понедељак, 01. октобар 2012.

Златокрили орлови

Орао и на небу и на земљи. - Између црвеног и белог. - На истоку жут, на западу црн, а у Србији црвен. - Наши витезови уз Фрању Асишког?...

Златокрили двоглави орао, XII век
Најстарији приказ боје једног орла је на плафону пећине Кизили (600-650 година после Христа) и то као орнамент на белој одећи с црним двоглавим орловима. Римска империја користила је златног и сребрног орла. Источно царство је потом задржало златног орла па га видимо на једној златној тканини из X века.

У рукопису Grafia aure urbis Romae, насталом око X века, даје се опис царске далматике са златним орловима, златне ципеле, с четири орла од бисера, чакшире златне тканине с бисерима и драгим камењем од којих су начињени орлови, лавови и дракони. Соловјев сматра да је то опис римских царева који одговарају Константиновом опису византијског царског церемонијала из X века, ту се не говори да ли су орлови једноглави, као што је то случај на једној црвеној тканини из 1000. године, из времена Западног римског царства.

Већ 1244. године Матеја из Париза то Царство символизује црним двоглавим орлом на жутом штиту. Жути двоглави орлови у црвеним коластим аздијама на огртачу кнеза Мирослава у Цркви св. Петра указују да двоглави орлови на одежди србских владара још не символизују владарске инсигније. На тамноплавом дивитисиону који носи краљ Стефана Првовенчани налазе се жути двоглави орлови у круговима. Соловјев сумња да је то копија једног ранијег извора, можда и с титулом севастократора. Краљ Радослав у Жичи има жуте двоглаве орлове на црвеном огртачу. У XIII веку двоглави орлови се у Србији са свечане одежде селе на јастуке под ногама владара, на амвонску плочу на земљи, печате и новац.

Тек почетком XIV века, у време цара Душана, његов властелин деспот Оливер кује новац с двоглавим орлом. Први пут као знамење државности је каталонски картограф Анђелино Дулсерти 1339. године приказао црвеног двоглавог орла на белој застави над Скопљем.

Деспот Оливер
Сматра се да је сребрна плитица нађена у околини Тиквеша с натписом Стефан (Душан) цар с урезаним двоглавим орлом царски амблем. Такође се верује да се краљ Душан крунисао за цара и преузео византијски царски церемонијал, као и његова знамења двоглавог орла. У првој половини XIV века застава Трапезунтског царства (које су држали Комнени) црвена је са жутим двоглавим орлом у прстену, каквог видимо и на јастуцима са повеље на којима стоји цар Андроник II, из 1301. године, као и на повељи Душановог савременика цара Јована Кантакузена. Исте су и на хаљини жене Алексеја III Комнена... НИГДА ЦРВЕНИ!!!

Двоглави златни орлови византијског типа на црвеној подлози не налазе се на одећи ни цара ни краља, већ великаша, деспота, жупана... То наводи на помисао да орлови на одећи достојанственика нису царска знамења већ божанска знамен, патрон, с магијском и култном символиком. Можда као и код Индијанаца Северне Америке - заштита од злих духова, апотропеон. Једно је извесније: огртач је символ неба и носиоцу доноси заштиту богова.

Права слика деспота Стефана Лазаревића је његова одећа за коју Радојчић каже: Ниједан србски владар није на портретима толико истицао свето порекло своје власти као Стефан Високи у Манасији. Његов плашт је сакос (хаљина) с двоглавим орловима у аздијама. Христ му ставља круну на главу а анђели остале божанске инсигније власти. Символ небеског плаветнила и власти је небоплава постава његовог плашта. У готској цркви у Птујској гори, у Словенији, на великом полихромном рељефу налази се четрдесетак историјских личности, међу њима и деспот Стефан. Сви они су приказани на рељефу Рај и пакао под Богородичиним плаштом и сви су символично приказани под заштитом небеске мајке.

Деспот Стефан Лазаревић на композицији Рај и пакао под Богородичиним плаштом из XV века

У време деспота Стефана на Минхенском псалтиру с краја XIV века приказани су достојанственици и епископи. Изнад је Христ који благосиља, а доле, на десној страни (гледаоцу с леве) смештене су разне птице, символи небеске власти и душе, а с леве разне животиње и гмизавци, символи телурске власти. У средини и између њих је централна фигура црвеног двоглавог орла. За разлику од осталих животиња реалистичког приступа, овај је изван тога: орао као додатак има један кружни знак око врата и на споју трупа и репа.

Сцена из Минхенског псалтира
У средњовековној Србији, према каснијим изворима, символ Немањићке државе био је бели двоглави орао. Први приказ белог двоглавог орла видимо у Пећкој патријаршији око 1330. године у сцени Страшни суд, где војник на штиту има једног таквог орла, боје можда беле, али не као амблем Србије!

На корицама мача светог Димитрија у манастиру Лесново 1349. године налази се бели двоглави орао на црвеној подлози. Двоглави орлови као рељеф или балчак мача чести су прикази на оружју старих народа. У Венецији, у библиотеци Марцијана, на минијатури Breviario Grimani из 1477. године приказана је процесија Богородице са духовницима и свецима. Изнад њих се вију заставе с крстом, француска плава посута златним криновима и једна златна с црвеним двоглавим орлом.

На једној руској минијатури битке за Казан, 1527. године под царем Иваном IV Грозним, ратник у колони носи розе штит с црвеним двоглавим орлом.

Као пресудан извор који може да врати на размишљање о цару Душану и његовим везама са Византијом је накит, с двоглавим орлом покривеним црвеним рубинима и са пар зелених смарагда. Тај драгуљ припадао је властеоској породици Кантакузен из XVII века у Румунији. Његов, можда грчки, предак користио је златног двоглавог орла као император, символишући државну власт.

Витезови из цркве Св. Фрање
Асишког у Бергаму, XIV век
У Србији XIV века била су два колористички супротстављена принципа: у Пећкој патријаршији с Богородицом и два лабарума (заставе) црвена и бела. Нису ли ту настали корени дилеме о боји двоглавих орлова: црвени-мушки, соларни принцип и бели, лунарни-женски.

На једној фресци Цркве светог Фрање Асишког у Бергаму, у Италији, приказана су два витеза у оклопу с краја XIV века, императорске источне провенијенције, који клече пред својом заштитницом Богородицом на трону. Оба витеза су гологлава и у жутим туникама с мачем у канији и бодежима за појасом. Тунике имају благ тон флоралне орнаментике. Са сучељене десне стране Богородице стоји света Катарина са својим атрибутом точком (Точак живота) и држи витеза који на грудима и леђима има црвеног двоглавог орла, а до ње Фрањо Асишки држи витеза који на грудима и леђима има белог двоглавог орла. Идентификација за њих не постоји. Нису ли то, можда, витезови са нашег тла?

Као последњи ехо црвено-беле супротности и данас као реликт древних обичаја на југу египатске цивилизације Меора (сада у Судану) постоји тврђава од сушеног блата. Са стране улаза су интересантни цртежи. С десне стране је цртеж куполе на два стуба и неким натписом на арапском, до њега је цртеж где је у подножју забодена једна бела троугласта застава с неким натписом на њој. Не подсећа ли нас то на древне култне боје Горњег и Доњег Египта: на црвену круну Делте, и белу круну Горњег Египта?

Извор: ПЕТАР РАДИЧЕВИЋ, Знамења богова и владара