, и тамо видим стрица како
оре мирно моју земљу. Убио сам га чим сам се довољно приближио. Половина моје
жеље је била испуњена. У шуми је војвода чекао наш повратак. С њим смо пошли до
Смиљева, и тамо смо случајно чули од сељака да је Смаил Турчин, кога сам
тражио, са сином у селу.
Сви
су га мрзели, и зато су нам помогли да извршимо дело. Рекли су нам где ће проћи
кад се буде враћао кући. Преко ноћ смо ухватили заседу у шуми. Њега смо убили,
а син је побегао рањен.
Пошли смо у манастир Светог Петра, али нас је потера уз пут стигла.
Издржали смо борбу од подне до ноћи, изгубили смо једног комиту, а двоје, тешко
рањених, оставили смо у селу.“
Кад
је прошла јесен растурили смо се. Стеван је отишао са Наћем да презими у кичевском
крају. У планинским селима завејани снегом, у која потере нису долазиле,
обучени у сељачка одела, проводили су дуге зимске месеце крај задимљених
огњишта, у тихом животу, од кога су се већ тако давно одвикли.
Пред
највећи пролетњи празник, на Велику Суботу 1902, Наће и Стеван са четом су
дошли у Вранештицу. Девојке су фарбале јаја, а младићи тек савијене брезове
штапове шарали су црвено и зелено. Дан је био леп, а село весело од ћилимова и
поњава пребачених преко доксата.
„Било је 2 сата када су дотрчали чобани међи сакупљене сељаке код цркве
и јавили нам да смо сардисани од турске војске и Арнаута из околине. Из села
смо се бранили све до ноћи. По мраку смо умакли у густу шуму у близини. Турци
су је опклолили. Три дана Ускрса држали су нас без леба и воде. Са високих
грана, гладни, гледали смо како они наизменице силазе у село и тамо једу
јагањце, које су сељаци за нас били испекли.
У
шуму Турци нису смели ући. Прошао је Ускрс и пошто су све појели и попили по
селу, видећи да ми не излазимо и мислећи да више нисмо ту, вратили су се Турци
у Кичево, а Арнаути у своја села. Ми смо продужили свој рад читаво лето.
Када
је било пред јесен у дебарском крају, а Наће је почео сасвим друго да ради од
онога што смо се заверили. Тражио је од сељака паре, да их шаље у касу, али то
није чинио, већ је новац задржавао себи. Силио је људе да заборављају своје
славе и своје старе србске обичаје, говорећи им да то скупо кошта. Народ је
почео да се буни, а и мени то није било право; одвојим се са још два четника и
пођемо у Пореч. Када смо рекли да смо србске комите и да идемо у Србију, сељаци
поречки лепо су на дочекали и дали су нам леба и слеба. Продужили смо пут ка
србској граници и у Београду смо нашли Стојана Донског и примили смо се код
њега у чету“, завршио је Ћела, који је погледао на Донског и другове.
У
диму од дувана лица се више нису разликовала.
Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 55
