Повеље и дипломе - документа која су у виду признања или постављења додељивана појединцима за одређене заслуге у друштву, често су током претходна три века била различито насловљавана. Међу писаним изворима прво се јављају повеље, чија структура, шаблон и ликовни садржај вековима остају непромењени, скоро до почетка XX века. У новијем периоду, заслужним грађанима (лекари, инжењери, апотекари, професори, културни радници у институцијама или министарствима) се за њихове заслуге додељују признања у виду повеља или плакета.
 |
| Племићка повеља Леополда II капетану Радићу Петровићу из 1792. године |
Реч повеља настала је у средњем веку, као преведеница са грчког πρόσταγμα - повеленије, од које се касније и развио најчешће употребљаван термин - повеља. Иако се јавља од XII века, народна ријеч није ово никад била. Поред тога, у литератури се среће низ других термина којима се означава овај пословно-правни документ. Тако се поред термина писмо, писаније, лист, књига, запис употребљава и грцизам хрисовуља, затим златопечатно слово (према грчком χρυσοβουλλος λόγος), царска наредба, даровница.
Србски средњовековни канцелари налазили су узор у византијским исправама (у погледу строго одређене форме - тзв. логос формула, речи хрисовулос логос исписане су црвеним мастилом). Логос формула временом се ипак није усталила у нашим повељама. Крупним словима, црвеним мастилом исписују се и титуле владара, крст.
Садржина повеља веома је различита, па тако даровнице најпознатијих задужбина србских владара садрже законодавне одредбе за свештенство, црквене старешине, све слојеве становишта (нпр. обавезе зависних сељака и сл.). Понекад се у њима даје и попис становништва, опис неког историјског догађаја (нпр. освајања великог жупана Стефана Немање и његовог повлачења с престола), легенда о постанку неког места (нпр. Дубровника и сл.). Аренге неретко садрже и аутобиографске податке о издавачу повеље. Повеље у којима се владар одриче својих права у корист цркве називају се имунитетне формуле. У њима се наводе све обавезе, таксе, глобе које зависно становништво више не треба да даје владару, него цркви. Повеље које у каснијем периоду издају страни владари имају скоро идентично значење и у вези су са државно-правним уређењем државе која их издаје.
ХРИСОВУЉА (златнопечатно слово, златна була) је врста владарских повеља у средњовековној Србији. Имале су изразито свечани карактер: њима су краљеви и цареви даривали своје поданике, цркву или манастире, или и стране владаре. Писане су на пергаменту издуженог формата, а у тексту су остављена празна места за реч λόγος, коју је у одређеним падежима (номинативу, генитиву и акузативу) црвеним словима можда уписивао и сам владар. На крају текста стајао је пун датум са ознаком месеца, индикта и године по византијском рачунању времена, чије су последње бројке по правилу писане црвеним мастилом. Иза датума стајала је формула на чему је наша благочестива и Богом чувана влада потписана на грчком језику. Хрисовуљу је потписивао владар црвеним мастилом са титулама василевса и автократора Ромеја, а уз документ је златним канапом био везан царски печат. Иако је издавање повеља оверених златним печатом припадало искључиво цару, србски владари издавали су хрисовуље (на србском) и пре проглашења царства у Србији (1346). Ова појава објашњава се тежњом србских владара да истакну свој углед и независност.
Прве србске хрисовуље, оверене златним печатом, сачуване су из канцеларије краља Милутина (1282-1321), да би се њихово писање наставило и за време Стефана Дечанског (1321-1331), цара Стефана Душана (1331-1355), деспота Стефана Лазаревића (1377-1427).
 |
| Диплома Друштва Светог Саве утемељ. архимандриту Нићифору Дучићу |
ГРАМАТА (од грч. γράμματα) или дарована грамата није наш термин. У руским изворима јавља се од X века и има веома широк дијапазон значења. У значењу повеље, даровнице, дипломе или свечаног писма употребљава се до XVII века у пославницама и преписци између србских монаха и руског цара и руског патријарха.
УКАЗ (налог, одлука, декрет) подразумева писмену наредбу носиоца извршне власти (најчешће владара) којом се уређује рад и деловање појединих служби, извршење закона и сл. То је највиши правни акт шефа државе и по снази долази одмах после закона. Реч је примљена из руског језика (рус. указ). Сматра се да је овај термин настао у словенским монархијама где се употребљавао као највиши правни акт власти. Рјечник ЈАЗУ бележи најстарију потврду у документу из 1730. године.
Поред термина указ у србскословенској традицији јавља се и назив указаније. То су обично били чланци мањег обима у којима су се, поред осталог, давала упутства или објашњења (нпр. Указ како чтет се катихизми - из XVI/XVII века и сл.).
ДИПЛОМА (од грч. δίπλωμα, пресавијено удвоје, повеља) подразумева неколико типова докумената: сведочанство о завршеном школовању на високим и другим школама; документ којим се признаје одређени стручни степен, титула или ранг у струци (матурална, мајсторска, докторска диплома). Осим тога, под дипломом се подразумева и документ којим се свечано признаје и потврђује да је некоме додељено неко признање, похвала и одликовање; свечани владарски указ којим се обично додељују нека права и повластице појединим правним или физичким лицима; захвалница за стручни, научни, јавни и хуманитарни рад. [...]
Извор: ДУШИЦА БОЈИЋ, Повеље и дипломе од 17. до 20. века, Историјски музеј Србије, Београд, 2011
