Србски хусари у Русији

Официр Србског хусарског пука

Хусари као елитни вид лаке коњице, са богато украшеном униформом и маркантном појавом, чувеним сабљама и добрим коњима, обележили су историју ратовања у Европи, поготово у другој половини XVIII, у XIX и почетком XX века. Међутим, остало је готово непознато да су први хусари у многим војскама, укључујући и саму Угарску која је вековима претендовала на „ауторска права“, заправо били Срби. Срби официри и војници из укинутих србских насеља у Угарској учествовали су у свим ратовима Русије крајем XVIII и почетком XIX века, а многи од њих су убрзо напредовали до највиших места у руској војсци, и најзначајнијих ордена и медаља за храброст.

Стицајем историјских прилика и географског положаја, Срби су у тежњи да нађу одговор ратној тактици надируће Отоманске империје крајем XIV века, створили вид лаке коњице, данас познат као хусари, иако постоје индиције да су Срби још у десетом веку почели са стварањем вида лаке коњице у византијској војсци.

Водећи савремени историчари прихватају јужнословенско порекло хусара и чињеницу да су Раци (Рáц), Срби, повлачећи се према северу пред турском експанзијом, хусаре пренели са собом у Угарску. Реч „хусар“ (hussar) је без сумње јужнословенског порекла.

Једна теорија о пореклу хусара настала у XIX веку одржала се до данашњих дана у међународној стручној литератури. Према овој, угарска реч „huszár“ је састављена од húsz „двадесет“ и ár „вредност, цена“. Теоретска основа ове идеје, која је комплетно погрешна са лингвистичке тачке гледишта, потиче од Диета који се појавио у Темесу 1397. године. После пораза који је претрпео код Никопоља 1396. године, Диет (скупштина) је прописао, на предлог краља Жигмунда, у циљу одбране граница, да сваки земљопоседник у Угарској треба да опреми једног лако наоружаног стрелца на сваких двадесет кметова које је поседовао. Диетова наредба, међутим, остала је на папиру, и ова врста лаког коњаника није се остварила. На крају XX века, међутим, ова историјска чињеница није се јасније препознала, тако да је један број аутора претпостављао да је предак угарског хусара био заснован на коњанику који никада нија постојао.

Официр Србског хусарског пука

Према лингвистима реч „huszár“ је ушла у угарски говор у контакту са Јужним Словенима. Корен речи, србско хуса значи „разбојништво, пљачка“. Из овога произилази да је хусар био помешан са курсар, од средњовековног латинског corsarius „пират, корсар“, и то се развило у гусара „разбојника, пљачкаша“, реч која је коришћена у јужнословенским језицима. У руској терминологији реч гусар и дан данас има значење хусар.

Потпуно ново светло на изучавање настанка хусара баца податак да византијски војни приручници из X века помињу chosarioi или chonsarioi, регрутоване међу балканским народима, нарочито Србима, вичне у извиђању и јахању. Њихово име, данас рутински превођено од стране византијских историчара као хусар, вероватно потиче од cursores – тркача, вида касно римске лаке коњице. Овај вид балканско србске лаке коњице преживео је смањивање граница Византијског царства, а србска артикулација њиховог имена гусар је добила значење бандит.

Први наговештаји хусара у Урагској потичу од краја XIV и прве половине XV века, и јављају се у деловима земље придодатих србских територија. Латински извори сматрају их „хусарима и другим грешницима“ или „пљачкашима или хусарима“. Први документовани историјски извори датирају из периода владавине краља Луиса I (1342-1382) а њихово помињање постаје чешће у време Жигмунда (1387-1437) и Матије I Корвина (1458-1490). Најстарији, мада донекле нејасан извор је из XIV века, где краљ Луис I упозорава гувернера области Темес да су неки од његових поданика, познати под именом хунзар, затечени како бесправно пролазе кроз туђе поседе и по шумама пљачкају племиће, због чега имају да буду приведени и осуђени у складу са законом. Други документ из 1432. године на сличан начин осуђује хусаре, и карактерише их као беспризорне: huzarones et alios nonnullos malefactores homines (хусари и други зликовци).

Године 1354, Турци су прекорачили на европску страну Дарданела и започели систематску претњу балканским државама. До краја 1380. године, међутим, користећи се унутрашњим сукобима између Бугарске и Србије, Турци су сломили војну силу ових кнежевина у неколико великих битака. Њихова даља експанзија на север била је заустављена од стране Краљевине Угарске, која је још била уважена сила. Непријатељ много снажнији од претходних, није уплашио Турке, који су 1391. године у првом већем нападу ставили своју ногу на угарску територију. Међународне крсташке снаге су 1396. године под вођством угарског краља Жигмунда претрпеле пораз код Никопоља (Nicapolis).

ВЕЗА ХУСАРА СА КОСОВСКОМ БИТКОМ

У времену пре Косовске битке 1389. године, хришћанска па и србска тешка коњица побеђивала је само у првом удару захваљујући свом оклопу, али тешки оклоп, тешка коњичка копља и крупни и спори коњи представљали су лаку мету турској пешадији (јаничарима и стрелцима). Турци су имали брже коње, лаку опрему и наоружање. Њихова тактика била је да брзим маневром могу лакше умаћи када их хришћани гоне, а могу их стићи када сами гоне. Боље је часно се повући па поново започети борбу, него остати на месту и погинути. С обзиром на карактер војске Срби нису могли применити другу тактику на отвореном пољу, то је била тактика феудализма. Да ли су после Косовске битке Срби научили лекцију о тешкој и лакој коњици? Да ли су хусари настали на основу овог искуства!?

Бошко Југовић у боју на Косову

Веза хусара са Косовском битком је занимљива и можда оригинална, јер је други извори не помињу. Такође је важно напоменути, да Косовска битка заправо није била први сусрет ових двеју војски. Наиме, Маричка битка која се одиграла 1371. године је највероватније донела прва искуства о рату с Турцима која су потврђена 18 година касније, и претпостављамо, преточена у сопствено, србско искуство о значају и употреби лаке коњице.

Док су Турци пустошили угарску територију између река Дунава и Саве, Краљевина Угарска настојала је, у циљу одбране, да прошири свој утицај на суседне Србску, Босанску и Влашку кнежевину. Формација једног јединственог система одбране Угарске границе састојала се од тврђава различитих величина које су пружале једино ефикасно решење. Саме тврђаве нису представљале велику препреку, јер су отоманске пљачкашке банде могле лако да их избегну. Временом, коњица је била стационирана у граничним тврђавама, опремљена брзим коњима и лаким наоружањем, сличним као код непријатеља.

Ови јужнословенски коњаници који су се појавили из ничије земље граничних региона, били су названи хусарима

Први хусари биле су нерегуларне јединице које су се састојале од чланова нижег племства, који су били изгубили своја имања у пределима опустошеним војскама, телохранитеља племића који су их распустили, отпуштених најамника и скитница једног друштва које је било уништено у ратовима, али су им ти исти ратови пружили прилику да се наоружају и дођу до коња. Они су зависили од својих средстава за живот и од пљачке. Када су се први пут формирали, првобитно су пљачкали турску територију или територију под турском контролом, али се нису задржавали искључиво на томе.

Због тога су тада подједнако забрињавали и турске и хришћанске власти. Капетани тврђава су радо узимали у своју службу ове, у борбама прекаљене ратнике без друштвеног статуса. То је било корисно за обе стране. Феудално друштво није толерисало отпаднике, и са добијањем статуса у војсци, хусари су легализовали своју егзистенцију. Дефанзиван систем, с друге стране, користио је војницима који су били искусни и јефтини, и били су спремни да се боре само за оно што сами опљачкају.

Лако наоружана коњица, која је проверена и испробана у току ратовања на граници, имала је прилику да покаже своје војне способности у походима 1440-их и наредних година под вођством Јанка Хуњадија. Упркос својих похода и победе коју је извојевао над снагама султана у Београду 1456. године, Јанко Хуњади није успео да заустави турску експанзију. Године 1459, Турци окупирају територију Срба и ситно србско племство, које је остало без земље и иметка било је приморано да побегне 1460-их година у службу Угарима. Као избеглице могли су једино да се уврсте у коњицу лаких хусара.

У овом огранку војске окупио се толики број да је 1470-их године реч „Рац“ означавала њихову националност и коришћена је са подједнаком снагом као синоним за хусара. Притицање србске властеле у редове хусара имало је за последицу упадљиво појачање квалитета. Најважније је било да су дошљаци били добри коњаници и вешти у баратању оружјем. Они су знали све о борби са турском лаком коњицом, а многи од њих имали су ожиљке од ранијих сурових окршаја.

ПЛАТА ИЗ КРАЉЕВСКЕ РИЗНИЦЕ

Под Матијом (Корвином) Хуњадијем (1458-1490) јужнословенска коњица појавила се око угарских утврђења, а не само у биткама у пограничним регионима.

Матија Корвин

Матија, један од најзначајнијих владара у угарској историји, схватио је да ће економска и војна снага усамљене Угарске ускоро постати недовољне да зауставе експанзију Отоманског царства. Број хусара који је био на располагању Угарима, драматично је растао после 1459. године, када је Отоманска империја коначно окупирала србску државу. То је довело до исељавања избеглица и властеле у Угарску. Није случајно да формално стварање хусарских јединица датира из тог времена. Основна једининица се називала Turbae и била је јачине 25 хусара. Регрутовање се вршило на захтев Круне а њихово плаћање директно из Краљевске ризнице. Већ до 1474. године, створен је довољан број хусаских јединица који је омогућио независне акције ширих размера. Тако на пример, док је главнина Угарске војске била под опсадом код Вроцлава, хусарси предвођени Стефаном Шапољијем и Павелом Кињижијем су заузели и спалили пољске градове Познањ и Краков. Ови хусари су такође потпуно уништили пољске линије снабдевања, што је у многоме допринело успеху Матије Корвина. Пад краљевског ауторитета и што је још много важније, финансијске моћи, после смрти Матије Корвина, довели су до опадања броја хусара који су били на располагању Угарима. Важно је напоменути да је утицај који су хусари створили за време Јанка Хуњадија и Матије Корвина потоњим хусарима обезбедио стално место у угарској војсци.

Потреба за хусарима, јер су били јефтини и флексибилни војници, све више је расла. Јужнословенски елемент, због наведених разлога, није био у стању да задовољи захтеве. Да надокнаде овај недостатак, коњаници угарског етничког порекла појавили су се међу србским хусарима у све већем броју. Пропорција јужнословенског елемента, међутим, смањила се у прве две деценије XVI века не само међу хусарима у далеким ратовима на туђем земљишту, већ и због хусарске одбране граничне територије. Етнички састав хусара, који су стекли још већи углед у биткама на граници, коначно се променио око 1520. године, иако је у то време започео континуирани прилив угарске властеле. Са падом Београда 1521. године, снаге султана Сулејмана пробиле су јужну угарску одбрамбену линију и 1524. године је уништиле. Код Мохача, 29. августа 1526. године, угарске краљевске снаге биле су уништене.

Стефан Батори

И Пољаци су имали прилике да се увере у способности хусара још 1474. када су им разорили градове Краков и Познањ. То је утицало на њих да и они размотре укључивање овог ефикасног облика лаке коњице и у своју војску. Године 1500, документи пољске Ризнице први пут помињу хусаре. У почетку су хусари у Полској били страни плаћеници и звали су их Racowie из „Рашке“, што је значило „из Србије“. Они су долазили из Старог Раса. Прве хусарске јединице Пољско-Литванског комонвелта (уније) формирао је пољски Парламент (Диета) 1503. године, када је унајмио три хоругве србских хусара. Највероватније су србски хусари и пре тог датума били у пољској служби. Убрзо је регрутовање започело и међу пољским и литванским живљем. С обзиром да су били далеко покретљивији од тешко оклопљених копљаника који су до тада били у употреби, (србски) хусари су одиграли кључну улогу у величанственим пољским победама код Орше (1514) и Обертина (1531). У време владавине краља Стефана Баторија, хусари су у потпуности заменили средњовековни тип копљаника у пољској војсци, и постали окосница пољске коњице.

ПОД РУСКОМ ЗАСТАВОМ

После трагичне сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем (1688-1690), Срби су населили велике просторе Угарске. За бечки двор ово је значило прилив прекаљених војника – граничара.

Аустријска хусарска
униформа

Међутим, Срби су са чежњом гледали ка далекој православној Русији, сматрајући је идеалном новом домовином. Патријарх Арсеније је 1695, без много успеха, посетио руског посланика Нефимонова у Бечу, а упутио је и делегацију у Москву. Питање исељавања у Русију постало је реалније тек након боравка Петра Великог у Бечу, 1698. године. Руски цар је сагледао све квалитете хусара – лаке коњице која је једина била у стању да парира турској тактици. У жељи да обезбеди јужне руске границе од татарских упада, 1707. године наложио је Апостолу Кигечу да по узору на мађарске (читајте србске) хусаре, од плаћеника Срба, Мађара и Влаха, формира тзв. Влашку хоругву. За само четири године настаје чак шест влашких и једна србска „хоругва“. Међутим, издржавање плаћеника се показало скупим па су 1721, ови одреди распуштени. Петар је закључио да је аустријски принцип крајишке војске (пандан домаћим козацима) практичнији, па је 1722. одобрио насељавање Срба на јужној руској граници (Украјина). Ова одлука се поклопила са збивањима у Угарској. Наиме, Беч је од 1699. до 1703. од србских избеглица на просторима око Тисе и Муреша формирао Потиску и Поморишку војну крајину. Србски „оберстлајтнант“ Албанез је од 1723. до 1724. у Русију превео прву групу од хиљаду људи и по налогу Петра Великог формирао је први руски „србски хусарски одред“ јачине 94 коњаника. Царица Јекатерина I је 1727. „одред“ уздигла на ранг пука од 1.000 људи. Од 1737. арадски „оберстлајтнант“ Петар А. Текели и печки поручник Јован (Иван) Стојанов прешли су у Русију, добили чинове потпуковника (касније „догурали“ до фелдмаршала односно генерал-мајора) и увећали пук на 1.160 хусара. Главна миграција ипак почиње након усвајања законског члана XVIII из 1741, о постепеном развојачењу поморишке и потиске границе. Марија Терезија је 1750. задужила генерала Енгелсхофена да на састанку у Араду србским официрима „дипломатски“ објасни разлоге укидања крајина и предложи им прелазак у Банат.

Део граничара је прешао у Банатску крајину а део се одлучио за миграцију у Русију. Прву групу су септембра 1751. повела браћа из Печке, „оберстлајтнант“ Јован (Иван) и пандурски пуковник Михаило Хорват. Иван је у Кијев стигао октобра, а 24. децембра добио је чин руског генерал-мајора и налог да формира два србска хусарска пука јачине по 4.000 људи. Септембра 1752. стигла је и група Срба предвођена потпуковником чанадске милиције Иваном Шевићем, арадским оберкапетаном Грторијем (Гурком) Шевићем и пуковником Рајком Прерадовићем. Шевић и Прерадовић нису хтели да прихвате Хорватов примат, па су у Украјини створене две „србске“ области – Хорватова „Нова Србија“ (у северном делу Херсонске губерније) и Шевићева „Славјано-Сербија“ (северни део Јекатеринославске губерније). И Шевић 31. марта 1754. формира два србска хусарска пука са по 2.132 коњаника.

ХРАБРОСТ У ВРЕМЕ СЕДМОГОДИШЊЕГ РАТА

Генерал Хорват 9. марта и 10. јуна 1759. ствара два нова, а 1760. још један србски хусарски пук. То је било време Седмогодишњег рата у коме су србски хусари показали права чуда од храбрости. Потпуковник Текели и пуковник Зорић су тмурног 9. октобра 1760. око осам сати увече, са србским хусарима извршили јуриш на берлинско предграђе Шпандау, заробили хиљаду Пруса, 15 виших официра и два топа.

Александар Суворов

Чувени Суворов је том приликом рекао да „Текели сабљом може прокрчити пут тамо где он не може проћи ни уз помоћ (иначе омиљених) бајонета“. Годину дана касније, Текели и мајор Филиповић су код Колберга са 700 србских хусара јуришали на 2.000 Пруса, поразили их и заробили 60 пешака, једног официра и 10.000 граната. Међутим, 1764. Јекатерина II спроводи велике војне реформе. „Нова Србија“ је 22. марта укинута и инкорпорирана у Новоросијску, а „Славјано-Сербија“ – у Азовску губернију. Новосербски и Славјаносербски пукови су реорганизовани у четири србска хусарска и четири србска копљаничка пука. Две деценије касније, 28. јуна 1783. сви хусари су преформирани у девет лаких коњичких пукова. Тактичке јединице под називом хусара 1796. ће поново установити цар Павле I. У најбурнијем периоду руске историје, током Наполеонове инвазије, бар један пук ће увек носити епитет србског. Међутим, далеко су значајнији сјајни хусарски официри Срби. Максим Зорић је командовао Изјумским хусарским пуком бр. 11, бивши капетан из Надлака, Никола Штрба (Чорба) био је на челу Харковског хусарског пука, Јован Петровић Ахтирског хусарског пука бр. 12, а Иван Јанковић од Миријева Каваљергвардије.

Милорадовић је током рата са Турском и Првог србског устанка формирао Црно-србски хусарски пук. Никола Прерадовић је код Аустерлица командовао хусарским гардијским пуком а генерал-мајор Иван Шевић код Лајпцига и Бородина Каваљергвардијом и хусарским Лајбгвардијским пуком. Слава србских хусара никада није заборављена. Примера ради, многи руски добровољци који су 1876. похрлили да помогну Кнежевини Србији у рату за ослобођење и независност, враћали су дуг Текелији, Хорвату, Шевићу и многим другим знаним и незнаним Србима који су се борили под руском заставом.

Генерал Михаило Милорадовић

Дефинитивним укидањем Потиске и Поморишке војне границе 1751. године изазване су сеобе Срба у Руско царство, које су започеле те исте године и, у већим или мањим групама, трајале до краја шездесетих година XVIII века.

За време Петра Великог основано је прво насеље аустријских Срба у Русији, из кога се, услед нових миграција за царице Ане Јовановне развио Србски хусарски пук а сеобом већег броја србске милиције из Поморишја и Потисја – велике војничке колоније Нова Србија и Славеносрбија.

Стога су у мају 1710, у име србске милиције из Поморишја и Потисја пуковници градова Арада и Сегедина Јован Текелија и Вулин Потиски послали сатника Богдана Поповића у Москву цару Петру с молбом у којој га кратко и дирљиво моле „да помисли и о њиховој србској земљи, оптерећеној од много година ради њихових грехова јармом неверничким; кад подигне Господ Бог крстоносну Твоју десницу на Турчина, не заборави на нас малене позивом царским и љубављу својом, да и ми пожуримо службом својом за свога православнога цара“.

ГРАМАТА ЦАРА ПЕТРА – ПОЗИВ НА ОРУЖЈЕ

Дана 22. фебруара исте године издао је цар Петар познати Манифест о вероломном прекршају мира султана турског Ахмета, којим Русија пред Европом први пут јавно иступа као заштитница хришћанства на Балкану. Тиме је започео знаменити Прутски поход, Срби су могли одржати своја обећања. Пре него што је Петар из Москве пошао на јужну границу, издао је 3. марта од Србина Милорадовића зналачки састављену грамату, управљену у првом реду Црногорцима па онда свим хришћанским народима на Балкану, којом их позива на оружје против заједничког непријатеља. Дана 23. марта позвао је поново преко Цариградске патријаршије све хришћане на оружје. У војничке врлине Срба, Петар се још у Прутском походу 1710. године лично уверио. У Молдави над Прутом је у руској војсци учествовао и капетан Јован Албанез, Србин из Подгорице. Он је командовао над једним омањим одељењем војника, које су сви у армији називали малоруским изразом жолнири (војници). Ти жолнири били су готово сви Срби, против Турака су се држали храбро и одликовали се верношћу према цару Петру толико да је одлучио да од тих Албанезових жолнира образује читав пук, и због тога што су они били већином Срби назове га Србски хусарски пук.

Стога је Петар 23. октобра 1723. издао мајору Јовану Албанезу позивну грамату, којом га опуномоћава да од аустријских Срба може наврбовати неколико хусарских пукова и распоредити их по малоруским градовима. Сваком ко пређе у руску службу, обећава се том граматом војничка плата, затим „рациони и порциони новци“ по чину и служби, коју су добили од римског ћесара у последњем рату без икакве разлике. „Који од њих дођу у нашу империју и нашу службу са женом и децом, добиће за живот родне земље. Ако у већем броју дођу у нашу државу, наградиће се посебним царским привилегијама. Ко од Срба официра“, каже се даље, „доведе у службу нашу цео пук, добиће над њим пуковништво, а ко дође без оружја, добиће наше оружје и хусарску плату.“

Србски хусар из 1762. године

С тим позивом „православног цара“ имао је Јован Албанез као први руски исељенички агент међу Србима у Угарској прилично успеха. Исте године одселило се са њим у Русију 459 Срба, који су насељени у Украјини. По једној верзији били су то Срби из Потисја. Идуће године дошло је за њима из Јужне Угарске још око 600 Срба, који су такође насељени у Украјини. Од тих досељеника је царица Ана 1727. образовала Србски хусарски пук. Осим тога постојали су при руској армији и Угарски, Молдавски и Грузијски пук, но при сваком од ових било је само по неколико од оног народа чије име је пук носио, већи део састојао се из људи разних племена. Србски хусарски пук био је најпре одређен на службу у Украјини, за ожењене хусаре биле су одређене земље за насеље. Затим је учествовао у рату против Персије. Године 1729. био је, по пројекту фелдмаршала кнеза Галицина, тај пук у јачини од 600 људи размештен између тврђава Тора (сада Славјанског) и Украјинске утврђене линије. На молбу мајора Албанеза против Персије отправљени србски хусари су 1731. године враћени и указом од 19. маја исте године опет насељени на старим местима.

НОВИ РАТОВИ И НОВИ ХУСАРИ

Царица Ана је наставила оријенталну политику Петра Великог, која је ишла за превлашћу Русије на Каспијском и Црном мору, та је политика морала довести до новог рата с Турском, која је баш тада трошила снагу у дуготрајној борби с Персијом.

Руске хусарске униформе

Већ 1732. године је Русија хтела Турску да нападне, али су је још неко време задржале прилике у Пољској. Требало је војску за нов рат што боље спремити, стога је царица на предлог грофа Вајсбаха о умножењу хусара указом поново позвала аустријске Србе на сеобу у Русију. Пукови састављени од придошлица (1733) издржавали су се из малоруских прихода. На тај начин се за време царице Ане из Угарске иселио велики број Срба у Русију, међу којима је било и припадника најугледнијих србских породица, што на средину у којој су живели није могло остати без утицаја и тако се међу народом предиспозиција за сеобу у Русију све више утврђивала.

Највиђеније личности, које су се за време царице Ане из редова србске милиције у Угарској у Русију одселиле, биле су Јован Стојанов, Стеван Витковић, Панић Божић, Димитрије Перић и, касније, Петар Текелија. Сви су они доживели тамо најсјајније војничке каријере. Јован Стојанов из Петроварадина дотерао је до генералмајорског чина и командовао је Србским, Угарским и Влашким хусарским пуком, одликовао се у борбама с Пољацима, Татарима и Турцима.

Стеван Витковић био је брат од стрица пуковника сремске катанске регименте и народног првака Секуле Витковића (1687–1754). Бројна породица Витковића води порекло из Херцеговине, из села Мустаћа близу Требиња, одакле се преселила у Ваљево у Србији, а одавде прешла у Срем и настанила се у Вуковару. Стеван Витковић истакао се у борбама против Татара и уз протекцију у Русији моћне србске породице Владисављевића убрзо је дотерао до бригадира Србског хусарског пука.

Панић је дотерао до потпуковника у козачком Черњиговском пуку а Димитрије Перић, који је био зет чанадског капетана, потоњег пуковника Моришке милиције, затим команданта србске колоније у Русији Јована Шевића, дотерао је до потпуковника у Србском хусарском пуку.

Међу последњима, који су се пре Хорватове сеобе од чланова угледних србских породица из Угарске у Русију одселили био је Петар Текелија, он је 1748. отишао у Русију као поручник и од свих Срба до тада доживео тамо најсјајнију војничку каријеру, после многих ратних заслуга и бурних доживљаја постао је фелдмаршал руске војске. Петар је био син капетана Моришке милиције Ранка а унук славног оберкапетана арадског и заповедника Моришке милиције Јована Текелије, који је ноћу по звездама провео војску Еугена Савојског кроз ритове до Сенте, где је 1697. Турке потукао.

Грб Славјаносербска

У то време налазили су се хусарски пукови у Русији, па међу њима и Србски хусарски пук, у великој кризи. Сви пукови имали су посебно устројство у руској армији и засебно су се водили више као нерегуларна војска.

У њих је било све сопствено: коњ, карабин, пиштољи, сабља, мундир и коњски прибор, све су то сами набављали и плаћали од свог следовања. Стога и опрема руских хусарских пукова тога доба није била једнака. Уз то су морали да живе о свом провијанту који су носили за собом. За све то добијали су поред војничке плате још и такозване „рационе и порције”. Сеобе Срба из укинуте Моришке и Потиске крајине у Русију под вођством пуковника Хорвата (1751) и Шевића (1752) и оснивање србских насеља у Русији – Нове Србије и Славеносрбије, догодила се у доба велике кризе, у којој се налазила спољна политика Аустроугарске од Ахенског мира (1748) до почетка Седмогодишњег рата, и она је непосредној вези са спољном политиком бечког двора тога доба.

Међу првима који су на сеобу пристали били су капетан Никола и корнет Теодор Штрба или како су их државне власти и Руси називали – Чорба (Csorba), оба из развојаченога шанца Моришке крајине, Нађлака. Привилегисана србска војничка насеља у Русији, Нова Србија и Славеносрбија, нису се као таква могла дуго одржати. У продирању Русије према својим природним границама на југу, Црном и Азовском мору, била су та погранична србска насеља на отвореној степи с обе стране Дњепра само једна краткотрајна етапа.

Катарина II наставила је још од Петра Великог започету експанзивну политику Русије на западу и северу против Пољске и Шведске и на југу против Турске; у ту сврху је у много јачој мери обновила и насељавање јужне Русије, које је Петар I започео, а царица Ана и Јелисавета наставиле. Руска се влада стога није више задовољила србским војничким насељима на државни трошак, него је засновала насељавање на много широј основи. Манифестом од 4. децембра 1762. позвала је царица Катарина без икаквих ограничења све странце „да дођу у Русију и населе се где хоће“. Колонизација Новоросијског краја почела је затим нагло да напредује. Крајем 1784. су у читавој Русији заведена намесништва. Територија укинутих Нове Србије и Славеносрбије као и Запорожја ушла је у састав Екатаринославског намесништва, при чему је источна половина названа Екатеринославска, а западна половина Вознесенска губернија. Србски, Бугарски и Македонски пук из Нове Србије прешли су у састав слободских козачких пукова који су на северу били: Харковски, Ахтирски, Изјумски, Сумски и Острогошки. А Шевићев и Прерадовићев пук, у којима се била свега 1.262 човека, сједињени су у један, Бахмутски хусарски пук са седиштем штаба у Бахмуту. За главног инспектора тих преустројених пукова именован је гардијски мајор Евдоким А. Шчербинин, али су за команданте појединих пукова нарочитим указом одређени Срби официри из оба укинута насеља, и то: у Изјумској провинцији бригадир из старог Угарског пука у Русији Максим Зорић, у Ахтирској из бившег Молдавског пука бригадир Јован Подгоричанин, у Харковској из бившег Белог слободског пука, пуковник Никола Чорба, у Сумској из Карабинерског пука Петар Ланов, у Острогошкој провинцији пуковник Јосиф Сатин. Исто су тако за штабне и ниже официре у тим пуковима постављени други официри из укинутих србских насеља. Реорганизација тих пукова изведена је по угледу на хусарске пукове укинуте Нове Србије. Том приликом су Срби официри показали многе организаторске способности спојене с војничким знањем и искуством, кога су из Угарске са собом понели; јер Хорват је Нову Србију уредио према устројству аустријске Војне границе, изменивши га незнатно према ондашњим теренским потребама: у Аустроугарској су граничари били већином пешаци, у Русији је требало за чување границе више лаке коњице, хусара. Ти србски хусари су својим војничким врлинама стекли у Русији толико угледа, да су од народа у Дњепарској степи још дубоко у XIX веку „Серб“ и „гусар“ биле речи истога значења. Срби официри и војници из укинутих србских насеља учествовали су у свим ратовима Русије крајем XVIII и почетком XIX века и многи од њих су убрзо доспели до највиших места у руској војсци. Сачувана је тачна статистика таквих руских штабних официра србског порекла из укинутих насеља: Нове Србије и Славеносрбије. Били су то генерал-лајтнанти Иван Самојлович Хорват, Иван Георгиевич Шевић, Ранко или Родион Депрерадовић, Максим Теодорович Зорић, Теодор Арсениевич Чорба, Георгиј Иванович Шевић (унук старога Шевића), граф Иван Подгоричанин, Јосиф Иванович Хорват (син старога Хорвата). Генералмајори: Симеон Гаврилович Зорић, Николај Иванович Чорба, Георгиј Михаилович Богданов, Давид Гаврилович Неранчић, Георгиј Иванович Хорват, Иван Димитријевич Хорват (оба нећаци старог Хорвата), Георгиј и Иван Родионович Депрерадовић (синови старог Депрерадовића), Константин Николајевич Лалош, Иван Христифорович Штерић, Симеон Михаилович Чернњевић, кавалер граф Георгиј Петрович Подгоричанин. Бригадири: Константин Николајевич Јузбаша, Дмитриј Иванович Хорват (син старог Хорвата), Родион Степанович Пламенац, Алексеј Родионович Депрерадовић (син старог Депрерадовића). Сем поменутих генерала, било је у руској војсци крајем XVIII века мноштво штабних, виших и нижих официра, који су прешли у редовну војску из укинутих србских насеља.

ЛАЈБ ГУСАРСКИ ЕСКАДРОН

- елитна гардијска јединица Царске Русије -

Царица Екатерина II је након потписивања мира са Турском, желела да своју гарду настани у Москви те је кнезу Потемкину наложила да формира хусарски ескадрон – лични конвој Њеног Величанства и две козачке команде; ексадрон назван Лајб Гусарски (хусарски) и козачке команде: Донску и Чугујевску, које су се налазиле при „височајшем двору“.

Коњаници Лајб Гусарског ескадрона

Тако је 21. марта 1775. године био прекомандован командант Бахмутског хусарског пука, премијер мајор Штерич да формира Лајб Гусарски ескадрон од 133 људи, нижих чинова и исто толико коња из свог и Србског хусарског пука, при чему је имао да изабере људе стаситог раста (не мање од 2 аршина и 7 вршака, а често чак и од 2 аршина и 10 вршака – 173 до 187 саниметара) и наочитог изгледа. Као и добре коње. Њему је било наложено да одабране људе пошаље у Москву. Сагласно вољи царице, Лајб Гусарски ескадрон је састављен и одевен у нарочите униформе тако да је учествовао у паради поводом прославе потписивања Кучук-Кајнарџиског мира (мировни споразум је потписан 21. јула 1774. године у старом граду Кучук-Кајнарџи на Дунаву, чиме је окончан Руско-Турски рат 1768-1774. године. Отоманска империја је признала независност Кримског ханства, право руским трговинским судовима, слободну пловидбу Црним морем, присаједињавање територија Азова и Керчија Руској империји као и Руски протекторат над Молдавијом и Влашком). Лајб Гусарски ескадрон је започео своју службу тиме што је тога дана био у пратњи царице на путу од Успенске саборне цркве и Гранитне палате до дворца, који је био у Пречистенским вратима.

Први командант Лајб Гусарског ескадрона био је премијер мајор Штерич који га је и формирао, а официри преведени из армијских хусарских пукова поименце: поручници Стојанов и Милутиновић и подпоручници Честнов и Кукељ-јаснопољски. У новембру 1775. године је ескадрон попуњен људима и коњима, а 22. децембра отправљен из Москве у Санкт Петербург где је смештен крај Невског манастира у Кирасирским касарнама и коњушницама. Ту је имао стални квартир у време владавине Екатарине II. Лајб Гусарски ескадрон био је под непосредном командом кнеза Потемкина, а командири ескадрона су били: од 1775. до 1777. године, премијер мајор Штерич, од 1777. до 1778. године капетан Милутиновић, од 1778. до 1779. године капетан Стојанов, од 1779. до 1780. секунд мајор Новошинскиј, од 1780. до 1783. године секунд мајор Глазов, од 1783. до 1786. године капетан Томић.

Опрему Лајб Гусара су чинили тамно зелена атила и долама, црвене чакшире и ешарпа украшени сребрним гајтанима за официре а белим вуненим за остале чинове. Наоружање су чинили карабин, пиштољи и сабља. Коњи су били сиви (зекани) и била је прописана висина од 2 аршина и 2 до 2.5 вршка.

Лајб Гусарски ескадрон је 7. новембра 1796. године претворен у Лајб Гусарски пук. У то време су официри били: потпуковник Антон Радионовић Томић, мајор Александар Васиљевич Арбузов, поручник Дмитриј Константинович Григоросул, потпоручник Иван Борисович Цветкович и прапоршчик Григриј Савич Воинов.

Током дуге историје ове елитне гардијске јединице Царске Русије многи Срби су били њени високи официри или команданти. Попут Штерића, Милутиновића, Томића, Зорића и три генерације Штерића. Нарочито је занимљиво да су и први и последњи команданти ове можда најгиздавије царске јединице био управо Срби, први премијер мајор Штерић, а последњи генерал мајор Георгиј Ивановић Штерић. Занимљиво је поменути да је у време владавине цара Александра III, као млад официр у Лајб Хусарском пуку служио и најмлађи брат краља Петра I, кнез Ђорђе Карађорђевић.

Извор: Русија данас