Погинуо је Спаса Призренац. Умро је неизбежном
смрћу комитском. Одсекли су му главу секиром док је спавао. Други војвода,
Влада Ковачевић, болестан и усамљен, вратио се у Србију. Скопска Црна Гора
остала је без вође. Бугарске чете отпочеле су нагло да продиру.
На
Козјаку одржано је веће четничко. На обореним кладама мокрим од јесењих киша,
окупљени око ватре заложене хајдучки да се дим не диже изнад голих храстова,
седеле су војводе, четници, курири и јатаци. Раденковић и Лазар Божовић послали
су наређење одбора да се одреди нов скопски војвода. Необријани, лица
нагриженог ветром и димом, у тамном шумадијском сељачком оделу три бивша
официра, големиор Илија Пчињски, Душан Хаџи-Јовановић и Богдановић председавали
су. Слушали су пажљиво речи даскала Довезенског који је све знао, све познавао
и био врховни војвода.
Стражари, скривени иза влажних дрва и стена, невидљиви, постајући и сами
непомични део планине, гледали су напрегнуто у маглу која их је са свих страна
завијала. Слушали су како ветар јури кроз гране. Све се слабије видело. Ноћ
тешка од влаге падала је меко над Козјаком.
 |
| Војвода Коста Пећанац |
Избор
војводе још није био завршен. Пламен избијајући сада слободније у ноћи
осветљавао је тамна лица комитска. Нису се сложили да у Скопску Црну Гору пође
Трајко ни Ђорђе Скопљанче. Знали су да је млад и пусти и нагао у пићу. Његову
храброст још нису познали. Негдашњи ђакон владике жичког Јован Грковић-Гапон,
калуђер и четник предложио је Косту Миловановића, кога су због младости и родне
пећке нахије звали Пећанче. Породицу су му поклали Арнаути: све и оца и мајку и
брата и сестру, и само је он, тада дете од 12 година побегао у Србију, жељан
освете. Још као дечко постао је граничар, а потом комита. Јавили су се и други
гласови за Пећанца и четници Ђорђе Араповић и Тодор Божидарац хвалили су његову
смелост и лукавство.
И
Довезенски је веровао у младог четника. Изабрали су га за војводу. Официри су
са Пећанцем сишли у манастир Св. Прохора. У соби игумановој на светлости
воштаница нагнули су се над карте. Говорили су му о јатацима, каналима, читали
писма Божовићева из Куманова и друга из Скопља, казивали му склоништа.
Отпочеле су снежне буре над Козјаком и Пчињом. Комите су се растуриле по
селима, само су големиоти били у Св. Прохору и гледали како се окупља чета
Пећанчетова. Сакупио је већ 15 другова. Спремни на Туциндан су кренули. У ноћи
код Табановца наишли су на турску заседу. У снежној вејавици пушке су тупо
одјекивале, гласове је ветар носио, а другови су се погубили. Са Пећанцем је
остало осам четника. Других седам ишчезли су у ноћи и белом вихору.
Преполовљена чета газила је журно кроз дубоки снег. Горе високо у
леденој зори чекао их јхе манастир Матеич. Његов лик изашао је изненада пред
њих из магле. Није било времена за одмор. У снегу су остављали свој траг.
Потере су ишле за њима. Улазили су у Карадаг – Црну Гору – побелелу. Суве гране
пуцале су. Кораци су били тешки. Промрзли гурали су високи снег око свога паса
као реку. Брци су им били слеђени. Изгубљени у снегу и магли ишли су непрекидно
можда увек у истом кругу.
Са
мраком који је падао бура је расла. Испод снегова су угледали црни отвор
пећине. Сретни што су открили заклон похитали су под стене и један до другог
заспали су. Нису имали снаге да ватру заложе. Када су после тешког сна почели
да се буде потпун мрак је владао око њих. Нису више чули ни ветар, као да су
потонули на дно тишине. Почели су да крешу ватру и на слабој светлости видели
су снежни зид који је затворио излал из пећине. Били су завејани. Ножевима су
секли ледено брдо пред собом, ударали бесно кундацима и ногама, али отвор се
није дао начинити. Огромне масе снега одвојиле су их од света. Пећанац је
гледао у часовник по коме је знао да је дан напољу. Тамо горе на земљи био је
Божић. Они су били гладни, сломљени, без наде на спасење. Војвода је извадио из
торбе једну јабуку, дар девојке, и девет људи су је другарски поделили. Опет су
узалудно ударали у бели зид, који је само привидно попуштао. Лежали су на
хладном камену пећине очајни. Пећанац је већ помишљао да смрт од глади и зиме
једним метком прекине. Нико није мислио на спасење.
Једино
је Ђорђе Араповић још увек у снегу копао. Крв је текла из руку модрих,
испуцаних, прсти су остајали причвршћени на ручици ножа који се неуморно у снег
заривао, али је он постојан, очајан, последњим напором продирао кроз ледену
преграду. Другови га више нису ни видели на пламену суве траве коју су у дну
пећине пронашли. увукао се цео у снежни нанос као црв у дрво. Одједном светао
млаз продро је кроз отвор у пећину. Смрт се нагло измакла од њих на зраку
дневноме што носи живот. Као увек очајање брзо се заборавило. Овај секунд што
их је од мука раздвојио био је бескрајан.
На
пољу је вејавица престала, магле су се разишле, а изнад веселе зимске шуме
светлело је хладно подне.
На
други дан Божића ушли су у Бучачане. Врата на свима кућама била су затворена.
Сељаци су их кроз прозоре неповерљиво посматрали. Пећанац је послао једног
четника да доведе учитеља Крсту Спасића. Чуо је за њега од големиота. Научен на
преваре ћутао је док је ишао по снегу испред четника и слушао је његове
одмерене кораке за собом. На састанку са дружином правио се невешт, ништа није
знао, никог није познавао.
Само
после четири речи, лозинке србског комитета, са учитељевог чела нестало је сумње.
Говорило се између притајеља. Повео их је у школу. Стигао је поп, за њим
сељаци. Крај огњишта су грејали руке и ракију. За организацију, за будућност,
за слободу пило се. Било је и озбиљних тренутака. Пећанац је обећао пушке и
потпору.
Побужје, Бродац затворен у планини, Бањане село поп Стевково, Чучер и
Горњане примили су чету Пећанчетову радосно. Све се више ширила мрежа
организације.
ххх
 |
| Скопска Црна Гора |
На
хан у селу Мирковцу под Скопском Црном Гором јурили су јануарски ветрови. Пред
ватром седео је Јордан Софијанче распасан у диму и грејао се. Око њега у венцу
ћутали су сељаци, мирни и помирени, вечити таоци, и лежале су бугарске комите.
Кроз
отворена врата ветар је унео пахуљице и дах зимског вечера. Јордан се окренуо.
Сељак гласник извадио је са груди комад изгужване хартије.
„Јордане, покушаш ли да се спасаваш
изгубићеш главу, јер муња да си, сјај би ти се изгубио од ватре мојих
пушака. Дођи и поклони се пред силом, а ја ћу покушати да се лепим начином
споразумем с тобом. Дођи како желиш, било с оружјем, било без њега, поведи кога
хоћеш и колико хоћеш, од мене ти је тврда реч да вам бити ништа неће.
Весник је научен говорио да је цело село опкољено од србских четника и
да су Јорданове страже везане. Комите су стезале појасе. Сељаци су нестали прво
по мрачним угловима механским, после у ноћној вејавици.
У
другом хану очевшао је нестрпљиво Пећанац. Три четника поставио је напољу у
снегу у заседу, другу четворицу задржао је код себе.
На
вратима појавио се млад човек огрнут кабаницом белом од снега.
„Ко
је србомански војвода?“
„Ја
сам“, одговорио је човек који је седео са пушком на крилу гордо и смело. Видео
му је само пола лица осветљеног чађавом лампом са зида.
Јордан срдито је ударио изврнуту пушку о под предавајући се. Бацио је
реденик и револвер.
„Није потребно“, зауставио га је пећанац.“Можеш то задржати. И ако се
сећам Мандарчета хоћу да ти верујем.“
Сељаци су се сада овде окупили. Навикли на мито, доносили су тепсије са
печеним прасцима, бакраче вина, топле погаче на које су жене метнуле босиљак.
 |
| Војвода Коста Пећанац 1916. године |
Зачуђено су погледали Пећанца када им је наредио да све то носе натраг
кући.
„Па
шта знадеме, бре братко, тако на учише.“ Пећанац слаб, са осам четника уговорио
је са младим Јорданом да заједнички штите крај. Заклели су се на ками један
другоме. Пећанац је желео да сељаци сами поделе помоћ Јорданову и његову међу
собом.
Желели су одмах да чују суд Мирковца и позвали су исте ноћи збор.
Искупљеним сељацима Јордан је говорио да они нису ни Срби ни Бугари. Они
су Македонци.
Снег
ношен ветром ударао је меко и тешко о прозоре излепљене омашћеном хартијом.
Пећанац је издвојио из гомиле три старца.
„Памтите ли очеве?“
„Памтиме.“
„Памтите ли дедове?“
„Памтиме.“
„Шта
они беху?“
„Срби беху.“
„Славише ли славу?“
„Славеше, братко, како да не славеше.“
„Славите ли ви?“
„Славиме и мије.“
„Па
шта сте онда?“
Разговор дуг и једнолик као македонска тужбалица застао је. Сељак је
погледао Јордана преко рамена.
„Да
није здравје не земе казасмо се Бугари. Со шаке несе бије. Куд се прави то за
седум осум године од Србина на Бугарин? Аман, бива ли тако?“
Исте
ноћи Јордан је оставио Мирковце. Договорили су се да се састану трећег дана у
Бањану Пећанац и он.
На
дан састанка Пећанац се са 25 момака појавио на кршу више Бањана. У планини је
сусрео и сакупио своје људе које му је Довезенски у помоћ послао.
У
село су ушли у свануће. Бугарска стража повела их је високој огради – каменом
зиду. Корз ниски капиџик, један за другим провлачили су се. Четрнаести по реду,
на средини ланца био је Пећанац.
Реч
огањ одјекнула је из Јордановог грла и ударила тупо и непријатељски о затворене
зидове. Скривени иза пањева, старих кола и са горње стране ограде пуцали су
Бугари. Под плавим небом свануо је ведар зимски дан. На крвавоме снегу бранили
су се рањени србски четници.
Када
је Пећанац и последњег друга спасао, повукли су се у планину. У дворишту није
ни један остао и три рањеника била су са њима.
Изненађен новом четом Пећанчевом, Јордан је брзоплето наредио да се
пуца, пре него што су ушли у кућу, која је била минирана. Он је сам требао да
упали динамит и бомбе чим Пећанац са друговима уђе.
Војничка потера из Скопља, која је увек касно стизала, но овог пута није
нашла никога.
После неколико дана Пећанац је добио писмо Јорданово. Молио га је за
састанак, опроштење; све је био неспоразум.
Коста га је чекао четвртог дана у Глуову. Чим је Јордан ушао са пратњом,
србске мештанске чете затвориле су све путеве и пролазе. Пећанац је наредио да
никог не пуштају у село ни из села.
Млади бугарски вођа, напрасит и неискусан, сам је пошао код Пећанца.
Чету је оставио у једној кући да очекује његову поруку.
Журио се на састанак. У мрачном дворишту није никога угледао. На самом
прагу шчепале су га снажне руке и бациле на земљу. Разоружали су га. Четири
најјача четника увезала су га конопцима. Тако исто су свезали целу Јорданову
чету. Све по два и два долазили су. Веровали су да их њихов војвода зове. Код
сваког новог доласка исто се понављало. Брзо и без отпора све су их савладали
осим једнога. Само је Тодор скочио на четири бајонета, викао, сломио своју
пушку. Није је хтео дати. Пећанац га је сам одрешио, пољубио га и пустио.
Идуће
ноћи под јаком стражом повели су све бугарске комите повезане кроз Мирковце да
их сељаци виде. Постиђен и очајан преклињао је Јордан Косту да мисли на
„светото дело“.
Пећанац је извео пред њега свога четника коме је бугарски метак у
Бањанима обе руке преломио.
„Је
ли и то светото дело?“
Седам дана водио је Пећанац Бугаре по Скопској Црној Гори. Везани, са
пушком о врату, као чутуром, обилазили су планином од села до села. Жене су им
се смејале, а деца трчала за њима. Сељаци нетрпељиви и немилосрдни у мржњи
хтели су да их побију и неколико пута Пећанац је морао да их брани.
После друге Јорданове заклетве да више неће прећи Вардар решио се
Пећанац да их пусти. Пет његових четника спустили су их до скопског поља. На
растанку, у речном кориту, сваки је оборен на камен и испраћен са десет батина.
Јордан као војвода добио је двадесет и пет.
