 |
| Војвода Мицко |
Мицко Крстић је рођен око 1855. године у Кичевском селу Латову, а старина му је из Требина, села у Поречу. Још за живота, за њега је речено да је од "челичне расе Срба-Поречана, у којима национална свест није утрнула ни кроз векове робства и насиља".
У младости је био сасвим миран момак, а отац Крста га је упутио у Скопље на занат где је постао самарџија. Пред Васкрс 1875. вратио се у своје родно село и тада су се десиле ствари које су му измениле живот. Џемаил Ага, син бега Муле Фазлије, на чијем имању је Мицков отац Крста радио, чим је начуо да је млади самарџија дошао из Скопља, на трлу оваца је посетио Крсту и затражио дар за себе. Поштујући обавезу роба према господару, Мицко је полазећи из Скопља купио бошњачки јатаган и сада га је његов отац уручио обесном турчину. Наводно желећи да испита да ли је поклон добар и да ли ће га примити, Џемаил је наредио сељаку да седне, а он ће да га удари јатаганом пљоштимице пет пута, па ако се не сломи онда ће примити поклон.Турчин је тако јако ударио сељака по леђима да се јатаган из прве преломио. Џемаил Ага је сада за узврат тражио 20 златних лира, пошто му дар није био добар. Крста није имао толико, па му је однео 5 златника које је још од оца чувао, женски наниз од 500 грошева и 5 оваца са јагањцима.
Радост због празника и синовог повратка нестала је из куће Крстића, а освета која од робова ствара хајдуке, препунила је срце Мицково. Опет је оставио своју кућу и село и укивајући самаре у Скопљу, чекао. Када је 1876. начуо да се спрема рат Србије и Турске, осетио је да је дошао час који је толико чекао. Да би сигурније стигао у Србију, која се тада простирала до Алексинца, није покушао да директно пређе границу, јер је било много турске војске која је запосела то подручје, већ је кренуо преко Бугарске и Румуније. Некако је стигао до Турн-Северина и одатле прешао Дунав у чамцу пуном Руса и својих земљака, који су долазили из печалбе као добровољци. У Кладову се са осталима уписао у добровољце и одатле је упућен на моравско ратиште у чету чувеног командира Јунгића. Војевао је на Суповцу, Дудулајићима и Крајковцу, а посебно се истакао на Биљеговцу.Миран у ватри, диваљ у налету, неосетљив на ранама, Мицко је после борбе на Биљеговцу произведен у четовођу. Одјек рата је стигао и до Маћедоније.
У зиму 1877/78. на снегом покривеном Козјаку и Ђерману, појавили су се први усташи(устаници). Кумановски сељаци су очекивали србску војску која се по паду Ниша спуштала ка Врању и Косову. Препуни горчине и освете, чекали су свој час за борбу. Терор Арнаута који су бежали пред србском војском је дигао овај крај. Почеле су жестоке борбе, а сва кумановска села су била искићена арнаутским главама као заставама. Неколико устаничких изасланика је у селу Ратаје код Врања срело ђенерала Јована Белимарковића који им је обећао помоћ и оружје. Када се то расчуло, устаницима су се придружила сва Паланачка и Кратовска села, а на слеђеном Кумановском пољу се окупило преко 4000 људи чекајући братску помоћ. Али помоћ није стигла. Политика и дипломатије великих сила повукли су србску границу код Врања, а устаници су остали препуштени сами себи. Почеле су борбе, немилосрдне и фанатичне, препричавала су се јунаштва Вељана Стрновског и Јаћима Челопечког, за које су арнаути изливали сребрне метке, али све је било узалуд. Из Приштине је стигао бригадни генерал Хафус Паша са регуларним трупама и артиљеријом и у крвавој борби на Челопеку разбио устаничку војску. Одмазда муслимана је била жестока и немилосрдна. Ипак, Маћедонија није била потпуно смирена. Добровољци из србске војске су се враћали својим домовима. Мицко Крстић се није одмах вратио кући, него се пребацио у Румунију на печалбу. У Турн-Северину је наишао на групу својих земљака из Пореча, који су се скупљали око Стефана Петревића, и ту реше да се врате у свој крај и отпочну четовање. Кренули су у неколико група и кроз неколико месеци се нашли у Поречу и отпочели акцију. Мицко је решио да одмах врати дугове, па је у заседи крај друма сачекао Џемаил Агу и убио га. Већ ова освета и песма која је опевала, почеле су да праве легенду о Мицку:
"Седнал ми Џемо, слободен Џемо
под таја круша водница,
на таја њива орница
во лева рака ћилибар
во десна рака мартинка.
Мајка му вели, говори:
"Не седи синко слободен,
каури глава кренале,
Мицко војвода излегол"
Када је недуго потом избила велика буна у Демир Хисару и Поречу, тзв. Брсјачка буна, 1881. године, коју су водили Илија Делија, Анђел Танасковић, Риста Костадиновић и Стефан Петревић, Мицко се одмах прикључио и ставио под команду војводе Ристе. Борбе су биле честе и немилосрдне, а када је једно јутро у турској заседи погинуо војвода Риста Костадиновић, Мицко је примио његову чету и пушку ишарану сребром и седефом. Буна је ускоро угушена. Мицко је распустио чету и послао људе кућама, а он сам одбио да се преда турцима. Било је то у јесен 1881. Одабрао је једну дубоку и неприступачну пећину поред села Белице, близу Кичева, у коју су га сељаци на конопцу спустили и оставили унутра. На дну пећине је провео неколико месеци сам, а сељаци су му спуштали храну на канапу целе зиме. Тако је било све до половине јануара 1882., када су турци, пратећи трагове сељака у снегу, открили његово склониште. Када су га турски војници позвали на предају, није се одазивао, али када су из села довукли грање и сламу и на улазу пећине направили ломачу, Мицко се јавио и предао, верујући на реч да неће да га убију, нити затворе. Када су га турци извукли на канапу, био је сав урастао у косу и браду, виделе су му се само очи. Спроведен је стражарно у Битољ, где га је суд осудио на 101 годину робије. У битољском затвору се срео са нераздвојним другом Симјаном Ристевићем.
У затвору је учитељ из Крапе, Спиро Јовчевић, научио Мицка да чита и пише, па је овај дуге затворске дане скраћивао пишући писма србском конзулу Милојку Веселиновићу. Писао му је о свом животу, скромно и опрезно, не помињићи своје подвиге током рата и четовања. Писма је потписивао са "мука у апсане битољску, сиромах Мицко Крстевић Требинец, кичевско окружје Поречје."
За то време напољу се за Србе, осим муслимана,појавила још једна опасност, ништа мање свирепа, бугарска тајна организација ВМРО (формирана у Солуну 1893.), која је после спорог и неуспелог црквеног и просветног покушаја бугарске државе да побугари ове крајеве, почела да формира и убацује комитске чете. Са положеном заклетвом на укрштеним ками и револверу, под црном заставом са мртвачком главом и укрштеним костима и са девизом "Свобода или смерт", кренули су у борбу за "Блгаријата од Чарното до Јадранското си морето". Комите су се бориле против турака и арнаута, али и убијале незаштићене србске свештенике, учитеље, трговце, сељаке..., све који нису хтели да прихвате бугарско име и одрекну се својих корена. Како су затвори почели да се пуне и похватаним бугарским одметницима, тако се борба између њих и Срба пренела и међу затворске зидине. У једној таквој свађи, када су бугари назвали србског конзула магарцем, војвода из Латова се потукао са њима и завршио са 22 убода ножевима, које су бугари тајно набавили. Његов верни друг Симјан, још из печалбе у Румунији, остао је да лежи на затворској калдрми прободена срца, јер је прискочио Мицку у помоћ.
Када је после једне од неуспелих бугарских побуна, званична Софија помогнута моћном царском Русијом, интервенисала у Цариграду за своје затворенике, Султан је у октобру 1898. прогласио амнестију за све затворене бугаре. Сви заточени хришћани су хтели ово да искористе и изјашњавали су се као бугари. Са осталима је у двориште битољске тамнице изведен и Мицко, и када је турски стражар прозвао:"Мицко Крстев, бугар-милет", да му скине окове, Мицко је рекао:"Ја несум ни Мицко Крстев, ни бугарин, па несум ни ослободен", изашао је из реда и вукући букагије вратио се натраг у ћелију. Ослобођен је тек 1902. на интервенцију нашег конзула Чедомиља Чеде Мијатовића,који се у Цариграду чврсто заузео за њега. После 20 година тамновања, Мицко је био на слободи, али му је било ограничено кретање, није смео да напушта Битољ и морао је свако вече да се јавља властима.
 |
| Војвода Мицко са своји четницима |
За то време по Поречу су дивљале комитске чете. После зверских убистава на Васкрс 1904, Китана Милошевића првака Кичевске Карубнице, Секуле из Крапе и Злата Аврамовића из Слатине (пре него што је исечен на комаде, рекао бугарском војводи:"Поиће сакам да умрам, оти да бидам бугарин"), у Самокову су се окупили свештеници, учитељи и представници села, и после договора по двојици сељака послали писмо србском конзулу Станојевићу у Битољ, тражећи оружје и новац и да им пошаље тајно Мицка као вођу. Конзул их је љутито одбио, није хтео да чује ни за чете ни за оружје. На излазу конзулата, сељаке је сачекао службеник конзулата Саватије Милошевић (касније четнички војвода, јуначки погинуо 1905. у Великој Хочи), дао им 60 наполеона и обећао да ће организовати бекство Мицково. И стварно, једне ноћи, обучен у старо одело Саватијево, успео је Мицко да једним фијакером неопажено напусти Битољ. На раскрсници крушевског и прилепског пута, сачекао га је Вељко Шоповски са другим колима и одвезао у Крапу у кућу учитеља Дукића. Ту је скинуо одело и обукао белу поречку народну ношњу. Већ недељу дана касније око њега се окупило двадесет четника наоружаних старим мартинкама. Искусни војвода се клонио већих сукоба, који би могли да угуше његово дело на самом почетку. Бугари се нису обрадовали његовом повратку. Бугарски учитељ и комитски војвода Георги Сугарев, који је до тада контролисао овај крај, тражио је Мицкову чету. Срели су се између Томиног села и Манастирца. Кратак сукоб је објавио да је почела борба за Пореч. Сугарев, немоћан пред отпором, јавио је Комитету да ће морати да напусти крај, ако му се не пошаље помоћ. Све ово је узнемирило бугарску организацију. Журно су се прикупљале чете. На Пореч их је повео један од шефова ВМРО-а, некадашњи професор Бугарске гимназије у Солуну и Универзитета у Софији, војвода Дамјан Даме Грујев познат као "Крал на Македонијата". Са преко две стотине комита ушао је једне ноћи у село Слатину, спремајући се да сутрадан опколи и уништи србску чету. Скривен у шуми више Слатине, Мицко је видео долазак бугара. Са оволико бројним непријатељем борбу није смео да прими, јер би пораз био сигуран. Досетљив и лукав, послао је човека у Кичево да обавести турске власти о овој комитској чети. У току ноћи два већа одреда турске војске су потпуно опколила село, а у само јутро је почела борба. Изненађене комите су пружајући отпор покушале да побегну из села, али су их свуда чекале заседе и плотуни. Мали број је успео да побегне. После борбе, уверивши се да у селу више нема комита, војска се вратила у Самоково и Кичево. Убрзо се Мицко са четницима спустио у село. Око ограда и кућа, на путу, лежали су лешеви комитски. Уплашени сељаци су почели да излазе из својих склоништа и подрума. Један од њих је обавестио Мицка да се у једној кући налази рањени комитски војвода са још једним другом. Био је то Даме Грујев. Мицка је познавао још из битољске тамнице, а сада је био његов заробљеник. Ово се брзо расчуло, па је почела трговина и погађање око заробљеног комитског војводе. Срби су за живот Даме Грујева тражили да све комитске чете напусте Пореч, на шта су бугари на крају и пристали јер је он био драгоцен човек њихове организације. Када је и последњи комита напустио ове крајеве, Грујев је на опроштају од Мицка обећао да никада више неће повести чете на Србе, а затим је тајним каналима пребачен у Скопље, а одатле у Софију. Обећање је одржао, а погинуо је већ следеће године када је упао у турску заседу у једном селу близу бугарске границе. Глас о Мицковом успеху је радосно одјекнуо.
У ово време су почели да се јављају и други србски одреди, Глигора Соколовића, Јована Бабунског, Јована Довезенског. Иако су водили обимнију акцију, свима је био узор Мицко Крстић, а у очима сељака он је био симбол србског отпора. Али Мицко је почео да побољева. Двадесетогодишњи окови су учинили своје, оболелих ногу, физички оронуо и у годинама када се тешко подносе напори четовања(имао је близу 60 година), више није могао сам ни да хода, већ се појављивао само на коњу. Горски штаб је зато послао двојицу нових војвода, Тренка Рујановића и Темељка Барјактаревића, да замене Мицка, а старог војводу су послали у Србију на лечење и опоравак. Турским службама и дипломатама није промакло Мицково појављивање у Србији, па су дигли велику буку тражећи да се одметник ухапси. Када су се протесту придружили и представници осталих великих сила, србске власти су Мицка Крстића интернирале у Крагујевац, који није смео да напушта, а био је и под сталном присмотром полиције. Однос државе за коју је живео је тотално сломило војводу Мицка и како је сам говорио, ово је било за њега најболније разочарење. Као затворена звер шетао је улицама крагујевачким. Крагујевчани су ускоро сазнали ко је он, и увек су му при сусретима исказивали поштовање, а младићима који су се окупљали око њега, причао је о годинама смрти и борбе по Маћедонији. Његове приче су слушали и млади официри србске војске, Војин Поповић и Борко Паштровић, који су се прикључили четничкој акцији и убрзо постали војводе (Војин погинуо на Груништу 1916, а Борко као артиљеријски мајор 1913.)
Заплакао се Мицко када су га један дан посетили београдски студенти родом из Старе Србије, доносећи му сабљу на дар. У том чудном заточеништву су пролазиле године. После Младотурске револуције 1908. и објављивања Хуријета (слободе), турске власти су прогласиле амнестију за све побуњенике у Маћедонији. Тада је Мицку дозвољено да напусти Крагујевац и да се врати у Пореч. Септембра 1909. ступио је на снагу "Закон о сузбијању четничке акције у Румелијским вилајетима", који је давао најшира овлашћења војсци и полицији. Суштина је била у томе да се похапсе или ликвидирају хришћански прваци и некадашње војводе, јер у њихову лојалност Турској, власти нису веровале. Месец дана касније, пала је прва жртва, 13.октобра 1909. убијен је војвода Мицко Крстић код села Ижице. У истрази коју су спровеле турске власти, за убиство је сумњичен комитски војвода Блаже Бирински, али како није било доказа, истрага је стала.
Тако је завршио свој животни пут србски четнички војвода Мицко Крстић из Пореча, први маћедонски четник, не дочекавши да види свој крај у саставу слободне Србске државе.
