понедељак, 22. фебруар 2016.

С као Слово о србским словима

Један србски политичар је, прије пет-шест година, изговорио и ове ријечи: "Није тачно да је ова латиница хрватска латиница. То је србска латиница"! Тада сам, у разговору са пријатељима, рекао да је израз "србска латиница" непознат у науци.

Овог пута то чиним послије пажљивог читања Слова о србском језику.

Србска ћирилица
У Слову ми је засметало неколико тврдњи. Једно од њих је и слиједеће: "Срби православне вероисповести (у Србији, Црној Гори и Републици Србској, као и у Славонији и Србској Крајини и другде у свету), без обзира на то да ли се служе ијекавском или екавском изговорном варијантом, да ли пишу ћирилицом или латиницом, свој књижевни језик зову србски књижевни језик".

Друго је ово: "Србски књижевни језик има два равноправна писма: ћирилицу и латиницу. Срби су културни баштиници старословенске писмености и њених азбука, а старословенска глагољица и ћирилица србска су историјска писма. На темељу хиљадугодишње србске и словенске ћириличне писмености, Вук Стефановић Караџић је створио национално фонетско писмо - србску ћирилицу, која је стожерна вертикала србског духовног, културног и историјског идентитета. Срби имају и своје друго писмо: Вуковој ћирилици прилагођену србску латиницу. Употреба писма није национална диференцијална црта - па је латиница саставни део србске културе".

На овом мјесту треба мало историјске фактографије: србска средњовјековна цивилизација припада византијском кругу. То значи, првенствено, источном хришћанству и свему што из тога происходи.

Један од темеља србске државе Немањића бијаше Свети Сава (Растко Немањић). Сава је, добивши благослов од византијског патријарха и цара, организовао самосталну Србску православну цркву са епископима Србима. Од тада се литургије почеше служити на србском језику, законе и типике писаше србском ћирилицом!

Србска ћирилица већ је миленијумско писмо. Њени далеки очеви су браћа из Солуна, Свети Ћирило и Методије. Уредили су словенску ћирилицу на основу грчке азбуке, као глагољицу, па обе важе као архисловенске.

Србска православна црква је сачувала ћирилицу до дана данашњег! Али, од Светога Саве не сазида се ниједан манастир ни црква у којој се на фрескама или иконама нешто написа латиницом!

Сви историјски споменици написани србским језиком, писани су искључиво глагољицом и ћирилицом!

А ћирилица је била дипломатско писмо османлијских, угарских и румунских дворова. (Видети IV поглавље књиге Радослава М. Грујића "Апологија србског народа у Хрватској и Славонији", Нови Сад, 1909.)

Митрополити и господари црногорски из породице Петровића његовали су ћирилицу као и остале метафоре србске.

Латиница, хрватска латиница, дошла је у србске државе стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, значи послије 1. децембра 1918. године!

Скерлић је учио да су Срби и Хрвати један народ и предлагао да, у име тог јединства, Срби одбаце ћирилицу, а Хрвати ијекавицу.

Хрватска латиница се раширила до Битоља, на пример, на државним двоазбучним печатима! Хрватска је остала оно што је и била - једноазбучна. Посљедња фирма са ћириличним словима у Загребу, хотел "Београд", одржала се до 1937. године. До тада су је франковци мазали изметом, типичним и поузданим методама хрватске борбе, па је власник морао да промјени азбуку.

Србска ћирилица, писана слова
Послије стварања тзв. независне државе Хрватске, први проглашени закон је забрањивао србску ћирилицу!

Тако нам историја показа да је хрватска латиница негација србског имена и србске културе: србско име и латиница двије су неспојиве категорије!

У току Другог свјетског рата, на једном тајном састанку врха југословенских комуниста одлучено је да се форсира латиница. О томе нема никаквих поузданих доказа, али поратна пракса то потврђује. Врхунац тога је био оног момента када је љевичарска издавачка кућа Нолит, прва у Србији, штампала књиге етимолошким правописом којим се служе Хрвати.

На Новосадском договору србских и хрватских језичких стручњака 1954. године, један Хрват је рекао како треба сачекати да старе писаће машине буду ислужене да би се могле замијенити новим. То је значило да ћириличне машине треба замијенити латиничним! Ово је спроведено у свим државним установама Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.

Тако дође до процвата хрватске латинице међу Србима. Латиницу бранише тврђењем да је она "свјетско писмо" или "да је лакша". У издавачким кућама су говорили: "Латиница троши мање хартије"! Када би писац нагласио ћирилицу, издавач би направио болестан израз лица и рекао: "Мислите ли ви на продају књиге"!

Ћирилицу је једино очувала Србска православна црква. Њена издања су само ћирилична, екавска и ијекавска.

Слово о србском језику сам читао много пута и сваки пут остајао код слиједећих ријечи: "Срби имају и своје друго писмо: Вуковој ћирилици прилагођену србску латиницу". И питао се: Гдје је ту наша србска латинична прошлост? На крају морам да поставим још једно питање: ако је балканска историја показала да је латинизацијом расрбљавано Србство (читај: кроатизовано), шта је онда са тврђењем из Слова о србском језику?

пише: Вељко Ђурић
____________________________________