Кнез Арсен Карађорђевић

ПРИНЦ РАТОВА И ДВОБОЈА

Кнез Арсен Карађорђевић, најмлађи брат Краља Петра I, био је најодликованији србски официр и омиљен међу својим војницима. Овај србски и руски генерал и француски легионар, на бројним фронтовима, од Вијетнама до Балкана и од Варшаве до Африке, увек се одликовао неизмерном храброшћу и вештим командовањем. Време између ратова проводио је у салонским забавама и двобојима. Ово је прича о племићу и ратнику који је читав живот пркосио смрти.

ЛЕГИОНАР ПРОТИВ „ЦРНИХ БАРЈАКА“

Кнез Арсен Карађорђевић родио се 16. априла 1859. године у Темишвару, као најмлађе, десето дете, у том тренутку бившег србског Кнеза Александра Карађорђевића и Кнегиње Персиде. Арсен је имао још четири старије сестре и петорицу старије браће, међу којима је био и Петар I, будући Краљ Србије. Према неким подацима, Арсеново право, крштено име било је Арсеније. Такође, понегде се као место његовог рођења наводи Букурешт.

Кнез Арсен Карађорђевић

По оцу, Арсен је био унук Вожда Карађорђа, а по мајци изданак Ненадовића, чувених војвода из Првог србског устанка. Арсенов деда по мајци био је Војвода Јаков Ненадовић, а један од прадеда Војвода Младен Миловановић.

Кнез Арсен је основну школу завршио у Темишвару. Школовање је наставио у Француској где је, у Паризу завршио Лицеј „Луј Велики“ (Lycée „Louis le Grand“), престижну средњу школу, основану још 1563. године и лоцирану у чувеном Латинском кварту. У Арсеновој класи Лицеј „Луј ле Гран“ је завршио и будући Кнез и Краљ Србије Милан Обреновић IV, а у исто време Лицеј је похађао и Арсенов, свега 2 године млађи братанац Божидар Карађорђевић, син Арсеновог брата од стрица Ђорђа. Божидар (1861-1908), са којим се Арсен тада и касније присно дружио, један је од у литератури неправедно запостављених Карађорђевића, са веома интересантном животном причом. Касније је Божидар докторирао права, а прославио се као уметник, књижевник, музичар, новинар, преводилац и светски путник.

Високо војно образовање, Арсен ће стећи нешто касније, завршивши војну академију у Петрограду – чувено Друго Константиновско војно училиште, када је добио и први официрски чин – чин корнета, коњичког потпоручника.

Помало је тешко реконструисати војну каријеру Кнеза Арсена. У литератури се често налазе непрецизни и контрадикторни подаци о томе. Изгледа да је Арсен ступио у Француску Легију странаца још 1881. године, учествовао у кампањама у Тонкину и Алжиру 1883-1887. (или 1889.) године, а тек потом завршио Академију у Петрограду.

Као подофицир, и командир вода у II и III батаљону Француске Легије странаца, у склопу експедиционог корпуса адмирала Курбеа, Арсен је учествовао у Тонкиншкој кампањи у оквиру Француско-кинеског рата 1883-1885. године. Учествовао је у бројним биткама против Кинеске војске, Вијетнамских побуњеника и чувених нерегуларних трупа познатијих као „Црни барјаци“. Учесник је чувених битака код Шен Таја (1883), Бак Ниња (1884), Тујен Куанга (1884/85) и Ланг Шена (1885). Више пута је рањаван. Истицао се беспримерном храброшћу и бравурозним командовањем, хладнокрвношћу и присебношћу и у најтежим ситуацијама. То је изазивало дивљење његових ратних другова – легионара, и поштовање његових надређених, а о Кнезу Арсену је више пута у то време писала и Француска штампа.

Према неким подацима, Кнез Арсен је 1884/85. или 1889. године учествовао као легионар и у француској колонијалној кампањи у Алжиру, гушећи неки од бројних Алжирских устанака. Сем Кнеза Арсена, у новијој француској историји забележено је да је само још један владарски син активно учествовао у колонијалним ратовима. Био је то син-јединац француског Цара Наполеона III, који је погинуо у борби са Зулу ратницима.

БРАЧНИ БРОДОЛОМ

Кнез Арсен је после 1887. године ступио у Руску Царску војску. Захваљујући свом племићком пореклу, али и већ богатом ратном искуству, стеченом у Легији странаца, био је распоређен у Каваљергардијски пук Њеног Величанства Господарице и Императорке Марије Фјодоровне. Наочити србски племић и већ чувени ратник био је веома популаран у Руској престоници. Године 1892. оженио се Аурором Павловном Демидов, Кнегињом ди Сан Донато (1873-1904), једном од најлепших жена Петрограда.

Кнегиња Аурора Демидов

Кнегиња Аурора (у преводу на србски Зорка, исто као и супруга његовог старијег брата Петра I) потицала је из чувене породице Демидов. Родоначелник Демидова – Никита, према легенди, био је сиромашан, али вешт ковач, кога је, због његових заслуга у производњи ватреног оружија за Руску војску у Тули, у племство увео Цар Петар Велики. Демидови су касније поседовали бројне фабрике оружија, руднике гвожђа, сребра, злата и платине. Били су у сродтву са племићким лозама Чешке, Брауншвајга, Баварске, а ородили су се и са Хабзбурзима, Бонапартама, Романовима и Сакс-Кобург-Готима (Виндзорима). Неки од Аурориних предака, Кнежеви Трубецкој, били су потомци угарског Краља Беле II Слепог и србског Жупана Уроша.

Демидови су се касније преселили у Париз, а потом у Фиренцу, где су поседовали прекрасну вилу Сан Донато. У њој се налазила њихова чувена уметничка збирка, једна од најбогатијих и најлепших приватних уметничких збирки на Свету. Име ове виле узели су и за део свог племићког имена.

Арсену и Аурори се 27. априла 1893. године родио син јединац Павле, будући Југословенски Кнез намесник (1934-1941). Међутим, срећа Кнежевског пара није дуго трајала. Споразумно су се развели већ 1895. или 1896 године. Сина Павла су по договору поверили на чување и васпитавање Арсеновом брату Кнезу Петру, будућем Краљу Србије. Редовно су слали новац за његово школовање и издржавање, али су га ретко обилазили. Павле је мајку видео још само два пута. Аурора се 1897. преудала за Ђеновљанског Грофа Николу од Ногере. Умрла је седам година касније, у својој тридесет и првој години живота.

Када је Кнежевић Павле напунио 7 година, Петар је отпустио његову омиљену руску дадиљу и уписао га у приватну школу у Швајцарској, коју су похађала и његова деца. Павле ће касније у Београду похађати Другу мушку гимназију, а потом ће студирати историју уметности на Оксфорду.

У међувремену, Кнез Арсен је био заузет војном каријером, а слободно време је проводио по чувеним Петроградским салонима. Често је учествовао у двобојима и готово увек у њима побеђивао, а повод за излазак на мегдан најчешће су биле Петроградске даме.

ПОЕМЕ О ВЕШТОЈ РУЦИ

Према неким подацима Кнез Арсен је учествовао у 14, а према неким у више од 40 двобоја. Мада је мало извора који ово могу да потврде или оповргну, неки аутори наводе да је у двобојима Арсен убио 15 својих противника, 15 ранио, а да се 7 дуела завршило „нерешено". У једном двобоју који је избио због свађе око плеса са Принцезом Милицом Николајевном Петровић Његош Романов, сестром Арсенове снаје Кнегиње Зорке, он је наводно ранио свог најбољег пријатеља Карла Густава Манерхајма. По неким ауторима овај двобој је избио 1890. године, због саме Кнегиње Ауроре Демидове, будуће Арсенове супруге. Лондонски Dayli Leader писао је да је 1895. године Арсен у двобоју ранио Пола Долфуса, новинара који је објавио један провокативан чланак о њему.

Због његових ратних, али и мирнодопских „авантура“, савременици су Кнеза Арсена сматрали за „лудо храброг човека, вичног свим врстама оружија“, а према Србима вечито малеволентни Мирослав Крлежа га је описао као „Брахијалну силу од које бежи тане“ (брахијалан = мишићни, фигуративно = насилан, насилнички, агресиван; прим аут.).

Кнез Арсен

О Арсеновој ,,вештој руци“ испеване су читаве поеме. О двобоју Арсена и Манерхајма сачувани су стихови извесног Лудвига Пецла, Бечког салонског поете:

Делили су трпезу и чаше нада,
а крвни противници су сада.
Гле јада,
раздвоји их крвна увреда тада.
Један другом, лагано,
гробну раку у пољу спремају.
Зашто се пуковник сада,
као некада,
Арсену не смеје у лице,
пре него што од његове руке страда.
Ах, судњи час куца,
бирај пиштољ, нем и хладан.

Манерхајм, доцније фелдмаршал Финске војске, у својим мемоарима ни једном речију не спомиње овај двобој са својим најбољим пријатељем Кнезом Арсеном.

СТРАХ И ТРЕПЕТ ЗА САМУРАЈЕ 

Непосредно по избијању Руско-јапанског рата 1904. године, Арсен се добровољно пријавио у Козачку коњицу. Био је распоређен у Други Нерчински, а потом у Други Аргунски пук Друге бригаде Забајкалске Козачке дивизије у саставу руске Манџуријске армије генерала Куропаткина. Преведен је у чин Козачког јесаула (капетана) и командовао је прво ескадроном, а потом и пуком.

Углавном у саставу чувеног одреда генерала фон Рененкампфа, Арсен се борио у чувеним биткама у реону Порт Артура (19. 8. 1904 - 2. 1. 1905) и једној од најкрвавијих битака овог рата - Бици код Мукдена (18.2 - 10. 3. 1905). Често је командовао самосталним извиђачким одредима и са њима вршио смеле продоре дубоко у позадину армија јапанских генерала Курокија и Ногоа. За све мисије се увек јављао добровољно. Његово вешто командовање, одважност, храброст и самопоуздање поново су били предмет дивљења и дубоког поштовања његових сабораца, а руска штампа га је славила као ретко ког свог хероја. За показано јунаштво унапређен је у чин пуковника и одликован Златном Георгијевском сабљом, једним од највећих руских одликовања.

САБЉА ЗА ХРАБРОСТ

Кнез Арсен Карађорђевић је најодликованији србски официр свих времена. Одликован је 18 пута, француским, руским и србским одликовањима. После Арсенове смрти 1938. године, његов син, Кнез Павле предао је на чување Војном музеју у Београду сва очева одликовања. Збирку Војног музеја опљачкали су за време Другог светског рата Немци, па је тако од Арсенових одликовања остало само 5. То су руска Медаља за Руско-јапански рат 1904-1905, Споменица Цара Александра III и Златно Георгијевско оружије, као и србска Златна медаља за храброст „Милош Обилић“ и Орден Карађорђеве звезде IV степена. Златно георгијевско оружије је заправо орден-оружије, сабља коју је као одликовање увела Царица Катарина II 1844. године. Није било уврштено у ред државних одликовања, већ је додељивано из саме Царске канцеларије. До 1913. године одликовање је носило назив Златно оружије, а од тада Георгијевско оружије. Постојао је нижи степен Златног оружија, са дршком од позлаћеног сребра, и виши степен, са дршком од позлаћеног сребра украшеног вештачким дијамантима – алмазанима. Сабља је била украшена и разним флоралним мотивима, Царским грбом, Царским монограмом „А II“ (Александар II) и минијатурама Ордена Светог Ђорђа и Свете Ане. На дршци је била посвета „ЗА ХРАБРОСТ“.

Златно оружије је било једно од највиших ратних одликовања Царске Русије. Према неким подацима, у току Руско-Јапанског рата 1904/05., додељено је 617 примерака Златног оружија: 610 „обичних“ Златних сабљи и 7 украшених дијамантима. Неки извори тврде да је додељено 410 Златних оружија у том периоду: 406 обичних и 4 дијамантска. Било како било, међу седморицом, или можда чак само четворицом руских генерала и адмирала који су награђени дијамантским Златним оружијем био је и Кнез Арсен Карађорђевић. Његов примерак Златног оружија и данас се чува у Војном музеју у Београду, под инвентарским бројем 4498, а музеј поседује још 2 примерка, додуше обичних примерака Златног оружија који су припадали непознатим власницима ( инв.бр. 4496 и 4497).

ПРОГОНИТЕЉ ЏЕВИД ПАШЕ

По избору за новог Србског Краља, Петар I се са својом децом и Арсеновим сином 1903. вратио у Србију. На молбу Краља Петра Арсен и Павле су 1904. године добили отпуст из руског поданства, а Петровим указом су одмах потом примљени у србско поданство. Петар је Арсена уврстио и у „Породични правилник Србског Краљевског дома“ 1909. године, а тај Правилник је ступио на снагу две године касније када га је потписао председник Владе Никола Пашић.

Ђенерал Арсен Карађорђевић

После завршетка Руско-јапанског рата, Арсен 1906. године учествује са Аргунским козацима у гушењу комунистичке оружане побуне у граду Чити. Потом, по први пут долази у Отаџбину – Србију.

Према тврдњама историчара Дејвида Мекензија, Кнез Арсен је 1911. године ступио у тајну организацију „Уједињење или смрт!“, познатије као „Црна рука“. При том је наводно изјавио да то чини „ради одбране и уједињења угроженог србства“.

Уочи Балканских ратова Кнез Арсен је унапређен у чин дивизијског ђенерала Србске војске и постављен је за команданта Коњичке дивизије којом је командовао у Првом (октобар 1912 – мај 1913) и Другом балканском рату (јун - јул 1913).

Под Арсеновом командом и захваљујући његовој храбрости, одлучности и вештини, Коњичка дивизија је одиграла кључну улогу у Кумановској бици, Бици за Битољ и Брегалничкој бици. Дајући несебичну подршку пешадији у одсудним тренуцима, вршећи усиљене маршеве, јуришајући у најдраматичнијим моментима битака и дајући од себе далеко више од очекиваног максимума, Арсенова Коњичка дивизија је решавала исходе битака у србску корист. Прогонила је нпр. далеко бројније трупе турског Џавид-паше ка Албанији и била та која је успоставила везу србске са савезничком грчком војском. Кнез Арсен се увек налазио на првој линији фронта и никада, ни на тренутак није напуштао своје трупе. Његови саборци дивили су се његовом „чудесном јунаштву и вештини командовања“.

Захваљујући успесима у Балканским ратовима, Кнез Арсен је постао омиљени србски командант. Уочи I светског рата, или на самом његовом почетку, Кнез Арсен напушта Србију и поново одлази у Русију. Неки историчари тврде да је узрок томе био сукоб са братом, Краљем Петром I или Принцом-престолонаследником Александром, због њихове наводне зависти према Арсеновој популарности у војсци и народу, или можда због његовог чланства у „Црној руци“.

Кнез Арсен је крајем 1914. године унапређен у чин руског генерал-мајора. Наредне године, у Царском селу лично га је примио Цар Николај II Романов и поверио му команду над II коњичком бригадом. На челу ове бригаде, а потом и у саставу јединица Царске гарде, Арсен је успешно учествовао у чувеним биткама на Источном фронту, код Риге и Варшаве.

Средином 1916. године Арсен долази у физички сукоб са својим подређеним, пуковником Гатовским. Узрок сукоба наводно је био незадовољство Гатовског Арсеновим командовањем. Није познато да ли се и овај сукоб завршио двобојем, али епилог је био следећи : Арсен је повучен у резервни састав при штабу Петроградског војног округа, а Гатовски је премештен и ражалован. Недуго затим, Гатовски се прославио као ваздухопловни ас, па му је враћен чин, а 1917. је и унапређен у генерала. Почетком 1918. године Гатовски је дезертирао из Царске војске и прешао на страну Бољшевика.

Крајем 1917. или почетком 1918. године Бољшевици су ухапсили Кнеза Арсена у Петрограду. Судио му је „Совјетски суд грађана и војника“, а Кнез се сво време суђења држао достојанствено и пркосно. Није познато колико је на хапшење Кнеза Арсена и судски процес имао утицај његов непријатељ Гатовски, тада већ генерал Црвене армије. Међутим, остало је забележено да се нико од његових колега Царских официра и припадника племства, од којих су многи били и Арсенови рођаци, није усудио да сведочи у његову корист. Нико, сем његовог старог ратног друга, али и противника из двобоја, генерала Манерхајма. Захваљујући Манерхајмовим протестима, интервенцијама страних дипломата, али и страху бољшевика да осуде и стрељају рођеног брата једног страног владара, Арсен је на крају ослобођен. Напустио је Русију заувек и отишао у Париз.

„ДИЧНИМ СРБСКИМ СОКОЛОВИМА“

У заоставштини Кнеза Арсена Карађорђрвића сачуван је текст једног његовог говора, који је намеравао да одржи својим ратним друговима из Коњичке дивизије Србске војске, на растанку, после Балканских ратова. Кнез је, услед неразјашњених околности отпутовао на пречац за Русију и овај говор никада није одржао. У тексту говора се између осталог каже: „Јунаци, кад је Србија огласила рат Турској, и ја сам, као и ви, одмах похитао да се као Србин ставим на расположење наше миле Отаџбине, и веома сам срећан био што ми је у део пало да командујем вама - дичним србским соколовима, и да са вама учествујем у стварању Велике Србије, и да са вама, у минула два рата делим свако добро и зло...Да јунаци, ви и ваши другови сте осветници Косова и Сливнице, ви сте творци велике Србије, заиста будите поносни и благо оној Отаџбини која је такве соколове одгојила...Пошто је рат завршен, то на растанку са вама јунаци, молим вас да и даље истрајете у вашем позиву, са пуно љубави и пожртвовања, и позивам вас да за срећу и напредак наше миле Србије узвикнемо: Да живи наш Врховни командант, Његово Величанство Краљ Петар I!“.

СМРТ КНЕЗА-КОЊАНИКА

Остатак живота (1918-1938) Кнез Арсен је провео у Паризу. Повукао се из војног позива после 37 година официрске каријере.

У Србију је долазио још два пута. Уз Принца Алберта, као изасланика Британског Краља Џорџа V, Арсен је 1922. године био други кум на венчању свога братанца, Краља Срба, Хрвата и Словенаца Александра I Карађорђевића и Краљице Марије Хоенцолерн. Арсен је боравио у Србији и у октобру 1934., када је присуствовао сахрани Витешког Краља Ујединитеља. Арсеново кумство и присуство на Александровој сахрани делимично оповргавају раније изнете сумње о постојању нетрпељивости између њих двојице.

Кнез Арсен Карађорђевић је преминуо у Паризу, 19. октобра 1938. године, у 13:30 часова, после дуже болести, у својој седамдестдеветој години живота. Његово тело пренешено је у Отаџбину и сахрањено у задужбини Краља Петра I, цркви Светог Ђорђа на Опленцу. Његову сахрану војна штампа је овако описала: „Оно тмурно и облачно небо из кога је промицала ситна и хладна киша у данима Кумановске битке, у тим истим данима после 26 година испратила је Кнеза на последњем путу за Опленац - вечно боравиште славних Карађорђевића, побуђујући у старим коњаницима успомене на најславније дане из прошлости. За то време почасни плотун извршила је иста коњичка батерија која је својом грмљавином на Куманову објавила ново, сретније раздобље у историји Србије, објављујући Краљевини Југославији прелазак у вечност једног скромног Кнеза, али Див-јунака“.

У некрологу који је Кнезу Арсену објавио Коњички гласник, у броју IV/1938, у октобру те 1938. године, о Карађорђевићу за кога се говорило да је највише био налик родоначелнику Династије, остале су записане следеће речи: „За личност Блаженоупокојеног Кнеза Арсена послужићемо се речима једног великог философа: Да се као кап издигла из океана вечности, блистала на сунцу за једну секунду, па је опет нестала. Али та секунда, за коју је србском народу заблистао Кнез Арсен на челу његове коњице у најсудбоноснијим данима, унела је толико светлости његовим победама и слави, да ће сва потоња југословенска поколења, када год се помене та секунда, захвално рећи: СЛАВА КНЕЗУ АРСЕНУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ!“

После смрти Кнеза Арсена, у његову част је VI коњички пук Југословенске Краљевске војске понео назив „Пук Кнеза Арсенија“. Читаву војна каријера Кнеза Арсена везана је за род коњице. У свету се данас наследницима коњичке традиције сматрају борбени хеликоптери, тенкови и оклопни транспортери. У Војсци Србије још увек ни једна хеликоптерска или оклопно-механизована јединица не носи име најславнијег србског коњаника новог века - Кнеза Арсена Карађорђевића.

Извор: Никола Гиљен, Соња Јовићевић Јов, Јелена Мандић. Арсен Карађорђевић - Принц ратова и двобоја. Историја ревија. 2011; бр. 17.