понедељак, 09. јануар 2012.

Катарина Ивановић

Живела је живот који јој неће дати умрети, јер је име бесмртно свију оних, који су осећали и радили за свој род - Михајло Валтровић

Аутопортрет из периода пре 1882. године
Мало је уметника међу Србима било у XIX веку чији је живот текао безбрижно и лако. Још мање је било оних чије је дело за живота прихваћено и правилно оцењено. Нада да њихово дело добије заслужену оцену, било је у времену које долази, пре него у времену у којем су стварали. Једном малом, одабраном броју судбина је ипак била наклоњена за живота, међу њима и једној жени, првој србској сликарки Катарини Ивановић.

Иако невелик, јер броји мање од четрдесет сачуваних радова, опус Катарине Ивановић био је довољан историчарима да уоче и правилно оцене значај који њена дела имају за развој србског сликарства XIX века. Поједина њена дела неизоставно су ушла и у корпус мађарског сликарства XIX века. Србско порекло и мађарска средина битно су утицали на судбину сликарке Катарине Ивановић. Међутим, место и улога коју је Катарина Ивановић имала за развој србског сликарства XIX века, учинили су да је време потврди и одреди као једну од најистакнутијих личности у историји србске уметности.

Катарина Ивановић је рођена 15. априла 1811. у мањем мађарском месту Весприм (Veszprém) код Стоног Београда (Székesfehérvár). Живот ју је водио из Стоног Београда преко Пеште, Беча, Париза, Минхена, Холандије, Италије, Београда и Загреба, те игром судбине вратио назад у Стони Београд, где је провела остатак живота.

Весприм
Можда би је и задесила судбина повучених и заборављених уметника да није, опет игром судбине, дошло до сусрета 1873. са философом, правником и историчарем др Николом Крстићем. Том приликом је Крстић, у својству изасланика и члана Србског ученог друштва, преузео одлучујуће кораке како би њену изричиту жељу да питање свог уметничког легата реши у корист србског народа, спровео у дело још за њеног живота. Уследио је пријем у Србско учено друштво и пријем њеног легата у Србско учено друштво, односно Народни музеј.

Срећом по њу, али и срећом по Србско учено друштво, сабрана збирка од двадесет три слике Катарине Ивановић убрзо је трајно била смештена у Народни музеј. Тај дародавни чин посебно је добио на значају након њене смрти. У помену на тек преминулу сликарку, управа Народног музеја одала је почаст и признање достојно њеном лику и делу: "Све те слике имају не само своју националну, него и уметничку вредност. Оне су јасно сведочанство да је наш народ културан, када у њему и женске, даном приликом, могу да дођу до знатног савршенства у уметности. Уједно је ово леп пример србског родољубља, и како свесна Србкиња, ма по месту била члан које друге државе, сматра данас Београд за културно средиште целокупног народа нашег".

Стони Београд
Порекло из угледне и добростојеће србске породице Ивановић, из које су у неколико наврата бирани тутори србске православне цркве у Стоном Београду, Катарина је имала све услове да стекне добро и темељно образовање. Супротно очекивањима њених родитеља Лазара и Марије, Катарина је још у најранијој младости одлучила да жели да постане сликарка. Таквој одлуци, која је по мерилима ондашње средина за једну жену била непримерена, доста је кумовао имућни трговац Георгије Станковић, који је први помогао да добије озбиљније цртачке и сликарске поуке, и то по свој прилици од неког сликара који се крајем треће деценије XIX века нашао у Стоном Београду. Чврста и коначна одлука да се посвети сликарству и уметности, пак, приморала је њене родитеље да попусте и упуте је на даље сликарско усавршавање.

Охрабрена добијеном новчаном помоћи и изреченим похвалама, Катарина Ивановић је већ почетком тридесетих година ступила у атеље пештанског сликара Јожефа Пешкија (1795-1862), где је уз краће прекиде учила до 1835. године. Из овог раног периода њеног стваралаштва нема сачуваних дела, сем првог познатог Аутопортрета који недвосмислено наговештава њене будуће уметничке домете. Боравак у Пешти и школовање код Пешкија, међутим, нису текли без проблема. У распону од свега годину-две, она остаје без оба родитеља, што је могло да доведе у питање њено даље сликарско усавршавање, а тиме директно и да одреди њену судбину. Ипак, круг пријатеља и познаника које је стекла у Пешти, нарочито оних окупљених око њеног пријатеља Теодора Павловића, пресудно су утицали на Катарину да преброди тешке тренутке и у потпуности се посвети сликарству и уметности. Када је било најпотребније, "руку помоћи и заштите" пружила јој је имућна и утицајна мађарска грофица Чаки (Csáky), схвативши да даровитој и одлучној жени, каква је била Катарина Ивановић, неће бити лако да се сама избори за своје место у патријархалном и конзервативном свету.

Аутопортрет из 1836. године
У време када је о њој објављен први напис у Сербском народном листу од Теодора Павловића, Катарина Ивановић је већ две године била на Одељењу за девојке при Бечкој ликовној академији. То време је било довољно да савлада наставни план при Одељењу, али и више него довољно да стекне круг нових пријатеља, генерацијски њој блиских истомишљеника окупљених око Вука Караџића. Поред Вука, велику моралну и крајње пријатељску подршку пружио јој је песник Сима Милутиновић Сарајлија, који је стихове песме Тројесестарство, штампане у Лајпцигу 1837, спевао у част "најпрвој Серб-Красарки" Катарини Ивановић. Иначе, њен боравак и студије на Бечкој академији били су прилика да се приближи србској омладини, упозна са идејама националног препорода, претплати на србске књиге и новине и почне са првим скицама за композиције из националне прошлости. Први резултат прихватања нових идеја, био је истовремено и њен први успех на пољу уметности, композиција Србски Омир, или Слепи србски гуслар. Међутим, први прави успех и истински показатељ њеног талента и зрелости био је Аутопортрет који је урадила 1836. године. Занимљиво је да је то једно од ретких дела србског сликарства тог периода које је одмах, већ по свом првом излагању и репродуковању, уочено као изузетно остварење и да је од тада и надаље, све до данас, постао својеврстан заштитни знак не само њеног, него рекло би се и целокупног србског бидермајер сликарства. Помало у сенци овог ремек-дела, али не и у толикој да би остао потпуно непознат, био је његов пандан, Портрет младог мушкарца, који по свему стоји у узајамној вези са далеко познатијим њеним Аутопортретом. Очито инспирисана сликарима бечког бидермајера какви су били Јозеф Данхаузер (J. Danhauser), Леополд Купелвизер (Leopold Kupelwieser) или Фердинанд Георг Владмилер (F. G. Waldmüller), чије је радове имала прилике уживо да види током студија. Катарина Ивановић се у овом важном периоду, стваралаштва неминовно окренула једном натуралистичком схватању у погледу стида и реалистичком приступу у погледу избора теме. Зато је следећи њен корак очекивано водио у свет испитивачког односа према природи, и то према мртвој природи, која међу србским сликарима пре ње није имала свог достојног "тумача". Већ на првој Корпи са грожђем, србско сликарство добило је и прву тематски и ликовно заокружену мртву природу, која по колориту и оствареним тактилним вредностима спада у најзначајнија дела Катарине Ивановић. Она ће и касније понваљати композиционо решење своје прве мртве природе са грожђем у корпи, али те варијанте у суштини неће донети ништа ново, само ће додатно потврдити Катарину као сликарку савршеног осећаја за материјализацију, у чија су дела несумњиво уложени велики труд и рад.

Портрет Симе Милутиновића
Нешто другачији, на моменте чак и лирски доживљај, испољиће она пред завршетак свог студијског боравка у Бечу, када је насликала портрет свог блиског пријатеља, побратима Симу Милутиновића Сарајлију, узвратиши на најлепши начин за стихове из његове Тројесестарство. За њен боравак у Бечу везује се и настанак једног женског портрета, портрет Анке Ненадовић, удате Топаловић, млађе сестре кнегиње Персиде Карађорђевић, што је јединствен пример у србском сликарству, јер то је први женски портрет који је сликала једна жена.

Катаринин боравак у Бечу, који је сигурно потрајао до 1842, био је успешан и значајан. Следећих неколико година, све до револуционарне 1848, представља време њене пуне стваралачке зрелости и остварених највећих домета. Желећи да настави са сликарским усавршавањем, она из Беча одлази у Минхен. Пре доласка у Минхен посетила је накратко Париз, била у Италији, обишла Холандију, да би од краја 1844. до почетка 1846. боравила у Минхену, који за већину србских уметника у то време још није представљао центар модерних ликова струјања. Чини се да је у баварској престоници нашла оно што је тражила, узоре за израду великих историјских композиција, као и узоре који ће је подстаћи да се касније озбиљније посвети жанр сликарству. Из Минхена се накратко вратила у Стони Београд, одакле се упутила у Србију, тачније у Београд, где је боравила од средине 1846. до септембра 1847. године. Из Београда је отишла у Загреб, али због револуционарних дешавања била је приморана да се врати у Стони Београд, што ће јој бити и коначно одредиште.

Италијански виноградар
Из овог њеног стваралачког раздобља, које је трајало мање од једне деценије, сачуван је највећи број успелих дела. Међу првим, Италијански виноградар на својствен начин у себи сублимира најбоља искуства Ивановићеве као портретисте и сликара мртвих природа, те као такво, представља једнинствен спој портрета и мртве природе у србском сликарству XIX века. Ако је Виноградар био инспирисан њеним путовањем по Италији, дотле је друго њено дело мањег формата, Старица се моли пред обред, резултат боравка у Холандији и утицаја низоземског слиакрства који је унела у своју ликовну поетику. За боравак у Минхену недвосмислено се везује прва у серији њених жанр композиција названа Повратак са литије. Врло широк наративни и иконографски темат овог дела указују да је Катарина Ивановић имала озбиљније намере да и у овој области пружи више, али то ће се десити тек по њеном коначном повратку у Стони Београд. Међутим, пре повратка у место њеног одрастања и ране младости, Катарина из Минхена долази у Београд, са великим амбицијама и уверењем да ће кичицом овековечити догађаје из славне прошлости свог народа.

Први избор у том погледу свео се на догађај из Првог србског устанка, освајање Београда 1806. године. Уместо главних јунака попут Карађорђа или Васе Чарапића, у средишту композиције Узин Мирко Апостоловић, а около њега устанички правци, међу којима се по изразито реалистичном маниру посебно истиче Петар Јокић. Ипак, колико год је овим делом унела у србско сликарство једну несвакидашњу дозу романтичарског идеализма, слаб пријем које је Освајање Београда 1806 доживело у дворским круговима, као и у тадашњој београдској средини, није Катарину обесхрабрило. Окренила се оном што је најбоље знала да ради и где је била непогрешива, сликању портрета.

Освајање Београда 1806
У време када је Катарина Ивановић стигла у Београд, водеће личности међу сликарима који су били на гласу као портретисани били су Димитрије Аврамовић и нешто старији Јован Поповић и Урош Кнежевић. Будући да је тада била једина жена-уметница међу Србима, на Катарину се није гледало као на конкурента, штавише, међу првим поруџбинама добила је израду портрета кнегиње Персиде Карађорђевић. Данас је извесно да је пре портретисања прве даме у кнежевини Србији урадила портрет Данила Р. Данића, дело савршеног споја романтичарског духа и бидермајерске грађе, једно од најособенијих у читавом србском сликарству тог доба. Успешна премијера коју је имала у Београду са овим портретом, омогућила јој је приступ другим угледним грађанима престонице, те су се низали портрети Стевана Книћанина, Деце Павла Станишића, Београђанке М. Ј., као и Кнегиње Персиде Карађорђевић. Та галерија портретских остварења, са којом се заокружује време њених тзв. златних година, потврдила је највише достигнутих уметничких квалитета. Друга страна ове медаље била је неостварена жеља да се у србској средини представи и потврди као сликар историјских композиција. Са осећајем благе горчине и помало разочарана, са писмом препоруке Фрање Заха, упутила се у Загреб Људевиту Гају. Поједини делови тог писма, који више говоре о односу средине према њој него о самој уметници, завређују да буде поменути на овом месту:

"Једна србска уметница! Доиста реткост! Ја сам уверен да је већ само то довољно да кад човека, који има смисла за уметност као ви, пробуди наклоност према г-ђици Ивановић. Могу ли вам боље препоручити него ако вам рекнем да је г-ђица Ивановић заменила Минхен с Београдом из љубави према домовини. Стога није могла стећи у том друштву заслуженог признања. Због тога се не би нипошто потужила да је могла ма какво запослење које би одговарало њеном таленту. Нико се није могао да од ње наручи једну хисторијску слику. Морала се задовољити поруџбином портрета."

Катарина Ивановић није била једнина сликарка која је, због виших родољубивих циљева, била спремна да привлачан живот у европским културним центрима замени животом у Београду, тек особођеном од Турака. Оно што јој такође није ишло у прилог јачег зближавања са србском, тачније београдском средином, била је предреволуционарна атмосфера која ју је одатле испратила и потом дочекала и у Загребу. Тако се после деценију и више путовања, боравака и одсуства од куће, Катарина Ивановић нашла у свом Стоном Београду, који од тада више није никад напуштала.

Дечак са соколом
Из тих првих година по повратку у Стони Београд датира дело названо Дечак са соколом. Сликано између портрета и жанра, ово дело у себи носи и ауторов став према националном идентитету, сагледан у контексту актуелних историјских догађаја 1848-1849. године. У погледу ликовних квалитета, оно је на трагу Катарининих најуспелијих остварења из четврте и пете деценије, где су бидермајерска уређеност, уздржаност и подређеност детаљима, ипак надјачали романтичарски занос и осећања која су је подстакли на реализацију.

Од шесте деценије и надаље, Катарина Ивановић у свом сликарству неће уносити битније новине, нити ће показивати веће интересоваље према новим уметничким токовима. Током три и по деценије мирног и повученог рада у свом атељеу у Стоном Београду, ставарала је историјске и жанр композиције, портрете, мртве природе и понеку икону. Та дела су идејни и формално стварања унутар већ од раније строго зацртаних оквира бидермајер сликарства. Међу њима су вредна пажње дела из шесте и седме деценије, попут мале али складне жанр слике Младић са писмом, портрета стонобеоградског проте Теодора Оџића, затим две варијанте њене познате мртве природе са грођем у корпи, и два по свему јединствена жанр "пандана", Смрт сиротице и Смрт богаташице. Настављајући са провереном тематиком из њених бечко-минхенских дана, Катарина је у сличном духу, резимирајући пређени пут, насликала дело богатог и сложеног иконографског садржаја У свом атељеу, желећи да остави својеврсну интимну исповест жене посвећене и предане уметности, али повучене, скромне, ненаметљиве и отпорне на паланачке гласине, о коју су се многи глушили и скоро да је препустили забораву. Без обзира на то, Катарина храбро и без оклевања чини последње напоре да ухвати корак са актуелним мађарским сликарством доба романтизма, сликајући испторијске композиције велико формата, које су ипак превазилазиле њене реалне могућности.

Дочек Србкиње Јелене угарске 
Из тих година сачуване су следеће композиције: Дочек Србкиње Јелене угарске, Заклетва краља Матије Корвина, Патријарх цариградски анатемише раскош, Турски поклисари просе Мару и поновљена композиција из њених минхенских година Освајање Београда 1806. Колико год да се на овим делима уочава њена несавршеност као сликара сложених композиционих решења, она су заправо одраз тадашње Катаринине преокупације политиком односа између србског и мађарског народа и показатељ њених неостварених амбиција на пољу истирјског сликарства. Сложени задатак поставила је себи и када је радила једну од својих последњих слика, малу али иконографски иконографски врло сложену слику Миле вести.

Турски поклисари просе Мару
И када јој се чинило да је дошло време када треба сводити рачуне, резимирати пређени стваралачки пут и ставити тачку на свој рад, ненадано и у прави час дошло је 1873. до сусрета Катарине Ивановић и др Николе Крстића. Агилном, умешном и упорном Крстићу данас дугујемо велику захвалност што је испред Србског ученог друштва и Народног музеја учинио све да дела прве србске сликарке буду тамо где им је и место, унутар корпуса србског сликарства XIX века. Захвални сународници изабрали су је као прву уметницу за почасног члана Србског ученог друштва, данас Србске академије наука и уметности. Она је спокојно и са осећајем искрене захвалности узвратила писмом које завршава речима: - Ја, којој су дани избројани задовољно умирем, а Вама Господо моја за људство, за род мили, за увеличаваље љубљене домовине Ваше, дуг и срећан живот желећи, и вечну хвалу Вам за дично ми одликовање одавајући, јесам...  У тој, за Катарину преломној 1873. години, када се њено дело коначно и заувек "враћа" у окриље србске уметности, рођена је друга велика србска сликарка и хероина, Надежда Петровић. И једној и другој србски народ је ода неизмерну пошту и подарио вечну славу. У новије доба захвални сународници су посмртне остатке и надгробни споменик Катарине Ивановић пренели 1967. из Стоног Београда на Ново гробље у Београду, чиме се на симболичан начин и сама уметница придружила свом народу.

По много чему, Катарина Ивановић је била и остала прва. Она је и данас, два века од њеног рођења, мост који спаја, карика која везује, пример и узор који служи на част народу за који је живела, и оном са којим је живела.


Извор: Петар Петровић, Слика у огледалу - Катарина Ивановић, Народни музеј, Београд 2011. године.