Аустроугарски генерал Алфред Краус: "Узроци нашег пораза"
Мађари су били бечки Хрвати, док су Срби били Загребу Хрвати, а и Пешта је имала Хрвате
Каријера команданта 29. дивизије на србском ратишту бележи једну блиставу победу - на Сави, код Легета
- и серију тешких пораза. Генерал Краус изрекао је много похвала Србима, "најјачим од свих непријатеља",
али је гневом пораженог војника, анализујући "узроке нашег пораза", поставио питање: "Зашто
се распала Аустро-Угарска?", а понуђени одговори, однекуд, као да подсећају на непостављено питање -
а како се распала Југославија?
.png) |
| Велики грб Аустроугарске (1915–1918) |
У првом броју часописа "Србско наслеђе", у оквиру текста професора Владимира Ћоровића о Шумадији и Шумадинцима,
цитиране су, уоквирене, речи аустроугарског пешадијског генерала Алфреда Крауса о Србима као "ваљаним непријатељима".
Наведена из Краусове књиге "Узроци нашег пораза", ова похвала србским војницима, изречена од стране љутог
непријатеља, сама по себи захтева више пажње. Јер, ако један генерал о свом противнику са бојног поља каже да је
Србе "сматрао и сматра их и сада као војнички најјаче од свих непријатеља", онда је то знатно више од учтиве
похвале професионалног војника. Ако, при том, противнички генерал овако образложи похвалу непријатељу: "Задовољни
с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу
земљишта, врло добро вођени, за борбу мржњом и одушевљењем загрејани, они су нашим трупама задавали много више
тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани" - онда се природно постављају питања: ко је био Алфред Краус, и шта је
све написао у књизи "Узроци нашег пораза"?
Вредно је, међутим, одмах нагласити да генерал Краус није патио од пријатељских осећања према Србима. Узроке пораза
Краус види у слабостима аустро-угарске државе и војничке организације. "Треба дубоко жалити", пише он,
"што су наше дивне и пожртвоване трупе морале овако да подлегну бедној Србији, кривица за ово погађа - износим
своје мишљење јасно и одређено - искључиво највише и више командовање." Па, ипак, у завршној речи књиге
"Узроци нашег пораза" Алфред Краус је био принуђен да изрекне још једну похвалу "бедној Србији":
"У Немачкој треба се сетити да су Срби били изгубили читаву своју земљу, да су владар, влада, скупштина и војска
остали без отаџбине, па ипак у туђини, од стране једног Пашића, били понесени за даљу борбу."
Разарање војске било је затварање круга, последњи потез - подривени су темељи једне многонационалне заједнице
и распад државе био је неминован. Потомци оних који су растурили Аустро-Угарску, растуриће и Југославију, рекло би
се - по истом моделу.
Поука војсковођама и државницима
Ко је, дакле, био генерал Алфред Краус?
У успоменама србских ратника остало је забележено да је генерал
Алфред Краус, командујући аустроугарском 29. (пешадијском)
дивизијом из правца Сремске Митровице, нанео тешке губитке
србској војсци која је у ноћи 6. септембра 1914. форсирала
Саву код Легета. Тада је уништено седам батаљона Тимочке
дивизије првог позива, погинуо је или се подавио велики
број србских војника, заробљено је 4 500 Срба, заплењена су три
топа и 10 митраљеза...
 |
| Генерал Алфред Краус |
На србском ратишту ратна срећа није увек била наклоњена генералу Краусу. Више је, пред налетом србских војника,
бежао него што их је гонио, да би, задивљен војничком чврстином маленог непријатеља, а пре свега разочаран расулом
своје царевине, одмах после рата написао књигу "Узроци нашег пораза". Срби су му се, као непријатељу достојном
уважавања, одужили преводом овог дела (књигу је превео потпук. Ч. Јањчић). "Узроке нашег пораза" штампало
је Предузеће Геца Кон А.Д. - Београд као девету књигу у оквиру Војне библиотеке.
Предговор србском издању књиге "Узроци нашег пораза" написао је Милутин Д. Лазаревић, резервни генералштабни
пуковник и бивши начелник Штаба одбране Београда у 1914. години. Као што је и ред, пуковник Лазаревић најпре наводи
улогу пешадијског генерала Алфреда Крауса у операцијама Аустро-Угарске против Србије.
"Генерал Краус је", пише он, "у рату 1914. године, на челу
најпре 29. пешадијске дивизије, а потом
Комбинованог корпуса, оперисао против нас из Срема: за време
Церске битке код Шапца, за време битке на Дрини - у Мачви
и из ове преко Шапца ка Убу, и за време Колубарске битке правцем
преко Уба ка Колубари, испред Младеновца са наслоном
на Београд, куда се био рокирао преко Конатице, и код самог
Београда. Доцније, пак, са извесним мањим и већим прекидима,
командовао је одговарајућим јединицама на руском, а потом на
италијанском фронту, где је био узео видног учешћа и
у чувеној бици код Капорета."
Очигледно је да је књига "Узроци нашег пораза" доживела значајну пажњу читалишта у Аустрији и Немачкој;
више пута је током двадесетих година допуњавана и доживела је више издања, што је њеном аутору прибавило изузетно
поштовање на десници, посебно међу реванша жељним немачким официрима и солдатима, тако да је остарели аустријски
генерал Краус "имао право да носи немачку генералску униформу, у знак нарочите почасти". Генерал Алфред
Краус умро је "од капи" у Гојзену, у ноћи између 28. и 29. септембра 1938. године.
Краусово дело "Узроци нашег пораза" - у коме су рељефно
изложени узроци пораза бивше аустријске војске
- образложио је у предговору пуковник Лазаревић, од великог је
интереса за нашу читалачку публику, а нарочито у поглављу
где се, уз искрену похвалу одату нашој војсци и њеном вођењу,
говори о операцијама у Србији. А при томе је веома
поучна, како за војсковође тако и за државнике, пошто садржи
значајне податке о томе како се са мало знања и умешности
управљало судбином Аустро-Угарске у времену кад се само собом
наметало питање: бити или не бити. Вредно је, дакле,
прочитати га, ако не због чега другог, а оно бар ради тога да се
види колико су високо одскакали национална политика
малене Краљевине Србије и командовање њеном војском над
политиком и командовањем код овог нашег смртног непријатеља,
који је био пошао да нас уништи, па је тим својим поступком себи
самом ископао гроб."
Право или неправо - мој народ
Немачки народ... се мора опет обратити строгим вођама на десници, мужевима немачког кова, који ће, чврстом руком,
поново повратити народ немачки моралу, али такође и немачкој величини, који ће, у смислу немачког узвишеног осећања,
бити руковођени сазнањем "Право или неправо - мој народ", који неће ићи за тим да спроводе право Француза,
Чеха и Пољака, већ право Немаца, који ће строго спроводити или прихватити истинску немачку политику, да је у свету
народа, у коме нема судија, сила уједно и право, и за коју важи изрека: "Њена мисао је борба - њен дух је победа."
(Генерал Алфред Краус: Узроци нашег пораза, поглавље Политика и рат, Беч, 1922.)
Сви против свих
Оцена писца предговора пуковника Лазаревића "о томе како се са мало знања и умешности управљало судбином Аустро-Угарске"
била је разумљива и оправдана из угла анализе официра Краљевине Србије која је, иако малена, била национално хомогена
и одлучна да брани своју слободу, територију, углед и част, чији су војници до судара са Аустро-Угарима већ били прошли
кроз ватру два балканска рата (1912 и 1913), а чији су се водећи официри прекалили у четири рата, против Турске (1876
и 1912) и Бугарске (1885 и 1913).
 |
| Етничка карта Аустроугарске |
Гледано очима једног аустријског генерала, опседнутог идејом о величини и снази аустро-немачких држава и несаломивости
немачког ратничког духа, све то било је знатно другачије. У највећој средњоевропској многонационалној царевини, пре
рата и у току рата са Србијом, врило је као у кошници. По мишљењу генерала Крауса, све ненемачке народности радиле
су првенствено против немачког дела Двојне Монархије, а потом су "све народности стајале у борби једне против
других".
Генерал Краус констатује да је од 1867. године, од времена
аустро-угарске нагодбе, вођена непрекидна борба између
Аустрије и Мађарске. "У тој борби", пише Краус, "Мађарској је
увек припадала улога нападача против
заједничких уређења, док се Аустрија задовољавала само улогом
браниоца ових уређења, иако су јој баш она натурила
највеће терете. Мађарска је све више и више кидала везу са
Аустријом, при чему се увек старала да за себе извуче што
већу привредну корист. У тој борби, која се сваке десете године
завршавала новом "нагодбом", она се користила
слабостима и неприликама аустријске владе, које су
произлазиле из држања појединих народности; сви терети првенствено
су сваљивани Аустрији на врат, док је Мађарска за себе
задржавала само право"...
 |
| Гроф Иштван Тиса од Борос-јене и Сегеда |
Али је и у самој Хрватској било непријатељстава између
католичких Хрвата и православних Срба. Чудновата игра мађарске
политике састојала се у томе, што се мађарска влада у борби
против Хрвата, верних монархији, ослањала на Србе, непријатељски
расположене према монархији. Непојмљиво је било да су ови Срби,
који су стајали у спољној служби, сачињавали саставни
део мађарске политичке партије, радничке партије, која је била
на власти, и стога, као припадници владине већине,
уживали нарочиту заштиту мађарске владе. Отуда се председник
мађарског министарског савета, Граф Тиса, чак и за време
рата са Србијом (1914-1915) није могао да придобије на
иступање против угарских Срба, иако је било јасно да су
они у споразуму с непријатељом. Сматрало се као потпуно
разумљиво што су у србским јавним локалима и њиховим породичним
домовима висиле слике србске краљевске породице, што су се у
удружењима и народним библиотекама налазила србска
војна правила, што су србски молитвеници потицали из Москве и
садржавали молитве за цара Николу и царицу. Граф Тиса
је, на допис и сумњу Команде балканских трупа, одговорио: 'Са
Србима у Срему може Команда да ради шта год хоће, и
у том погледу може да се договара са баном Хрватске и Славоније,
али моје Србе оставите на миру'."
 |
| Будимпешта |
"Непрекидном, раздраженом и затегнутом односу између Аустрије и
Угарске", наглашава он, "одговарало
је непријатељство Хрватске према Мађарској; све народности
стајале су у борби једне против других. И, зачудо, што
је сродност била ближа, то је огорченост борбе била све јача,
тако да је најтежа борба беснела међу словенским племенима.
Непријатељство између Украјинаца и Пољака било је непребродиво, а
мржња између племенски сродних Хрвата и Срба,
заснована на верским разлозима, била је дубока као бездан."
Ни говора о германизацији
...Али вазда је била највећа лаж говорити о угњетавању народности у Аустрији. Свака народност имала је слободу
у погледу свога развитка и свако ко правилно расуђује мора признати да су све нације прекомерно користиле ову слободу.
О некој германизацији није могло бити ни говора... Тако, политичке вође Чеха звали су се Ригер, Грегер, Цајтмахер,
Цукер, Фидлер, Форт, итд; немачке политичке вође - Смејкал, Крепок, Малик, и сл. Бјанкини никако није био Италијан,
већ бесан Хрват. Шустершиц звао се један немачки младић који је, потом, под именом Шустершич, био вођа Словенаца.
(Алфред Краус: Узроци нашег пораза, стр. 77)
Последња мета - војска
Било је, изгледа, неког реда у стварању нереда у овој многонационалној средњоевропској царевини. По мишљењу генерала
Крауса, који је настојао да открије узроке опште националне нетрпељивости у држави, "школа је била расадник
велеиздајства. Манастири и васпитни заводи били су расадници националне нетрпељивости. Италијански и словеначки
свештеници били су у првом реду само националисти... Отуда су свуда у Аустрији учитељи и католички свештеници били
носиоци националног нерасположења према држави."
 |
| Иван Хрибар |
"Још опаснији од италијанског иредентизма, чинио се Команди југозападног фронта словеначки иредентизам",
истиче Краус и наводи како је ова команда о томе поднела један извештај Врховној команди, у коме се каже да је маса
словеначког народа верна цару и држави а да је словеначка интелигенција непријатељски расположена према Аустрији
и да би, због тога, према њој требало применити строги поступак.
"Извештај је био само за Врховну команду, наглашава Краус али је направљена грешка па је у целости достављен
председнику Министарског савета. То је изазвало раздражен, оштар и очигледно од др Жолгера састављен или инспирисан
одговор који је све побијао или све као безазлено приказивао; Жолгер је чак ишао тако далеко да није признавао да
дугогодишњи и од владе често потврђивани начелник главног покрајинског града Љубљане, Хрибар, кога је извештај
највише теретио, припада интелигенцији..."
Ускоро се, по речима Крауса, панславизам придружио иредентизму. Руски утицај се проширио на све Словене у Монархији,
посебно на оне са истом исповешћу - Србе и Русине. Само су Пољаци остали по страни, "но они су зато сањали
о поновном васкрсу Пољске, наравно на рачун Аустрије".
И тако, у условима опште нетрпељивости и сукоба свих са свима, ни војска Двојне Монархије није могла остати по страни.
"Једино је још у војсци" каже Краус, "немачки био законом прописани службени језик". Само је још
војска оличавала јединственост Монархије, само је она била релативно здрава. Стога је требало и њу разорити. У том
циљу почели су Чеси да спроводе мржњу према војсци и дисциплини. Дејство побуњеничког рада у народу требало је
да се пренесе на моралну снагу војске, на њен официрски кор. Резервни официри су били нарочито подбуњени, али се
подбуњивање осећало и у активном официрском кору, јер је велики број активних официра пролазио кроз националне школе."
 |
| Беч, 1910. година |
И ту се за писца књиге "Узроци нашег пораза", аустријског пешадијског генерала Алфреда Крауса, круг затвара.
Разарањем војске подривени су и последњи темељи многонационалне средњоевропске царевине. Пораз у рату и распад
државе биле су неминовне последице једне тако лоше вођене политике.
Све ово о чему је писао генерал Краус догађало се у првим
деценијама двадесетог века. На искрају истог столећа, упозорење
пуковника Лазаревића, писца предговора за србско издање ове
књиге, о Краусовом поучном штиву за војсковође и државнике,
не губи ништа у актуелности. Они који су стварали Југославију и
који су се у два потоња рата борили да је сачувају,
као да нису прочитали или нису разумели Крауса. Боље од њих
историјске догађаје схватили су потомци оних који су
растурили Аустро-Угарску и, рекло би се, по истом моделу
растурили су своју нову заједничку многонационалну државу.
Србима, враћеним на позиције националне, државне и регионалне
издељености с почетка овог века, остаје за утеху сентиментално
присећање на похвалу србском војнику изречену од стране љутог,
али поштовања достојног противника.
Словеначки ветрови
Зилска долина у Корушкој настањена је Словенцима и Немцима који су вазда живели у пријатељству, док словенски
бунтовници - свештеници и државни тужиоци - нису дошли у земљу. Они су постигли да су сви јавни натписи још пре рата
били словенизовани. За време рата - 1915. или 1916. - поднеле су оштине Зилске долине молбу Корушкој земаљској влади
да се поново успостави раније стање. Речено је да сви Словенци знају немачки, али да не знају нови словеначки књижевни
језик, па су општине зато тражиле немачке натписе. Представку је потписао и један свештеник, Чех, који је био познат
као национални подбуњивач. На питање његовог старешине, откуда баш то да он потпише ту представку, он је, смејући
се, одговорио: "Па, господине бароне, сад дува други ветар."
Требало је да влада ухвати тај ветар и да њиме даље дува пуним образима, па би положај монархије био далеко
бољи.
(Алфред Краус: Узроци нашег пораза, стр. 93)
Пише: Рајко Тодић
