Смрт Злата мутевелије повела је Пореч. Сувише
је била блиска убиству Секулином. Два живота су одлучила одбрану.
Место радосног светковања Васкрс 1904. донео је смрт и заверу. У
Самокову Церић је окупио учитеље, свештенике, представнике села. Разумели су
се, сви су исто осећали, сви су подједнако мислили. Није се дуго говорило.
Тражили су само вођу и оружје.
Заклели су се.
На
команду платна лимуновим соком написали су поруку конзулу Станојевићу у Битољ.
Крста Ђорђевић и Стојко Јовић понели су необично писмо између прљавих огрлица у
бисаги.
 |
| Војвода Мицко |
Конзул их је љутито одбио. Ни за какве чете ни оружје није хтео да чује.
На
излазу из конзулове собе сачекао их је Саватије који се поново вратио у Битољ.
Он је знао шта се мора урадити. Поновио им је некадашње речи Танкосићеве. Са 60
наполеона, даром Кола Сестара, могли су прву чету да створе.
Два
учитеља вратила су се у Пореч без Мицка и великих нада, али охрабрена саветом
Саватијевим.
Требало је скупити чету.
Церић је отишао у Крушје, које је са Лубиштем и Томиним селом било страх
за све качаке. Ни један зулумћар се није усудио у њих да уђе. Нестајали су без
трага у селу. Њихови сељаци отпорни и смели створили су себи ограничену
независност.
У
Крушју позвао је Церић у школу Андона фурунџију, брата Думка мутевелије. Андон
је оставио пекару у Београду и дошао натраг у Пореч предосећајући блиску борбу
по својим плановима.
Одмах су се споразумели.
Наоружан тетовском мартинком изашао је тога вечера Андон из села и пошао
у Златову Слатину, да нађе свог друга Кона, који је у крушевској побуни био код
Бугара војвода. Разочаран, огорчен вратио се кући и чекао,
Андон
му је донео поруку да се србска чета сакупља. Извукао је иза греда манлихерку и
пун реденик и у пола ноћи два наоружана човека залупала су тихо на вратима
школе у Крушју. Крај мале зачађене лампе чекао их је Церић са учитељем
Орловићем.
Договорили су се да Коне буде војвода а Андон му је први четник постао.
Вратили су се кућама да се припреме и следећу ноћ одметну.
Церић радостан због брзог почетка послао је сутра дан гласника у Лубиште
друго село хајдучко. Позвао је Зафира Премчевића да се одмах војводи Кону
придружи. Четврти друг постао им је Димитрије мутевлија из Црешњева.
Четири је већ године Зафир по Поречу четовао. Носио је у себи хајдучко
наслеђе и јунаштво стрица Стефа Петревића, последњег демир-хисарског војводе,
који је 1881. устанке водио и кога су Турци у Битољу отровном кафом уморили.
Још
младић печалбар у Каларашу, где је бозу продавао и цигле месио. Зафир је сазнао
за комитет и чим се 1900. из Румуније кући у Лубиште вратио, придружио се Ристи
Цветковићу из Сушице, који је чету поречку повео. И Риста се у Румунији
определио за комитет, када су га у Букурешту, мирног алваџију затворили и
прогнали после убиства професора Михајланова.
По
Поречу су четовали три године. По заповести комитета нападали су на страже,
Турке путнике и села арнаутска. Журно су по целе ноћи пролазили ван путева
горама, да се у зору на новом месту појавае и својим увек новим пристуством
малу чету удесетоструче. Када је зими дрвеће прскало од мраза и леда крили су
се по планини, увек гладни, уморни и гоњени.
Када
је избила буна у Крушеву, Риста и Зафир са четом били су на Песјаку и нападали
су на Кичево.
Устанак је био разочарење за све. Гледајући како горе србска села, они
су разумели да се нису борили за себе и своје бећ за туђе рачуне.
„Ми
смо били бунтовници, да се пише по Европу“, говорио је Зафир касније разочарано
сећајући се своје тешке и преварене младости.
Риста Цветковић се по слому устанка вратио у Србију, чета се растурила,
а Зафир се склонио у село, кријући своју грчку берданку и реденик у шупљем
дрвету.
Смрт
Секлуле и Злата мутевелије поново га је вратила четништву, али сада у борбу
против негдашњих другова, који су уз комите остали.
Са
радошћу је примио позив Церићев и поруку да се прва србска чета саставља. Дотле
је био хајдук сам за себе, а сада је постао четник, део великог покрета.
Почела су се по селима шапутати имена поречких четника. Са априлским
зеленилом појавила се чета Ђорђа Сугарева, бугарског учитеља који је водио 25
комита. Чуо је да се Коне, познаник из крушевске буне, одметнуо. Потражио га је
и изненадио. Позвао га је да са њим заједно крстари. Коне је видео неспоразум,
који га је спасао, и придружио се Сугареву, известивши брзо по поузданом сељаку
Церића.
Опет
су се у Самокову састали учитељи и мутевлије. Са командом платна исписаним
лимуном, опет је пошао Крста Ђорђевић за Битољ, али не више да тражи конзула.
Ораганизатор, вођа, шеф, био је само Саватије. Позвали су одмах Мицка,
кога су брижљиво пратиле очи турских ухода. Он им је био таоц за мир у Поречу.
Сваког вечера појављивао се покорно у караколух да увери полицајце о свом
мирном животу, па се врати у ашчиницу Ивана Бундаљевића, Галичанца, код кога се
хранио.
Јавио се и тог мајског вечера Турцима, а пре зоре, по мраку, обучен у старо
одело Саватијево, седећи крај три Галичанца Бундаљевићева у фијакеру, изашао је
неопажен из Битоља.
На
раскрсници крушевског и прилепског пута код хана Петилепа, чекао је Вељко
Шоповски из Брода са другим колима. Галичанци су продужили за Прилеш пратећи
дуго погледом фијакер који је носио старога војводу у Пореч. На пустоме друму,
заклоњен кошем, Мицко је заменио Саватијев капут поречким оделом које је у
завежљају понео.
Преко Кривогаштана и Врбљана дошао је у Крапу где га је код учитеља Дукића
оружје чекало. У ноћи са пушком о рамену и реденицима око појаса пошли су њих
двоје за Грешницу. У кући учитеља Данила Поп-Ристића састао се Мицко са
Церићем.
Требало је јавити Кону који је још са Сугаревом ишао. Жене из Грешнице
пошле су трагом бугарских комита. Откриле су их. Коне је убрзо саслушао усред
веселог смеха, који је покривао речи, поруку да сутра са своја три друга чека
Мицка у шумици изнад Слатине. Жене су безбрижно свој пут наставиле, а Коне се
вратио међу комите са јабуком.
Већ
недељу дана касније око Мицка и Кона окупило се двадесет четника наоружаних
старим мартинкама. Искусан војвода клонио се сукоба који би његово дело могао у
почетку да угуши.
Преварен, Сугарев је тражио Мицкову лету да је нападне. Срели су се
између Томиног села и Манастирца изненадно у ниској шуми и пушчана паљба
објавила је да је борба за Пореч почела. Сукоб крата, брз, свршио се без
жртава. Сугарев немоћан пред отпором јавио је комитету да ће ако помоћ не дође
морати да бежи.
Кроз
цео Пореч шапутало се опет Мицково име и очекивало радосно у срцима.
