Глас о победи Мицковој у Поречу одјекнуо је
радосно. Осетило се присуство нашег четништва.
Вртлог комитски снажно је привлачио. У козјачким шумама прикупљали су се
сваки дан све више. Довезенски је весело, као домаћин у планини, крај бачија
дочекивао нове војводе.
Понављала су се по пчињским селима имена Крсте Ковачевића-Трговишког,
Ристе Стефановића-Старачког, чича Павла Младеновића, усташа[1] из Јачина, Спасе
Гарде из Станче и Ванђела Скопљанца.
 |
| Војвода Ђорђе Ристић |
Из
нишке касарне нестао је млади поднаредник Ђорђе Ристић-Гица. На комитском
крштењу постао је Ђорђе Скопљанче. Заставник у чети Темељка Барјактаревића и
сам је убрзо добио дружину и назив војводе. Носио је поносно перјаницу за
калпаком и гардијску доламу ишарану жутим гајтаном.
Јесен није умањивала навалу четничку.
У
манастиру Лепчинцу, код границе, заклео је поп Злате чету Стеве Павловића.
Водио је са собом и друга Емила Милутиновића, који је рођен у Вермету у Барањи,
побегао у Србију да постане артиљеријски наредник. Одушевио се Мицковом победом
и пошао у комите.
Туберколозан
и после убиства поручник Илија Јовановић дошао је на Козјак да први од официра
наших постане шеф горског штаба.
Разочарење и казна сломили су његови каријеру. Грудоболан лећио се у
Абацији. Пред Кварнером слушао је музику и убедљиве речи једног свога новог
познаника. Загледан у плаво морско огледало видео је битољска села, горуће
куће, устанак у планини.
Познаник је скупљао прилоге да помогне јужни србски покрет. Незапослен
поручник одушевио се сав и заложио за ову мисао и остварење. Радили су заједно.
Богати Југословени прилагали су.
Али
једног дана познаника је нестало. Са њим и новац. Осрамоћен и пред пријатељима,
био је још позван и од власти.
Пре
бегства његов познаник доставио га је полицији. Протерали су га.
Пун
горчине и још теже болестан вратио се у гарнизон у Алексинац. Маловарошки
живот, очајање, самоћа.
Избегавао је свакога. Од једном је чуо познат глас кад је пролазио поред
кафане. Весео и подругљив. Није се ни окренуо. Пожурио је по револвер. Вратио
се и убио је без објашњења познаника из Абације Николу Милојевића.
Војни судци су разумели и одобрили пред својим савестима његово дело.
Али закон је тражио 6 месеци затвора. Помилован, требао је, а и сам је желео,
да се уклони.
 |
| Географски положај планине Козјак |
Пошао је и он са четницима увек последњи у низу, уморан и болестан. Сви
су га памтили због његовог штапа. Ослањао се као старац и као просјак.
Козјак му је вратио здравље, веру у човека и жељу за живот. Постао је
славни големиот Илија Пчињски.
Још
два млада официра поручник Душан Хаџи-Јовановић из Призрена и потпоручник
Богдановић оставили су службу у Србији и дошли су на комитску планину да му
помогну у горскоме штабу.
Горски штаб је послао две нове војводе старом и болесном Мицку.
Двадесетогодишњи окови одузели су му покретност. Водио је само на коњу и само у
шуми лиснатој.
Чета
Тренка Рујановића из Крапе и Темељка Барјактаревића стигла је на Вардар. Био је
Божић. У снежној ноћи прешли су у чамцу код Башиног Села. На голој смрзнутој
земљи застали су. Нестао је најмлађи и најстарији четник. Малога Петка дуго су
одбијали. Плакао је и досађивао је дечко из Старога Нагоричина да га приме. Био
је нежан, веома леп и недорастао.
Кад
је застао за четом уморан и заспао, Бугари су га изненадили, везали и повели.
Петко Илић није био сам. Са њиме су заробили и старога Наца Велешанца.
Пре
седам година искочио је из воза са рукама везаним гвожђем. Турци су га ухватили
код Велеса када је пошао оружан кући. Спроводили су га у Солун пред суд.
Затим је живео преко границе у Србији. Прекинуо је дуге дане причања,
успомена, надања по кафаницама. Вратио се негдашњем животу и сада пошао староме
другу Мицку у Пореч.
Несретни Наце остао је сам у ропству опет са везаним рукама као пре
седам година. Мали Петко побегао је још прве ноћи. Детета се нису бојали.
Велешанца су водили од села до села и мучили пред сељацима.
 |
| Војвода Петко Илић |
Смрт
старог четника Наца и његову тужну успомену осветио је друг Тренко Рујановић.
Стари
војвода Мицко Крстић прешао је у Србију, али место триумфа на захтев
аустро-угарског посланика влада га је интернирала у Крагујевцу.
Заплакао
се Мицко када су му једног дана београдски студенти, родом из Старе Србије,
донели на дар почасну сабљу коју војвода никада пред четом није понео.
Шетао
је као затворена звер у широким белим чакширама и црвеном минтану војводском,
по пустим улицама крагујевачким, чувајући своје господство. У цркви је спуштао
увек наполеон на дискос, а горд, цепао је увек писма не читајући их, ако нису
почињала речима:
„Велики
војводо“ или „Ваше благородство“.
Дуга
тамница, ране, разочарење и године сломиле су снагу старог усташа[2].
[1][2](Ријеч
"усташа" се првобитно користила у србском народу да означи устаника
који се борио против разних србских угњетавача).
