Александар Самсон Чернов

Рус, србски ратни фотограф - сликом за истину

Самсон Чернов био је речитији и бољи представник нашег народа у свету од многих државних званичника, али је у данашњој Србији готово заборављен

Самсон Чернов

Ако прелистамо фотографије, разгледнице или илустрације из времена балканских и Првог светског рата, с мотивима из Србије или србске војске, срешћемо имена србских ратних фотографа и ратних сликара, пре свих Ристе Марјановића, а онда и војног свештеника Ристе Шуковића или Владимира Бецића...
   

Ређе ћемо срести исписано име Самсона Чернова који је снимио, можда, највише фотографија, израдио велики број уметничких слика и снимио неколико документарних филмова. За име овог Руса понекад се везују противуречни подаци који нам не дозвољавају да са сигурношћу целовито сагледамо његов живот, обим и вредност дела и заслуге које има за наш народ.
   

Пре извесног времена дошли смо до интервјуа који је Чернов 1918. године дао новинару „Њујорк тајмса”, у коме се разјашњавају најмање две недоумице: кад је Чернов рођен и како је дошао у Србију.
   

У том интервјуу он напомиње да је са седамнаест година, као добровољац, приступио руској војсци у Руско-јапанском рату. Ако знамо да је овај рат почео у фебруару 1904, а окончао се у септембру 1905. године, можемо да претпоставимо да је Самсон Чернов рођен око 1887. године.
   

На истом месту Чернов изјављује да је у Србију приспео као двадесетпетогодишњак, 1912. године, да би био ратни дописник руских листова „Новоје времја” (дневни лист) и „Рускоје слово” (месечник). По свој прилици код нас је стигао из Париза, па претпостављамо да је, пре него што је упућен на Балкан, био дописник ових руских листова из Француске. По подацима којима је располагао шеф србске обавештајне службе Драгутин Димитријевић Апис, Чернов је у Русији имао породицу, супругу и децу.

По фронтовима

На основу фотографија с фронта закључујемо да се Чернов у Србији обрео на самом почетку Првог балканског рата. Изгледа да је склопио уговор с француским издавачима, те су његове фотографије објављене и у париском „Илустрасиону”. Није стигао ни да оде из Србије, а већ је почео и Други балкански рат. Снимао је велике напоре србске војске и народа, као и последице бугарских злочина.

Краљ Петар на бојишту, код Даросаве. 1914.

Осим неспорне фотографске вештине, Чернов је имао и другу, ређу особину да своје фотографије среди и сложи као причу, те да их изложи јавности. Са 400–500 фотографија из балканских ратова Чернов је, у августу 1913. године, приредио изложбу у београдском Официрском дому (данас је у тој згради Студентски културни центар). Биће да су то фотографије које се данас чувају у Архиву Србије у Београду, сложене у четири албума.
   

Међутим, изгледа да то није била прва изложба ових фотографија, јер ондашње београдске новине пишу да су се у лепоту Черновљевих фотографија уверили и Енглези, што наводи на помисао да је пре ове приређена и изложба у Лондону. У новембру исте године, Чернов држи предавање и у Паризу, где вероватно излаже неке од својих снимака.
   

У пролеће 1914. године, у Петрограду, у угледном хотелу „Асторија”, он је, поред фотографија, изложио и слике у уљу ширине од једног до два метра. Чернов је своје фотографије искористио као предлошке за велике уљане слике. Мирослав Спалајковић, посланик Србије у Русији, известио је владу: „Већина овдашњих бољих уметника разгледала је ове радове, и нашли су да ове слике по својој садржини представљају ретку вредност, а по свом уметничком успеху иду уз радове руског сликара Верешчагина.”
   

Самсон Чернов се као дописник из Србије појавио поново непосредно после Сарајевског атентата. По отпочињању ратних дејстава у Првом светском рату, Чернов – заједно с Французом Анријем Барбисом – добија аутомобил и возача да би могли успешније да обављају своју дужност.
   

Међутим, у септембру 1914. године, Врховна команда србске војске прикључује га филмској екипи Ђоке М. Богдановића, власника биоскопа „Касина”, која снима догађаје на фронту према Сави, разрушени Шабац, прелазак србске војске преко Саве и дејства у Срему, као и аустријско разарање Београда. Упоредо, Чернов и даље снима фотоапаратом.
 

Важна изложба

   

Није напустио Србију ни после слома 1915. године и повлачења према Албанији. Заједно с војском и народом прошао је албанску голготу, и на том путу направио најдраматичније снимке безграничне снежне белине и усамљених србских војника који се боре са хладноћом, глађу и непријатељем.
   

Сам Никола Пашић, председник србске владе, на Крфу је одлучио да Самсона Чернова пошаље у Европу, да тамо проноси истину о храбрости и патњама србске војске и народа. Иако је и Риста Марјановић служио истом циљу, Пашић је сматрао да ће Французима и Енглезима бити уверљивија прича коју им доноси неко ко није Србин, као неутралан сведок. Исто тако је касније сведочио и др Рудолф Арчибалд Рајс.
   

Насловне стране албума
Самсона Чернова

Чернов се потрудио да то поверење и оправда. У Галерији Краљевског института у Лондону је, 5. јуна 1916. године, отворена изложба фотографија и акварела с мотивима из србских ратова од 1912. до 1915. године. Изложбу је отворио руски велики кнез Михаил Михаилович Романов, стриц цара Николаја II, а били су присутни сви амбасадори савезничких држава. С Крфа је дошао и Никола Пашић.
   

Аутор изложбе, Чернов, више од сат и по сведочио је о борби србског народа за ослобођење од Турака и одбрани од Аустријанаца и Немаца.   Преко шест стотина званица ћутке је и са саучешћем одслушало потресну причу. Сутрадан су све угледне енглеске новине објавиле приказе изложбе. Новинар „Ивнинг њуза” приказ је завршио речима:    „Енглези, не треба да се плашите тих мрачних боја. Идите да видите како се један народ сјајно борио и како се и ми морамо борити да не бисмо дочекали судбину овог славног, херојског народа.”
   

Изложба је била отворена до августа. Посета је била велика, а тираж каталога, албума с двадесетак одабраних фотографија штампаних као разгледнице, морао је да буде доштампаван. Међутим, Чернов није остао у Лондону.

Већ у јулу 1916. године вратио се на Крф. Тамо је учинио посебан гест. Рођен у руској јеврејској породици, пожелео је да Србима буде још ближи. Изразио је жељу да крштењем постане православац. За крштеног кума одабрао је генерала Божидара Терзића, министра војног, и на крштењу, 16. јула 1916. године, добио име србског регента Александра.
 

У униформи капетана

   

Тако се окончало једно раздобље у историји Срба и животу Самсона Чернова. Србска војска се на Крфу, Тунису и Француској опоравила и прешла на Солунски фронт, где је следеће две године, заједно са савезницима, упорно тукла Аустријанце, Немце и Бугаре. Самсон Чернов остао је без отаџбине, 1917. године се у Русији догодила револуција а он, као присталица „белих”, није могао да се врати кући. Зато је за своју домовину одабрао Француску и примио је француско држављанство.  

Маслинове гране не могу заменити
шљиве у Србији. Крф, 1916.

Међутим, нити је он заборавио Србију, нити је Пашић заборавио њега.  Пред крај рата, Пашић шаље Чернова у Америку. У марту 1918. године излаже фотографије и аквареле у Њујорку, у „Гранд централ паласу”.    Опет држи предавања, а 17. марта „Њујорк тајмс” на целој страни објављује интервју с њим. И опет Чернов мало говори о себи, а много о србском народу коме је неопходна помоћ, о старом србском краљу Петру  I Карађорђевићу и о храброј србској војсци која крвари на обронцима македонских планина.
   

Неко време се задржао у Сједињеним Америчким Државама. За све време боравка носио је униформу капетана србске војске. Тако га ословљавају у поменутом интервјуу, а тако бележе и часописи из унутрашњости, кад га помињу као дародавца фотографија за неке библиотеке и друштва.
   

По завршетку рата, априла 1919. године, Чернов у Паризу држи серију предавања о Србима и њиховој борби, баш у време кад се врше припреме за одржавање мировних преговора између зараћених страна. Овај руски фотограф и сликар био је речитији и бољи представник Срба у свету од многих државних званичника. Али, изгледа да су га Срби заборавили, као што су заборавили и Арчибалда Рајса.
   

Нигде се у србским историјама не помиње Александар Самсон Чернов, осим понекад у историји србске фотографије и филма. Званично, није познато шта се с њим догодило после 1919. године.

Аутор:Милорад Јовановић

---

Извор: Политикин Забавник