недеља, 07. октобар 2012.

Повеље и дипломе

Повеље и дипломе - документа која су у виду признања или постављења додељивана појединцима за одређене заслуге у друштву, често су током претходна три века била различито насловљавана. Међу писаним изворима прво се јављају повеље, чија структура, шаблон и ликовни садржај вековима остају непромењени, скоро до почетка XX века. У новијем периоду, заслужним грађанима (лекари, инжењери, апотекари, професори, културни радници у институцијама или министарствима) се за њихове заслуге додељују признања у виду повеља или плакета.

Племићка повеља Леополда II капетану
Радићу Петровићу из 1792. године
ПОВЕЉЕ представљају писано сведочанство којим се утврђује пословно-правни однос владара, великаша и црквених великодостојника према установама или појединцу, односно према правном или физичком лицу. То је писани акт, документ којим се нешто додељује, допушта, потврђује. Иако су ови документи имали највећу правну важност у средњем веку, сачуван је релативно мали број повеља, међу којима се издвајају владарске даровнице манастирима и уговори владара и великаша са Дубровачком општином.

Реч повеља настала је у средњем веку, као преведеница са грчког πρόσταγμα - повеленије, од које се касније и развио најчешће употребљаван термин - повеља. Иако се јавља од XII века, народна ријеч није ово никад била. Поред тога, у литератури се среће низ других термина којима се означава овај пословно-правни документ. Тако се поред термина писмописанијелисткњигазапис употребљава и грцизам хрисовуља, затим златопечатно слово (према грчком χρυσοβουλλος λόγος), царска наредбадаровница.

Србски средњовековни канцелари налазили су узор у византијским исправама (у погледу строго одређене форме - тзв. логос формула, речи хрисовулос логос исписане су црвеним мастилом). Логос формула временом се ипак није усталила у нашим повељама. Крупним словима, црвеним мастилом исписују се и титуле владара, крст.

Садржина повеља веома је различита, па тако даровнице најпознатијих задужбина србских владара садрже законодавне одредбе за свештенство, црквене старешине, све слојеве становишта (нпр. обавезе зависних сељака и сл.). Понекад се у њима даје и попис становништва, опис неког историјског догађаја (нпр. освајања великог жупана Стефана Немање и његовог повлачења с престола), легенда о постанку неког места (нпр. Дубровника и сл.). Аренге неретко садрже и аутобиографске податке о издавачу повеље. Повеље у којима се владар одриче својих права у корист цркве називају се имунитетне формуле. У њима се наводе све обавезе, таксе, глобе које зависно становништво више не треба да даје владару, него цркви. Повеље које у каснијем периоду издају страни владари имају скоро идентично значење и у вези су са државно-правним уређењем државе која их издаје.

ХРИСОВУЉА (златнопечатно слово, златна була) је врста владарских повеља у средњовековној Србији. Имале су изразито свечани карактер: њима су краљеви и цареви даривали своје поданике, цркву или манастире, или и стране владаре. Писане су на пергаменту издуженог формата, а у тексту су остављена празна места за реч λόγος, коју је у одређеним падежима (номинативу, генитиву и акузативу) црвеним словима можда уписивао и сам владар. На крају текста стајао је пун датум са ознаком месеца, индикта и године по византијском рачунању времена, чије су последње бројке по правилу писане црвеним мастилом. Иза датума стајала је формула на чему је наша благочестива и Богом чувана влада потписана на грчком језику. Хрисовуљу је потписивао владар црвеним мастилом са титулама василевса и автократора Ромеја, а уз документ је златним канапом био везан царски печат. Иако је издавање повеља оверених златним печатом припадало искључиво цару, србски владари издавали су хрисовуље (на србском) и пре проглашења царства у Србији (1346). Ова појава објашњава се тежњом србских владара да истакну свој углед и независност.

Прве србске хрисовуље, оверене златним печатом, сачуване су из канцеларије краља Милутина (1282-1321), да би се њихово писање наставило и за време Стефана Дечанског (1321-1331), цара Стефана Душана (1331-1355), деспота Стефана Лазаревића (1377-1427).

Диплома Друштва Светог Саве утемељ.
архимандриту Нићифору Дучићу
ГРАМАТА (од грч. γράμματα) или дарована грамата није наш термин. У руским изворима јавља се од X века и има веома широк дијапазон значења. У значењу повеље, даровнице, дипломе или свечаног писма употребљава се до XVII века у пославницама и преписци између србских монаха и руског цара и руског патријарха.

УКАЗ (налог, одлука, декрет) подразумева писмену наредбу носиоца извршне власти (најчешће владара) којом се уређује рад и деловање појединих служби, извршење закона и сл. То је највиши правни акт шефа државе и по снази долази одмах после закона. Реч је примљена из руског језика (рус. указ). Сматра се да је овај термин настао у словенским монархијама где се употребљавао као највиши правни акт власти. Рјечник ЈАЗУ бележи најстарију потврду у документу из 1730. године.

Поред термина указ у србскословенској традицији јавља се и назив указаније. То су обично били чланци мањег обима у којима су се, поред осталог, давала упутства или објашњења (нпр. Указ како чтет се катихизми - из XVI/XVII века и сл.).

ДИПЛОМА (од грч. δίπλωμα, пресавијено удвоје, повеља) подразумева неколико типова докумената: сведочанство о завршеном школовању на високим и другим школама; документ којим се признаје одређени стручни степен, титула или ранг у струци (матурална, мајсторска, докторска диплома). Осим тога, под дипломом се подразумева и документ којим се свечано признаје и потврђује да је некоме додељено неко признање, похвала и одликовање; свечани владарски указ којим се обично додељују нека права и повластице појединим правним или физичким лицима; захвалница за стручни, научни, јавни и хуманитарни рад. [...]

Извор: ДУШИЦА БОЈИЋ, Повеље и дипломе од 17. до 20. века, Историјски музеј Србије, Београд, 2011