четвртак, 03. мај 2012.

Хомогена Србија

Искушења србског народа у овоме рату, изазвана губитком државе и слободе, довела су га до непоколебљивог уверења:

1.  да снагу државе не чини ни пространство њене територије, ни број њеног житељства, па ни богатство земље, колико независност погледа, смисао и љубав за државу, њену слободу и независност, унутрашња слога и духовна повезаност народа у часу спољње опасности, те спремност његова да за државу и њену слободу жртвује све што има па и себе сама;

2.  да он ту истоветност погледа на државу, смисао и љубав за државу и њену независност може опет постићи само ако буде окупљен у хомогеној Србији. Примере су му за то дале Србија и Црна Гора у прошлим ратовима и Грчка у садањем рату.

Стога се Србима намеће данас прва и основна дужност: да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе, и да јој осигурају потребне стратешке и саобраћајне линије и чворове, те привредна подручја како би јој био омогућен и обезбеђен слободан привредни, политички и културни живот и развитак за сва времена.

Те стратешке и саобраћајне линије и чворови, потребни за сигурност, живот и опстанак Србије, иако гдегде данас не би имали србску већину, имају да послуже Србији и србском народу да се не би више понављала тешка страдања која Србима наносе њихови суседи чим се пружи прилика.

Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са србског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.

I ГРАНИЦЕ

Основна грешка у нашем државном уређењу била је што 1918. г. нису биле ударене границе Србије. Та се грешка мора исправити, данас или никад. Те се границе данас морају ударити, и оне морају да ухвате цело етничко подручје на коме Срби живе са слободним излазима на море за све србске области које су на домак мора.

1.  На истоку и југоистоку (Србија и Јужна Србија) србске су границе обележене исходом ратова за ослобођење, и њих ваља само појачати Видином и Ћустендилом.

2.  На југу (Црна Гора и Херцеговина) ваља да у Југозападну србску област уђу поред територије Зетске бановине:

а)  сва источна Херцеговина са железничком пругом од Коњица па до Плоча, укључиво са појасом који би ту пругу заштићавао, тако да би у њу ушао срез коњички цео; од мостарског среза општине: Мостар град, Бијело Поље, Благај и Житомислићи; срез столачки цео; а од метковићког среза Плоче6 и све подручје јужно од Плоче; те Дубровник коме би се имао дати посебан статус.

б)  северни део Албаније, уколико Албанија не би добила аутономију,

3.  На западу ваља да у Западну србску област уђу, поред Врбаске бановине, Северна Далмација, србски део Лике, Кордуна, Баније и део Славоније, тако да тој области припадну личка жељ. пруга од Плашког до Шибеника и северна жељ. пруга од Окучана преко Суње до Костајнице. У ту би област ушао на једној страни срез бугојански осим Гор. Вакуф, а од среза лије вањског општине: Лијевно и Доње Поље, а на другој страни од среза шибеничког општине: Шибеник и Скрадин; од книнског среза: општина Книн и србски део општине Дрниш са свом територијом преко које прелази жељ. пруга Книн — Шибеник, те евентуално србским делом општине Врлика у сињском срезу; срез бенковачки цео; срез биоградски цео; срез Преко цео; тако да граница Западне србске области иде Велебитским Каналом и обухвата Задар са свим отоцима пред њим, од среза госпићког општине: Госпић, Лички Осик и Медак; од среза перушићког источни део, преко кога прелази жељ. пруга; од среза оточачког општине: Дабар, Шкаре и Врховине; од среза огулинског општине: Дрежница, Гомирје, Гор. Дубрава и Плашки; срез војнички осим општине Бариловић; срез Вргинмост цео; срез глински осим општина Бучице и Станковац; од среза петрињског општине: Блиња, Градуса, Јабуковац и Суња; срез костајнички осим општине Бобовац; од среза Новске општине: Јасеновац и Вањска Новска, али ове општине ваља порушити тако да жељ. пруга остане на територији ових двеју општина; срез окучански цео; срез пакрачки осим општина: Антуновац, Гај и Пољана; од среза пожешког општина Велић Село; срез Дарувар, Грубишно Поље и Слатина; затим босански срезови Дервента и Градачац. Разуме се да у ову област улазе и сви други срезови унутар наведених граница.

За ову западну србску област, која би имала 46 срезова са близу милион и по душа, на којој је цело предузеће Шипада,8. и велики гвоздени рудник Љубија, и преко које прелази Јадранска пруга Ваљево — Бања Лука — Шибеник, ваљало би обезбедити Задар с околином и отоке који су пред њим ради заштите њеног изласка на море.

4)  Северној србској области ваља дати, уз територију Дунавске бановине, одузете јој србске срезове Вуковар, Шид и Илок, и од винковачког среза општине: Винковци, Лаже, Мирковци и Нови Јанковци; срез и град Осијек цео;

Овој области ваља обезбедити Барању с Печујом и источни Банат с Темишваром и Решицама.

5)  Средишној србској области — Дринској бановини — имају се повратити одузети јој босански срезови: Брчко, Травник и Фојница.

Далмација, која би обухватала Јадранску обалу од Плоча па до испод Шибеника, те од бос. херц. срезова: Прозор, Љубушки, Дувно; западне делове мостарског и ливањског среза, те делове книнског и шибеничког среза на северу, има да уђе у састав Србије и да добије засебан аутономан положај. Римокатоличка црква у Далмацији биће призната и од државе помагана, али рад цркве и римокатоличког свештенства у народу мора бити на корист државе и под њеном контролом.

II ОДНОС ПРЕМА ОСТАЛИМ ЈУГОСЛОВЕНСКИМ И БАЛКАНСКИМ ДРЖАВАМА

Србија има да, верна својој прошлости и својој мисији на Балкану, буде и у будућности носилац југословенске мисли, те први поборник балканске солидарности и Гледстонова принципа »Балкан балканским народима«. Време тражи окупљање мањих држава у веће јединице, савезе и блокове, а од Срба ће то тражити и њихови пријатељи. Срби ће се тим тражењима радо одазвати, јер је то у духу њихове историске мисли на Балкану. Срби су тим путем пошли већ онда кад су стварали Југославију, и они с тога пута неће натраг. Само, како је први корак на томе путу био погрешно учињен у томе што су они све дали и у Југославију одмах утопили и Србију и Црну Гору и србство, док су остали — Хрвати и Словенци и муслимани — пошли противним путем — да од Југославије све узму, а ништа да не дају, то се сад та грешка мора исправити, а исправиће се само ако Срби одмах при васкрсу Југославије, већ у првом часу, и без ичијег питања, створе хомогену Србију у границама како су напред означене, па тек онда са те основице, као свршеног чина, приступе уређењу свих осталих питања и са Хрватима и Словенцима.

Југославија би, према томе, имала бити урађена на федеративној основи са три федералне јединице: србском, хрватском и словеначком (Србија, Хрватска и Словенија). И тек кад се то стање среди, кад се сви србски крајеви повежу у једну хомогену Србију и кад се саживе, онда би се могло помишљати на уже зближење с Бугарима. Дотле би се могло с њима сарађивати на културном и економском приближавању (прво путем штампе, књиге, цркве, и друштвеног упознавања, а друго царинском унијом).

Срби, који су се пре близу пет векова једини на Балкану озбиљно опрли најезди Османлија са истока на запад,
Срби, који су у борби са турском империј ом истрајали и први дигли устанак против Турака,
Срби, који су се први на Балкану опрли најезди Германа са запада према истоку, добили су тиме право на водство на Балкану, и они се тога водства неће и не могу одрећи ни због себе ни због Балкана и његове судбине. Они своју историску мисију морају испунити, а моћиће то учинити само ако буду окупљени у хомогеној Србији и оквиру Југославије коју ће задахнути својим духом и дати јој свој печат. Срби морају имати хегемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији. Само та хегемонија мора да буде у величини духа, у ширини погледа и даљини видика, у смелости политичке мисли, у одлучности политичке акције, за што су Срби до данас дали довољно примера и доказа у свим одлучним часовима своје прошлости. И као што је садашњост само крајња тачка прошлости, и будућност ваља да им буде продужена линија прошлости.

III ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ

Друштвено уређење у Југославији, засновано на неограниченом либерализму, било је у несређеним поратним временима злоупотребљавано и искоришћавано на штету слабијих од стране јачих и од стране појединаца на штету заједнице. То је реметило потребну равнотежу у привредном животу, а водило расулу националног и друштвеног морала и јавног живота, у Србији рад има да буде основ, циљ и смисао живота сваког човека те да буде праведно награђен према квалитету и квантитету; капитал има да буде средство којим ће србски народ да остварује своју историску мисију на пољу народне одбране, народне привреде и народне културе, те обезбеди свој народни опстанак, али носилац капитала и капитализма има да буде у првом реду држава.

И приватни капитал је народна својина, и има да буде под заштитом, али и под надзором државе, те да и он послужи добру народа и заједнице.

Држава има да створи сваком свом држављанину могућност рада и зараде, те да сваког осигура за случај болести, старости и изнемоглости.

Слобода личности, личне иницијативе и личне имовине има бити сваком држављанину обезбеђена законом; само та слобода не сме бити злоупотребљавана и искоришћавана ни на штету другог човека ни на штету заједнице.

Слобода мисли, слобода вере и слобода штампе има такођер бити обезбеђена, али не сме бити злоупотребљавана.

Црква, као организација, може бити у Србији призната и помагана само ако је према иностранству потпуно независна и ако у Србији има свог врховног поглавара.

На верској основи не могу се стварати политичке партије.

Штампа има да служи народу и држави, те подизању јавног морала.

НАРОДНИ ПРЕПОРОД

Да се постигне преуређење државе и њеног друштвеног стања, србском народу је потребан општи народни препород у свима његовим редовима и на свим пољима народног живота. За тај препород потребно је прибрати и окупити све народне снаге, не делећи србски народ по класама, јер се он дели само по занимањима, која ваља сва да буду часна и по заједницу корисна, те да сва раде у једном истом смеру у пуној хармонији, да се у свом раду допуњују и испомажу. У прве редове ваља да уђу интелектуалци — просвећени синови србског народа и његова омладина, те да дају примере свога прегалаштва, самопрегора, реда, рада и дисциплине, и да изгарају на својим дужностима.

Никшић, 30. јуна 1941 год.

Аутор: Стеван Мољевић