Узалудне су биле наде Скопске Црне Горе у прву
србску чету. Вељко Мандрачевић, скопски баштован и војвода, оделивши се у Белици
од друга Ристе Сушичког и бугарског војводе Бобева и његових комита понео је у
себи сазрелу одлуку за издају. Само је један друг, послан као и он од Бугара,
знао његове намере. Радосно су четници прегазили Вардар код Лисичја и почели да
се пењу уз огранке Карадага плаве у летњем свитању.
 |
| Булачани |
Између Мирковца и Булачана крио је Мандарче своју чету и чекао. Гледали
су четници блиска скопска минара румена и витка у вечерњој светлости. Дане су
проводили у дубоким потоцима под хладном сенком шума, или иза низова паприка и
дувана по доксатима сеоских кућа. Нестрпљиво су мислили на борбе, ноћне нападе,
преварене потере. Мадарче је настојао са својим пратиоцем да се у зору врати и
да саопшти да још увек морају да чекају стрпљиво.
Почетком септембра добио је козул Михајло Ристић необично писмо из
Булачана. Вељко Мандарчевић га је звао, преклињао да дође, јер има да му саопшти
нешто необично важно за државу. Говорио је да се ни тренутак не сме изгубити.
Конзул Ристић који је по упутству и наређењу владе из Београда био против
четничке акције, али ипак зато патриота, колебао се за тренутак између дужности
и осећања. Писмо је добио у ноћ, а састанак му је био заказан већ за сутра дан
изјутра у кући Спасе „конзула“ у Булачану. Није било времена за питања и
објашњења. Узевши одлучно на себе одговорност пошао је у зору у фијакеру, само
са драгоманом Спиром Хаџи-Ристићем, за Булачане.
Изашли су из поља дуванских и код чифлука испод Бутења угледали су
бугарског учитеља како жури ка Скопљу, склањајући поглед са фијакера.
Пред
селом, заклоњена иза дрвећа, дочекала их је стража.
„Је
ли прасе готово?“ изговорио је драгоман брзо уговорену лозинку.
У
кући Спасе „конзула“ чекао их је Вељко Мандарчевић у шумадијском оделу, главе
замотане црвеном марамом, са својим поузданим четником.
Одмах је почео да објашњава дуго, збуњено да је морао да позове конзула;
жалио се што србска држава не помаже четнике, те су немоћни и без довољно
оружја.
Још
пре него што је војвода изложио то важно питање због кога је конзула позвао,
ушао је у кућу гласник бугарске чете. Мандарче се одвојио са куриром у другу
собу на разговор.
Са доксата
гледали су Ристић и његов драгоман на високе тополе у долини крај потока,
сеоску децу код ограда и роду у гнезду на суседном димњаку. Одједном је
Хаџи-Ристић угледао у средини села турске жандарме са ђумругијама, које су
дошле да попишу ракијске казне.
Пола
сата је већ протекло од како их је Мандрачевић оставио да са бугарским
гласником говори. Све је изгледало сумњиво и Хаџи-Ристић позвао је конзула да
што пре напусте село.
Док
је фијакер силазио питем који је поток изрио окретали су се неповерљиво. Најзад
је у долини, када се у жутим облацима прашине Скопље указало блиско пред њима,
осмех развукао забринута лица.
После три недење Михајло Ристић добио је у писму савет од Свете Симића
нашег дипломатског представника у Софији, да избегава састанке са војводом.
Бугарска чета чекала је више Булачана да опколи село и зароби конзула. Само је
долазак жандарма и беглиџија задржао препад.
Али
још пре савета из Софије престао је Мандрачевић да буде србски војвода. Одмах
после састанка у Булачанима послао је писмо са црвеним печатом чети коју је
оставио у Мирковцу да се састану са Бугарима. На писму је потписао конзула.
У
ноћи, када су заједно седели, чета Бобева опколила је Мандарчеве четнике,
разоружала их и везала. Потерали су их пред собом ка бугарској граници.
Зауставили су се у Мургашу. И овог пута изненадна појава војске спасла је
животе србским четницима. Видећи да војници већ улазе у село, Бобев је побегао,
заборављајући заробљенике.
Сељаци су одрешили србске четнике, дали им своја одела и извели хитро на
гумна. Од комитета постали су радници који су мирно помагали на вршидби.
Чим
је војска прошла три четника: Крста Ковачевић-Трговишки, Ванђел Скопљанче,
железнички кондуктер и стари комита и Ђорђе пожурили су у блиско Довезенце.
Склоњени код сељака и тренутно по страни од свих окршаја послали су два писма:
војводи Довезенском и селу Мургашу.
 |
| Војвода Крста Ковачевић Трговишки |
Још
исту ноћ стигао је Довезенски, стари Крстин познаник, и дошла су заостала
четири Мандрачетова четника.
Крста Трговишки постао је војвода. Са шетсторицом другова образовао је
чету, коју је још из Београда требао повести, јер се у Старој Богословији избор
вршио између њега и Мандрачевића.
Четири године четништва. Лутања, колебања, суровости и јунаштва стајале
су већ за њима.
Несаломљив,
пркосан, он није могао да живи покорним сељачким животом. После свадбе одметнуо
се у комите. Једна реч је преломила његову судбину.
Помињао је он друговима често тај
за њега значајан дан у августу 1900. Весело је пошао са братићем, дечком од 6
година на њиву. Три војника затворила су изненада пролаз пред њима. Беспослени,
разуздани ухватили су дечка. Један је од њих извадио нож да детету да обележје
муслимана. Крста је скочио у одбрану, али га је ударац кундаком задржао. Дете
је вриштало. Задовољни шалом војници су пустили дечка, пошти му је сунеџија
ударио шамар што је узалудно викао. Полазећи, трећи од њих, бацио му је магуру:
„На
бре, синко, да памтиш да си турска раја!“
Када
се враћао у село, мислио је Крста да су у њему могли тако бацити бакарну пару и
исто рећи. Раја није хтео да буде. Одметнуо се. Бугарска граница је била близу,
а у Софији су прикупљали комите.
Први
његов поход са капетаном Стојановом на Струмицу завршио се поразом. Седам су се
дана крили по Пирин планини гладни, без хлеба, у сталном страху од потера.
Када
се вратио најзад у Бугарску узео га је поручник Протогеров у чету. Обрадовао се
што је међу друговима највише Срба нашао. Генерал Цончев образовао је комитски
одред. Хиљаду људи је водио. Освојили су карауле, нападали на Џумају. Разбијени
лутали су месец дана по Рили. Цончев је био рањен. Боси правили су од овчих
кожа опанке.
У
Ћустендилу нашао се са Глигором Соколовићем, Стеваном Ћелом и Тодором Крстићем.
И они су веровали у заједничко дело словенско.
Крста је мислио да је четништво за њега било свршено. Болесног оставили
су га у Догањици да са два друга чува магацин оружја у кући чича Стоиљка.
Побуна у Крушеву вратила је Крсту Трговишког у борбу. У чети професора
Пушкарева стављао је испод тунела код Новачана динамит на пругу. Са друге
стране обале Вардара пуцали су на вагоне пуне војске, које је експлозија из
шина бацила.
Састали су се код манастира Св. Јована на утоку пчиње са србском четом
војводе Анђелка. Заједно су се борили код Ђуришког манастира, заједно са њиме
прешли границу код Буштрања. Када је Пушкарев пошао натраг за Софију, није га
напустио Крста Трговишки. Везивале су га заједничке борбе и Другарство са
Крстом Коњушким. Пушкарев никад није тражио определења бугарска или србска. Он
је можда једини од комита имао југословенски осећај.
Нов
прелазак са Тодором Николовом открио му је истину. Видео је сав ужас мржње и
свирепу бескорисност. Николов је наређивао да се Срби убијају. То је била жеља
и заповест Левкова, управитеља егзархијских школа у Куманову.
У
Рудару нашли су даскала Довезенскога. Непримећен од другова саопштио му је да
бежи. Бугари су му смрт спремали. Саветовао га је да води србску чету, а да
децу остави.
Коцком је одређен Коста да у Аљинцу убије два сина србског сељака
Вељана. Са Бугарима заједно није више могао остати. Николов је хтео да сва селе
преведе у егзархију. Продро је до Козјака, али су сељаци у Цветишници, у
снежној ноћи када се требала вршити заклетва, по савету Крстином, почели да
стижу преплашени са гласовима да војска долази.
Уплашен Николов је са четом пошао за вођом, који их је довео до србске
границе.
На
Буштрању наишли су на поручника Сретена Рајковића, који је са водом био на
стражи. Ту ноћ другог преласка у Србију, убележио је у Крстином сећањи
земљотрес који је збацио звона са цркве у Буштрању и унео страх у чету
Николовљеву.
Бугарски конзул у Врању, обавештен о њиховом доласку, припремио им је
повратак у Бугарску. Крста се растао од свог старог друга Коњушког. Остао је у
Србији. У Београду одредили су га код Мандарчевића.
Сада
је он водио чети кроз Пчињу. Рођаци из Козјег Дола, Ђермана, и из његовог
Трговишта, брат Миљко и отац Спаса, сву су дошли да буду његови четници. Крстин
је отац био сељак научен да је увек покоран. Хтео је да сина врати мирном
животу и младој жени, која је већ четири године седела сама код куће. Крста му
је запретио да ће га заклати и повео га је везаног са собом преко границе да му
не смета. Слобода живот у шуми, оружје и шарени реденици, одлучили су старца,
дотле мирног и страшљивог, да и он постане комита. Место плитке капе поречке са
двоглавим орлом Србије, једини је он носио своју стару шиљату сељачку шубару.
Довезенски је назвао чету Крсте Трговишког фамилијарном.
ххх
У
Скопску Црну Гору на место баштована издајника послао је одбор из Србије бившег
наредника Владу Ковачевића.
