Борба код Пасјана

Из борбе за Дреново настала химна "Спремте се, спремте"  

Митар Шешлија, управитељ Србских школа велешког среза је на Ускрс 31. марта писмено обавестио надлежне војводе Јована Бабунског и Василија Трбића о одлуци на састанку Скопског одбора коме је присуствовао и нови генерални конзул Живојин Балугџић. У одлуци је захтевано да прековардарске чете што пре избију на Вардар, успоставе везу са селом Рудник, а тиме и са Источним Повардарјем.

На карти су уцртана села: Дреново у којем се одиграла борба четника и комита, те околна шиптарска и турско село Горњи Врановци. Град Велес је уцртан ради лакше орјентације.

Најповољнији пут за извршење овога задатка водио је према бугарском селу Дренову, окруженом арнаутским селима Дејковац, Горње и Доње Јаболчиште и турским селом Горње Врановце. У овако заклоњено Дреново склониле су се бугарске војводе Дачо из Бистрице и Стеван Димитров Вардарац из Градског, обојица са по осам људи. Намера им је била да у дреновској сигурности дочекају сеоску славу Спасовдан и избегну освету србских чета за извршене злочине. Нарочито се по злу "прославио Димитров, који је, попут друмског разбојника, пљачкао и премлаћивао Србе из Азота. Његова чета је убила двојицу Срба, једног на путу за Богомил, кога је уз то и опљачкала, а другог у капиновској воденици. 

За напад на Дреново, поред своје и Трбићеве чете, Бабунски је ангажовао и сеоске четнике из Богомиле и Теова, укупно 40 људи. Ради несметаног проласка кроз арнаутска села, четници су обукли арнаутске одећу, коју су добили из Кичева. Такође, одлучили су да Дреново нападну дању, пошто бугараши тада нису постављали страже. У поподневним часовима, 9. јуна, ушли су у село. Дреновчани, мислећи да пред собом имају Арнауте, нису вадили оружје из скривница, нити су покушавали да пруже отпор. 

Велика битка

Милан Ракић

Пошто су сазнали у којој се кући крију бугарске чете, србски четници су је опколили и напали из околних кућа. Уследила је обострана пуцњава. Неколико четника успело се на кров куће са бугарским четама и запалило кровину. Бугараши су се, под заштитом дима, пребацили у другу кућу и борба је настављена. Пошто је и друга кућа запаљена и пламтеће таванске греде почеле да падају на њих, бугараши су одлучили да се пробију јуришем. У овом покушају сви су побијени, осим двојице, опрљених ватром, који су се предали. Они су касније убијени као саучесници у убиствима у воденици села Капинова и на богомилско путу. Срби су у овој борби имали једног рањеног. Из ње је настала четничка химна "Спремте се, спремте", која се, са нешто измењеним текстом, певала и у Другом светском рату.  

Борбом на Дренову разбијена је бугарска организација у Западном Повардарју. Она је била и последњи већи судар србских и бугарских чета до Балканских ратова. Касније бугарске покушаје, да преко Вардара убаце нове чете, разбијала је турска војска. 

Ради помоћи исцрпљеним и проређеним четама у Западном Повардарју, Централни комитет је предвидео повратак на терен војводе Душана Вардарског са 15-орицом четника. Поред тога, формиран је и нови горски штаб који су чинили шеф капетан Драгољуб Николић, два потпоручника, пет подофицира и осам четника. 

Војвода Душан

Упоредо са опремањем чета текла је "дискусија" око избора канала за пролаз чете. Спорили су се приштински вицеконзул Милан Ракић и шеф Конзуларног одељења др Мирослав Спалајковић. Страхујући од арнаутске одмазде над србским живљем, Ракић се залагао за прелазак преко кумановског среза и Вардара, а Спалајковић је инсистирао на преласку преко Косова сувим путем. Свој став је образлагао проваљеношћу кумановског канала и да су чете, које су туда ишле, откриване у непосредној близини границе и морале да се врате у Србију, док се канал преко Гњилана показао безбедним. Ракић је "морао" да прихвати став свога шефа и позвао је гњиланског учитеља Стојана Дајића да организује прелазак. 

Незадовољна радом Централног одбора, чета је забранила његов рад, а Извршном одбору доделила само техничко-оперативне послове. Централни комитет је обуставио рад 4. јула, у време најинтензивнијих припрема за прелазак чете. 

Према Дајићевом плану, чета је 13. јула увече прешла границу. Први даник имала је у ранилушкој цркви. Одатле је, предвођена двојицом путовођа, приспела, у зору 15. јула, у пасјанску цркву, одређену за други даник. 

Чета је откривена и око 16 часова цркву су опколили војска и арнаутски башибозук, укупно око 2.000 људи. Убрзо је отворена паљба на цркву. Четници су се пробили до оближњег гробља и кукурузишта, где су се борили до сумрака, а затим се поделили у три групе. Једна је остала у заштитници, највећа је кренула према Скопској Црној Гори погрешним правцем између арнаутских села Љупиште и Ђерекаре, а трећа је покушала да се пробије преко Прешева. Све три су уништене у наредна два дана. Током тродневних борби погинули су: капетан Драгољуб Николић, војвода Душан, путовођа Јован Марковић, оба потпоручника, четири подофицира и 21 четник. Заробљена су 3 четника, које је суд у Скопљу осудио на смрт вешањем. 

Жестоке одмазде

Они су, крајем јула 1908, после објављивања Хуријета, помиловани и ослобођени. Такође, погинуло је 25 србских сељака и око 70 војника и Арнаута. Они су имали доста рањених. Ухапшено је више Срба, међу којима су били: Стојан Дајић, пасјански наставник и свештеник, као и ранилушки парох. 

След догађаја, после пасјанске погибије, дао је за право вицеконзулу Ракићу, јер се показало да је избор канала преко Косова довео до жестоких арнаутских репресалија над Србима. Оне су трајале у континуитету преко месец дана и вршене паљевинама, премлаћивањем, убијањем и пљачкањем виђених Срба. 

Ово је била последња велика борба четника са војском и Арнаутима, до сукоба код Страцина и Шумате Трнице у 1912. години, у предвечерје Првог балканског рата.

---

Извор: Глас јавности, 15.03.2003., страна: 36; Глас јавности, 16.03.2003., страна: 18