Из алманаха "Шумадија", 1932.
Четничка легенда, Војвода Вук: од Челопека, преко Куманова, до Груништа
КЛОНУ РУКА У ВОЈВОДЕ ВУКА
пише: Илија Трифуновић
 |
| Војвода Вук |
Малог Војина звали су Туре. Пред турским терором, његов отац породицу је довео из Сјенице у Крагујевац. "Иде Воја Туре! ", викали су његови вршњаци, бежећи кад би повео своје Палилулце у дечачке уличне битке. Воја Туре завршиће Војну академију и у чину потпоручника вратиће се у Крагујевац, али ће оставити брзо своје еполете и, као обичан четник, кренути ка југу. Постаће брзо војвода и своје четнике водиће у смрт и у славу. Био је тврд, строг, груб ратник. Понекад, ратовао је са сувише мржње, што је и сам признавао: "Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!" Војвода Вук није штедео ни себе, ни своје борце, а камоли непријатеља.
Војвода Вук командовао је добровољцима у Првом светском рату. Погинуо на Грунишком вису, у јуришу. Подигнут му је споменик у центру Београда, на Обилићевом венцу.
ВОЈВОДА ВУК
Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
- Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.
Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.
Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише...
Клону рука у Војводе Вука.
Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака...
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.
Милисав Јелић
Једне мрачне фебруарске ноћи године 1886, уз громовити прасак веће количине потпаљеног динамита и уз немоћне клетве пренеражених момака злогласног сјеничког паше Ћатовића, одлетео је у ваздух пашин господски конак.
 |
| Војвода Вук |
На неколико месеци иза овог догађаја, на сам дан Светог Пророка Илије, у Крагујевцу освану један Сјеничанин са женом и четворо деце, од којих најстаријем, једном живахном и кочоперном мушкарчићу округле главе и ситних црних очију, једва да имаше шест година. Тај Сјеничанин беше Алекса Поповић, сиромашни седларски мајстор.
Каква је тебе голема невоља натерала у Шумадију? - упитао је сутра дан Алексу начелник окружни, кад је овај изишао пред њега, заједно са породицом.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Једна чета попушта, и Војвода, трком, кроз врелу ватру зрна, стаје на њено чело. И води је напред, у јуриш, скроз напред, до под сам бугарски положај. Гелер бомбе рањава га у десну руку, он само пребаци карабин у леву и иде даље. Напред! Покушавају да га зауставе, да га поведу у заклон на превијање. Он одмахује руком, рана му није тешка... Смртоносно зрно, испаљено изблиза, пролази му кроз срце, и Војвода полако пада, прихватају га руке верних четника. Очајнички крик старог граничара, Вуковог пратиоца и ордонанса - јаој! погибе командант! - објавило је смрт храброг сина Србије. Заузеће Грунишког виса била је воштаница коју су на гробу Војводином "запалили" четници.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Побегао сам из султанове државе да спасем главу и да овде у слободи васпитам децу, јер се само тако могу осветити Турцима за све зулуме које су ми до сада учинили, одговорио је Алекса јетким гласом, бацивши на свог првенца поглед пун наде и поуздања.
А што су ти то Турци учинили? - питао је даље начелник благим гласом.
Стрељали су мог прадеду попа Мишка и стричеве мог покојног оца проту Петра и трговца Косту браћу Поповиће, а мене су небројено пута злостављали, па су ме најзад оне несрећне ноћи кад наши порушише пашин двор, заједно са још стотином Срба стрпали у затвор, где су ме тукли и мучили све до пре десетак дана, кад сам, захваљујући неким пријатељима и добром бакшишу, пуштен.
Опраштајући се са Алексом, начелник, који беше приметио како преморени занатлија с времена на време зауставља брижне погледе на похабаним хаљиницама и измученим лицима своје ситне дечице, додате:
Не брини ништа Алекса... Напредна је варош у коју си дошао. Биће у њој пуно посла за тебе, тако да твоја породица неће ни у чему оскудевати.
Под именом "Воја Туре", како су га популарно покрстили његови нови другари, мали Вук је одмах по доласку у Крагујевац почео да се спрема за свој јуначки позив. Предводио је своје вршњаке - дечаке из крагујевачке "Палилуле" у бој против организованих дечјих група из других крајева вароши, а нарочито против ратоборних "Сушичана". Од колевке навикао на муке и патње, очеличен и прекаљен тегобним путовањем од Рашке до Шумадије, готов да пркоси и јачем од себе, он је приликом ових судара био права напаст за своје мале противнике, ма да је он сам од многих био мањи. Довољно је било да се у њиховим редовима чује: "иде Воја Туре", па да се сви разбегну као врапци кад на њих налети гладан кобац. Тако су његови "Палилулци" увек побеђивали.
 |
| Војвода Вук |
Године 1901, месеца августа, по завршеном школовању у академији, Вук се вратио у Крагујевац као пешадијски потпоручник и ту остао са службом све док у Турској није избио четнички покрет. Тада је напустио команду и замакао преко границе као обичан четник, да би после извесног времена стао на чело свих четника, које је годинама водио у смрт и славу.
Рођен у ропском мраку, тако рећи под замахом крвавог турског јатагана, војвода Вук је био те зле среће да у најранијим годинама свог мучног детињства, кад је душа најпријемчивија за утиске, више пута са ужасом гледа како његов јадни отац, везаних руку преко леђа, посрће и пада под снажним ударцима османлијских кундака. Та чињеница, болна и грозна, била је од пресудног утицаја на доцнију Вукову борбену делатност. Њом се потпуно да објаснити и оправдати она његова смртна мржња према Турцима и осталим непријатељима слободе нашег народа, мржња која га до гроба није напуштала и која је била главни и једини извор свих оних претераности које је он за време четовања и ратовања чешће испољавао, а о којима још и данас врло радо, да не речем злонамерно, говоре они који неустрашивог војводу нису ближе познавали. Увек доследан тој мржњи, он никад није хтео да послуша другове кад су, користећи се његовим добрим расположењем, опрезно покушавали да пријатељским утицајем на њега ублаже преоштар начин борбе са непријатељем. - "Да ми даноноћно не лебди пред очима голготски страшна слика мучења мог оца, ја бих вас послушао. Овако, нека сви непријатељи иду у пакао", одговарао је Вук.
И одлазили су многи непријатељи ђаволу или богу. Отишао је најзад и сам Вук за њима. Али су његова херојска дела, сплетена још за време његовог живота у вечну легенду, остала да нас бар с времена на време подсећају на њега и да нас одушевљавају за несебичну служби земљи и народу.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Мрк и страшан - тако га описују сведоци - Војвода, омањи, здепаст, са редеником преко похабане униформе, са карабином у десној руци, увек спреман да убије свакога ко попусти, ишао је пред својим четницима, и увек био тамо где је погибија била најљућа. Војници омађијани његовом храброшћу, ишли су спремно за њим и у ватру и у воду.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Многобројни подвизи Вукови у ослободилачкој борби, како по величини његове личне храбрости тако и по постигнутим резултатима, равни су подвизима великих народних војвода из Карађорђевог устанка. Од познате борбе на Челопеку 1905 године, где је као четник добио борбено крштење, па преко славног Куманова, Битоља, Елбасана, Говедарника, Дуката, Самуровића Аде, Парашнице, Курјачице, Завлаке, Београда, Власине, Албаније, Кајмакчалана, Сиве Стене и Груништа, последње борбе његове, он је био страх и трепет за Турке, Аустро-Мађаре, Немце и Бугаре. Кроз цео тај крвави период наше историје, без мало дванаест пуних година, он је био најхрабрији борац Србије.
 |
| Војвода Вук у четничкој униформи |
Научен за време вишегодишњег четовања да спава под ведрим небом и да, поред одела на себи, од спреме и хране има само пушку, муницију, бомбу и торбу са парчетом окорела хлеба, Вук се у ратовима врло тешко мирио са округлим шаторима, шаторчићима, пољским кујнама, препуним ранчевима конзерви и шињелима увијеним око ранчева. Он је искрено веровао да је логорски систем становања и начин исхране у рату врло велика сметња енергичном и правилном извођењу операција. Стога је приликом гоњења потучених противничких делова наређивао да се сва сувишна спрема, па чак и храна баца, како би се људи, ослобођени тог терета, брже кретали. Краће речено, он је све стављао на жртвеник за потпуну победу над непријатељем.
Беспорочан у приватном животу, озбиљан преко сваке мере, сређен и потпуно уравнотежен, Вук није трпео раскалашан живот и испаде. Многи његови људи, који нису хтели или умели да уоче ове његове особине, искусили су његов гнев; јер он је у расправљању тежих иступа био исто толико немилостив колико и неумитан. Нарочито су страдали они који су мислили да се у рату нешто може ућарити. Такви су подвргавани драконским казнама, па бога ми и главе губили. Јунаке је волео, али то никад није умео да испољи, тако да многи од оних који су уживали његову љубав нису то знали. Онај који је долазио у прилику да му Вук у неком окршају, не гледајући га, сасвим озбиљно каже: "срећна ти рана", може бити сигуран да је заузимао много места у Вуковој витешкој души.
Сведочење о погибији Војводе Вука: Из дневника четничког командира,
новинара Милосава Јелића.
(књига "Летопис југа" 1930)
ЧИНИЛО МИ СЕ ДА СЕ СА ЊИМ САХРАЊУЈЕ СРБИЈА
15. новембра
Јутрос кад се расвануло једна бугарска чета, која је лежала пред 1 батаљоном, повлачи се због два добро пала хаубичка зрна. Моја 4 чета отвара на њу бочну брзу ватру.
Између 8 и 9 на телефону, где нико никога не може да дозове од галаме чује се глас Јездићев: "Аман, ако сте Срби, јављајте тамо: дунавска ми артиљерија поби војнике!" И тамо се неко смилова да је извести како треба да повећа одстојање. Доцније се видело да је 50 наших избацила из строја.
Око 10 часова извештавају с осматрачнице дунавске дивизије да један непријатељски батаљон одступа с Грунишког Виса на утврђену линију код Старевина, а да се комора повлачи к селу Зовик.
Наређује се бомбардовање Црнога Камена. Неколико хаубичких зрна и тачка. Непријатељ зато отвара доста јаку артиљеријску ватру.
Наређују из бригаде да видим да ли има Бугара у рововима. Све их страх да не побегну непримећени. Наравно да их има.
Јака пешачка ватра траје непрестано и поред дејства артиљерије. Стишава се око подне. Вук шаље патроле да са североисточне стране избију на Црни Камен. Оне то и учине, али се морају повући пред нападом непријатеља.
Дан сунчан и леп.
Увече наређују да се поднесу спискови за одликовање француским орденима.
Преко ноћи Бугари опет нападају на 1 батаљон, али су одбијени.
16. Новембра
Изјутра магла. Око 7 часова опет нападају. Тражимо да артиљерија гађа, али пре но што је и почела напад је одбијен на фронту 1 батаљона. Јездић јавља да су Бугари оставили много лешева испред фронта.
Магла непрестано.
Вук прође и оде за лево крило.
После пола часа опет громогласно "Ура" код Јездића, па кркљање пушака и бомби. Бугари су у једном налету узели Бели Камен, а наши га одмах противнападом повратили.
Око подне опет "Ура" код Јездића и тишина после тога.
Вук тада беше дошао до места где је раније био Јездићев батаљонски штаб и где је и сад стајао телефон. Други је телефон однео собом Јездић у стрељачки строј. Он зовну Јездића и тада сам му последњи пут чуо глас:
- Побратиме, шта је код тебе?
- Ништа. Одбијамо трећи јуриш.
- Какав јуриш, кад не чујем ни једне пушке? подсмехну се Вук.
- Па немамо муниције, него ножевима...
- Ево и мене тамо.
Кад Вук приђе стрељачком строју праћен ордонансима и својим посилним Луком, Врањанцем, он извади револвер и викну:
- Напред добровољци!
 |
| Војвода Вук са својим четницима |
Војници устадоше, а дигоше се и Бугари и бацише се једни на друге. Тукло се револверима, бомбама и ножевима. Један бугарски официр опали шест пута из револвера на Јездића и шест пута га промаши у узбуђењу. Поручник Крста, командир 2. чете паде рањен кроз трбух. Одједном се појави у гужви Стева Личанин кувар, који спусти мањерке, скиде пушку, уби из ње оног официра бугарског што је гађао Јездића, а свог командира Крсту ухвати за ноге и свуче двадестак метара ниже од окршаја. Једно парче бомбе рани Вука у десну руку и он испусти револвер, којим је гађао, па клече да га Лука превије. Ту је била већ ивица Белог Камена и Бугари у маси стадоше да одступају ка Црном Камену. Један од заосталих бугарских војника подиже се иза једног камена и стојећи опали на Вука. Наши га убише одмах, али његов метак прође нашем команданту кроз сред срца.
- Јаој, умре-е-е ми! завапи Лука.
- Ћут! викну му Јездић. Дај га овамо!
И Вука склонише за један већи камен на три корака од места где се превијао. Да је ту вршио превијање не би ни тога дана погинуо.
Кад добровољци у центру и на десном крилу чуше за погибију Вукову, оставише пушке и пола су часа тупо гледали пред себе. Да су нас за то време напали Бугари, сјурили би нас у Црну Реку.
Одозго смо лепо видели Вукову пратњу. Осам старих четника носили су наизменично поред обале носила с погинулим јунаком. Ја сам плакао као дете.
Чинило ми се као да се с њим и Србија сахрањује.
Слава му!
Положај Груниште. Датум 16 новембар 1916 године. Дан облачан и с времена на време магловит. Црна Река, која се змијасто провлачи поред Грунишког Виса, запљускујући га својом мутном водом, кобно хуји, као да жели да четницима наговести блискост смрти омиљеног војводе. Ровови, србски и бугарски, готово се додирују. Противници у њима међусобно се споразумевају шапатом да гласним говором један другом не би одали своје намере. Бачене бомбе узајамно враћају, грде се и препиру, али ни један ни за стопу не попушта, као да имају анмеру да сви изгину. Осећа се мирис крви и задах трулог меса. На све стране виде се испревртана људска телеса, крвава војничка спрема и поломљено оружје. Али Грунишки Вис се држи. Он тражи много већу жртву за свој пад.
Војвода Вук, болно ожалошћен ранијим губицима на Кајмакчалану и Сивој Стени, мора поново да гледа смрт својих људи, који су га годинама свесрдно помагали у тешкој мисији. То је и за њега већ много. Он не жели да надживи своју команду која се сваким даном све више смањује. Са презривим осмехом на леденом лицу, он посматра напад Бугара на његов први батаљон. Повијају се танки редови четника, који се с муком одржавају против бројно јачег непријатеља. Око два часа по подне, једна Вукова чета попушта. Вук, праћен остатком најбољих јунака из одреда, напушта своје дотадашње место и кроз кишу врелог челика одлази тој чети, ставља јој се на чело и води је на јуриш. Подилазећи под саме стене на којима су начичкани Бугари, бива рањен парчетом бомбе у десну руку. Муњевитом брзином он пребацује пушку из десне у леву руку и креће даље. Четници га моле да се склони у једну оближњу увалу да би га превили. Он их одбија, уверавајући их да му рана није тешка и да је потребно овладати положајем по сваку цену. У том тренутку један брадати Бугарин, кога су четници добро видели иза једне високе стене, шаље бочно једно смртоносно зрно из своје "Манлихерке", које погађа Вука испод десног пазуха и, пролазећи кроз срце, излази на супротну страну. Вук пада на руке својих верних четника, који га плачући носе у заклон, да га мртвог не би изрешетала бугарска зрна, која као плаха киша обасипаху жалосне остатке некада силног и моћног Вуковог одреда.
Очајнички крик старог граничара, дугогодишњег Вуковог ордонанса чика Луке: "јао погибе ми командант", огласио је целом одреду да је велико и родољубиво срце легендарног војводе престало да куца, на велику несрећу поробљене Србије и на општу радост њених непријатеља.
Тако је главни носилац наше четничке акције у негдашњој Турској, витез многих рана и ордена, најхрабрији и најоданији син Отаџбине, четнички надвојвода Вук најзад заспао у слави. Оплакујући његову прерану смрт (било му је само 36 година кад је погинуо), песник популарног "Србијанског Венца" Милосав Јелић, и сам један од Вукових потчињених команданата, с правом је могао песму посвећену Вуковој успомени да заврши овим стиховима:
"Весели се, Бугаријо љута,
нема више онога јунака
Ни његова шлема, ни миздрака...
Спасена си по стотину пута
Силних мука од војводе Вука".
Јер заиста, с Вуком се није било лако тући.
На два дана после Вукове погибије Грунишки Вис је заузет. Том приликом нађено је на месту где је Вук пао 150 бугарских лешева, међу којима више официрских. Ти лешеви су били најбоље воштанице које су Вукови ојађени људи могли запалити у славу његове мученичке сени.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Смрт Војводе Вука значила је и крај његовог четничког одреда. Две хиљаде и две стотине људи повео је Војвода Вук у пробој Солунског фронта, а после последње битке на Груништу, у строју је остало само 450 четника. По наређењу Команде, четнички пук је расформиран. Кајмакчалан, Сива Стена, Црна Река, Груниште... биле су последње четничке борбе, на последњем, солунском ратишту.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Смрт Вукова била је уједно и смрт његовог славног одреда. Спао на свега 450 људи, од 2200, колико их је било у почетку операција на Солунском фронту, он је по наређењу надлежних расформиран, пошто више није било великога команданта да га својом безграничном храброшћу предводи у нове окршаје
До пред крај месеца септембра 1923 године, Вуково трошно тело је почивало у нашем војничком гробљу у Зејтинлику крај Солуна. Тада су га његови захвални четници, који су преживели све ратне опасности, пренели у Београд и уз велике посмртне почасти сместили на вечни починак у Ново гробље.
Да ли ко од грађана великога града, који се подиже на костима оних људи који су правилно схватили своју дужност, бар о великим празницима обилази гроб овог ненадмашног борца из најтежих дана наше бурне прошлости, да би се ту, побожним сећањем на блистава дела заслужног војводе, напојио хероизмом и очеличио вољом за свету службу родној груди?
Нека уморни војвода мирно борави последњи сан на слободној обали плавог Дунава и нека му лако ћарлијање поветарца са Авале стално доноси хајдучки поздрав мађедонских гора, чије је сигурно гостопримство он годинама уживао. Венац бесмртне славе који је стекао, никад неће увенути, а увек свеж мирис тог чаробног венца опијаће млађа поколења божанском љубављу према великој Отаџбини нашој.
Извор: Србско наслеђе
