Влахо Буковац је био србски сликар италијанског порекла
 |
| Аутопортрет |
Његов деда по оцу, Јосиф Фађони, био је италијански морепловац и заповедник једне омање лађе. Једном приликом док је боравио на Конавлима заљубио се у једну Цавтајку, коју ће недуго после узети за жену и тако заувек остати у Цавтату. Из тог брака родиће се три сина, од којих ће најмлађи бити отац Влахе Буковца, Августин Фађони, који ће се после оженити такође Цавтајком, Маријом Перић, из чијег брака ће се родити један од највећих србских сликара твог времена - Влахо Буковац.
Рођен је 4. јула 1855. године у Цавтату као друго дете својих родитеља. Са шест година полази у основну школу где показује прве знаке талента и интереса за сликарство. Нарочито се итиче у цртању и сликању у акварелу. Једна од првих његових слика била је Госпа од седам болова.
После свршеног основног школовања, по жељи оца да настави даље школовање, 1866. године заједно са са стрицем и стрином одлази за Америку. Из Груже, преко Трста, Беча и Хамбурга отпловљава за Њујорк. Међутим, изненадна смрт његовог стрица, поквариће планове младом ентузијасти, јер уместо на колеџ стрина ће га послати у поправни дом на Хорст Ајленд. Ипак, убрзо и сам увиђа каква је сплетка у питању и захваљујући разумевању и одлучности једног професора бива прво враћен стрини (која се већ била преудала и преко свега прешла као да се није ништа ни десило).
Недуго после враћа се у отаџбину. А тамо - плови - до Цариграда, Одесе, Ливерпула... па назад у свој родни Цавтат. Ту се неће дуго задржати и поново ће отпловити, али овај пут натраг за Америку. Одлази у Каљао, а недуго затим у Сан Франциско, где ће захваљијући Џону Барингтону отворити свој први атеље. Немало потом прелази код једног Јевреја где такође слика и зарађује.У једном тренутку доноси одлуку да се заувек врати у Европу и да своје школовање настави у Риму. После четири године у Америци, враћа се кући, у Цавтат.
Од новца што је зарадио, две трећине оставио је родитељима, а ону трећу наменио је себи за школовање у Риму. За време једне посете Дубровнику, његов таленат и умеће запажа и србски песник Медо Пуцић, и саветује га да уместо у Рим пође у Париз, као главни центар европске и светске уметности.
Саветује га и да своје италијанско презиме Фађони словенизује, што ће овај и да уради, ношен мишљу - Имена Фађони нијесам имао рашта да се стидим, али због рођене груде, због слатког нашег језика, који сам научио срицати са мајчиних уста, ја сам тај уступак своме роду учинио, па се надам да ми они, који осташе Фађони, неће за то замјерити као што тврдо вјерујем да ни будући Буковци неће с тога имати да се стиде.
Рођен је 4. јула 1855. године у Цавтату као друго дете својих родитеља. Са шест година полази у основну школу где показује прве знаке талента и интереса за сликарство. Нарочито се итиче у цртању и сликању у акварелу. Једна од првих његових слика била је Госпа од седам болова.
После свршеног основног школовања, по жељи оца да настави даље школовање, 1866. године заједно са са стрицем и стрином одлази за Америку. Из Груже, преко Трста, Беча и Хамбурга отпловљава за Њујорк. Међутим, изненадна смрт његовог стрица, поквариће планове младом ентузијасти, јер уместо на колеџ стрина ће га послати у поправни дом на Хорст Ајленд. Ипак, убрзо и сам увиђа каква је сплетка у питању и захваљујући разумевању и одлучности једног професора бива прво враћен стрини (која се већ била преудала и преко свега прешла као да се није ништа ни десило).
 |
| Медо Пуцић |
Од новца што је зарадио, две трећине оставио је родитељима, а ону трећу наменио је себи за школовање у Риму. За време једне посете Дубровнику, његов таленат и умеће запажа и србски песник Медо Пуцић, и саветује га да уместо у Рим пође у Париз, као главни центар европске и светске уметности.
Саветује га и да своје италијанско презиме Фађони словенизује, што ће овај и да уради, ношен мишљу - Имена Фађони нијесам имао рашта да се стидим, али због рођене груде, због слатког нашег језика, који сам научио срицати са мајчиних уста, ја сам тај уступак своме роду учинио, па се надам да ми они, који осташе Фађони, неће за то замјерити као што тврдо вјерујем да ни будући Буковци неће с тога имати да се стиде.
 |
| Црногорка на одбрани |
Захваљујући Пуцићу и бискупу Штросмајеру, 1877. године Влахо Буковац одлази у Париз. На препоруку великана чешког сликарства, Јареслава Чермака, полази у школу професора Кабанела на париској École des Beaux-Arts. Као Кабанелов ђак почиње да излаже у Салону. Ту слика Црногорку на одбрани, његову прву уметничку слику.
Његово умеће, нарочито после импресивног дела Велика Иза, се убрзо прочуло и до отаџбине. На позив Србског Двора, 1882. године долази у Србију. Позван од краља Милана Обреновића, а на наговор краљице Наталије да јој баш он уради портрет, одазива се позиву и напушта Француску.
У свом представљању краљици рећи ће - Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик србски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.
А о његовом националном одушевљењу сведоче његове речи - Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ – храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.
 |
| Краљевић Александар Обреновић |
Када је портрет био готов, задивио је све од реда, па и самог краља Милана. Поред портрета краљице, краљ је још дао да се уради и портрет малолетног краљевића Александра Обреновића.
За своје умеће краљ Милан га је одликовао Орденом таковског крста. Пред крај свога боравка у Србији још ће урадити и портрет србског лекара и књижевника Лазе К. Лазаревића. На поласку од краља ће чути тужну вест да је преминуо његов пријатељ и један од последњих великана Дубровника - Медо Пуцић.
Из Београда одлази у Цавтат, али ту остаје кратко, јер ускоро креће назад за Париз. На том путу, застаје у Задру где упознаје Марка Цара, знаменитог србског књижевника.
У Паризу слика Приморске рибаре, Бијелу робињу, Дафнис и Клоја и Црногорка на љубавном састанку. Поледњу су приметиле све француске новине, а у Ници је добила златну медаљу. Отприлике у то време париске новине пишу да је у град стигао књаз црногорски Никола. Сазнавши за то, Буковац одлучи да га посети. Уз срдачан пријем и у разговору са књазом, добије понуду да изради целу серију црногорских војвода и јунака, њих четрдесет на броју.
Буковац понуду прихвата и заједно са књазом и пратњом полази возом за Цетиње.
Међутим, дошавши у Црну Гору, Буковац се у многоме разочарао у књаза. Прво је четири месеца чекао на позив да дође, а кад је на концу био позван, уместо војвода и јунака, књаз је изразио жељу да му уради портрете књажевске породице. А кад је то наизглед било договорено, књаз је поново нестао, што је још више разљутило овог младог уметника. Ипак, Буковац остаје при своме и без књаза ради портрете прво младог књажевића Данила, а потом кнегињицу Зорку и тако редом целу породицу.
За своје умеће краљ Милан га је одликовао Орденом таковског крста. Пред крај свога боравка у Србији још ће урадити и портрет србског лекара и књижевника Лазе К. Лазаревића. На поласку од краља ће чути тужну вест да је преминуо његов пријатељ и један од последњих великана Дубровника - Медо Пуцић.
Из Београда одлази у Цавтат, али ту остаје кратко, јер ускоро креће назад за Париз. На том путу, застаје у Задру где упознаје Марка Цара, знаменитог србског књижевника.
У Паризу слика Приморске рибаре, Бијелу робињу, Дафнис и Клоја и Црногорка на љубавном састанку. Поледњу су приметиле све француске новине, а у Ници је добила златну медаљу. Отприлике у то време париске новине пишу да је у град стигао књаз црногорски Никола. Сазнавши за то, Буковац одлучи да га посети. Уз срдачан пријем и у разговору са књазом, добије понуду да изради целу серију црногорских војвода и јунака, њих четрдесет на броју.
Буковац понуду прихвата и заједно са књазом и пратњом полази возом за Цетиње.
Међутим, дошавши у Црну Гору, Буковац се у многоме разочарао у књаза. Прво је четири месеца чекао на позив да дође, а кад је на концу био позван, уместо војвода и јунака, књаз је изразио жељу да му уради портрете књажевске породице. А кад је то наизглед било договорено, књаз је поново нестао, што је још више разљутило овог младог уметника. Ипак, Буковац остаје при своме и без књаза ради портрете прво младог књажевића Данила, а потом кнегињицу Зорку и тако редом целу породицу.
 |
| Краљица Милена Петровић - Његош |
Остадоше да се ураде још само слике кнегиње Милене и књаза Николе. На крају, књаз је ипак одржао реч, урађена су и два последња портрета, а Буковцу је исплаћено 4.500 франака за урађен посао и трошкове. Уз то, књаз га је још одликовао и Даниловим крстом III степена.
По повратку из Црне Горе свраћа у родни Цавтат и ту ради портрет Дубровачке владике (властелинове жене). Потом одлази у Париз, да би се 1884. вратио у Далмацију. Последње две деценије XIX века проводи у Паризу, где ће урадити између осталих и портрет познатог србског законодавца Валтазара Богишића. У више наврата 1886. године борави у Енглеској где оставља велики број портрета.
Иако не више тако млад, Буковац се 1892. године оженио седамнаестогоришњом Јелицом Питаревић из Лапода крај Дубровника, са којом ће имати четворо деце.
Почетком следеће године борави у више наврата у Загребу и Ђакову. У Ђакову ради портрет бискупа Штросмајера, а на његов предлог припрема студију за слику Гундулићев сан.
По повратку из Црне Горе свраћа у родни Цавтат и ту ради портрет Дубровачке владике (властелинове жене). Потом одлази у Париз, да би се 1884. вратио у Далмацију. Последње две деценије XIX века проводи у Паризу, где ће урадити између осталих и портрет познатог србског законодавца Валтазара Богишића. У више наврата 1886. године борави у Енглеској где оставља велики број портрета.
Иако не више тако млад, Буковац се 1892. године оженио седамнаестогоришњом Јелицом Питаревић из Лапода крај Дубровника, са којом ће имати четворо деце.
Почетком следеће године борави у више наврата у Загребу и Ђакову. У Ђакову ради портрет бискупа Штросмајера, а на његов предлог припрема студију за слику Гундулићев сан.
 |
| Гундулићев сан |
Две године касније урадио је велику композицију на тему Поздрав Гундулићу (која је касније прозвана Препород или Хрватски препород) за Народно позориште у Загребу. Те исте године одлази у Загреб где постаје централна фигура и креатор уметничке сцене у Хрватској. Под његовим утицајем школује се генерација младих слиакра.
 |
| Краљ Александар I Карађорђевић |
У том периоду ради и две велике композиције Живио краљ (1895) и Дубравка (1896), а његовим залагањем, у Загребу је подигнут Уметнички павиљон и основано Друштво хрватских уметника. На самом крају XIX века враћа се у Цавтат, и ту за четири године свога боравка слика ведуте и пејсаже, породичне портрете и портрете пријатеља. У то време осликао је и таваницу Бондиног позоришта у Дубровнику.
Учествовао је и на Светској изложби у Паризу 1900. године. Од 1903. до своје смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији.
За време Првог светског рата пише аутобиографију Мој живот која је први пут штампана 1918. године у Загребу. Последњи пут посећује Цавтат 1920. године.
Непосредно пред смрт 1922. године урадио је портрет краља Александра I Карађорђевића.
Умире 23. априла 1922. у Прагу. Испраћен је уз највеће почасти и сахрањен је у свом родном Цавтату.
