 |
| Теодор Павловић |
Родио се 14. фебруара 1804. у Карлову, у Банату. Србску школу свршио је у месту рођења, гимназију у Темишвару, Великој Кикинди, Сегедину и Карловцима. Философију је свршио у Сегедину и Пожуну, а права у »питомом, музама повољном Пожуну«. Радио је у адвокатској канцеларији Михаила Витковића и сам постао адвокат. 1832. примио је уређивање Сербскогъ лѣтописа, потом је постао секретар Матице србске, коју је ставио на сигурну основицу. Он је покренуо два важна србска листа: Сербскій народный листъ 1835. и Сербске народне новине 1838, а потом и алманах Драголюбъ (1845—1847). Као публицист, уредник, посланик на Србском сабору, јако је утицао на културни, књижевни и политички развитак србски пред 1848. Умро је 12. августа 1854. у Карлову.
Чистом књижевношћу мало се бавио. Од њега су остала два превода од Виланда, »германског Волтера«: Виландове симпатiе или разговори мудрогъ приятеля са сроднимъ душама (Будим, 1829) и О обхожденію съ людма од Адолфа Книгеа (Будим, 1831). Његов рад је посредан. То је био културни радник и иницијатор, »духа народног будитељ«. Као уредник Сербскогъ лѣтописа, Сербскогъ народногъ листа, Сербскихъ народнихъ новина и Драголюба он је био од јаког утицаја на развој србске књижевности и србске народне мисили, и за угарске Србе четрдесетих година био је оно што је шездесетих и седамдесетих година био Светозар Милетић.
Јован Скерлић, Историја
нове србске књижевности, 1914.
