Затишје уочи балканских ратова

Пашић хтео да спремно дочека акције које су спремали Младотурци

Никола Пашић

Повремене несугласице до којих је долазило између Генералног конзулата у Скопљу и Србске митрополије, почетком 1908. године, кулминирале су у отворени сукоб и довеле до расцепа рада србске организације на терену. Формирале су се две супротстављене групе. Прва, коју је предводио Богдан Раденковић, инсистирала је да се национални рад спроводи преко Скопља према упутствима и налозима из Београда. Друга је тражила да се национални послови изводе без Скопског одбора, према томе и Генералног конзулата под чијим се надзором рад овога Одбора одвијао. Њу је предводио митрополит Вићентије и она је захтевала да се улога Београда сведе само на финансирање њене делатности. 

Сукоби у организацији пренели су се и међу четнике. Четовође Серафим Смиљанац, Денко Божиновић и Милан Паланка отказале су послушност шефу горског штаба и почеле да раде "на своју руку", што је претило да узме озбиљније размере. 

Ради разрешавања настале ситуације, Врховна управа је упутила на терен, са најширим овлашћењима, капетана Алимпија Марјановића, под псеудонимом професор Лазар Младеновић. 

Врањанска чета

Митрополит Вићентије Крџић

Он је почетком фебруара дошао у Скопље, упознао се са приликама на терену и са Богданом Раденковић, лидером Скопског одбора, начинио нови Устав србске организације. Уставом су дефинисана права и обавезе не само чланова организације, већ и свих Срба на територији Косовског и Битољског вилајета. По завршетку ових послова, Марјановић је отишао у Врање и формирао чету са којом је 25. фебруара прешао границу, овога пута као шеф горског штаба Источног Повардарја - Овчепољског. Он је најпре сломио отпор непослушних војвода, а затим извршио теренску реорганизацију. Уређене су сеоске чете, територија је подељена на рејоне, при чему је сваки рејон добио рејонске чету и рејонског војводу са стриктним правима и дужностима. Истовремено је настављено продирање на југ, ка Овчем Пољу и на исток, у села под утицајем бугарских организација. Овај рад је прекинут Хуријетом од 23. јула 1908. године. 

Никола Пашић је, телеграмом од 17. јуна издао наредбу: "да престане свака акција без разлике. Конзули ће бити најстрожије одговорни ако се ишта даље деси ". Тиме је опрезни Пашић хтео да приправно дочека догађаје које је најавио покрет Младотурака.После успеха револуције, Младотурци су у Скопљу и Солуну објавили свој проглас - Хуријет. Њиме су свим турским поданицима обећани устав, грађанске и политичке слободе. Хуријет је прокламован двема паролама: 

1. "Сви Отомани су браћа" и
2. "Отоманско царство Отоманима". 

Тиме је сигналисано хришћанима да обуставе рад својих илегалних организација. То је с нарочитим задовољством прихваћено у селима Косовског, Битољског и Солунског вилајета, у којима је становништво било посебно изложено одмаздама ривалских организација. 

Султан Абдул Хамид II -
зулумћар, тлачитељ и
прогонитељ Православаца.

У складу са датом амнестијом за политичке кривице у Македонију су се, почетком августа, вратиле србске војводе (турски поданици), до тада интерниране у Србију: Мицко Крстић, Глигор Соколовић, Јован Довезенски, Јован Бабунски, Јован Долгач, Спаса Гарда, Цене Марковић , Косе Крстић, Михаило Јосифовић, Стеван Недић, Риста Старачки, Јован Божиновић, Ђорђе Скопљанче и Коста Пећанац. 

Криза младотурског режима отпочела је побунама Арнаута који су се представили као отворени непријатељи Младотурака. Она је настављена бугарском прокламацијом независности, аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине и прогласом Крита о уједињењу са Грчком. Немоћ Младотурака да, од арнаутског терора, заштите своје присталице Србе, као и бесповратно губљење делова турске територије, подстакли су, априла 1909, контрареволуцију Старотурака у Цариграду. 

Иза њих су стајали султан Абдул Хамид II и улема. Овога пута Младотурци су били ефикасни. 

Са европским војним контигентима запосели су Цариград, свргнули Абдул Хамида II и за султана прогласили Мехмеда В. Решада. 

Прогон хришћана

Уништавање контрареволуције омогућило је Младотурци да приону отоманизацији Турске. Парола "Отоманско царство Отоманима", тада је показала своју суштину. Циљ Младотурака нису биле демократске промене, братство и једнакост муслимана и хришћана, већ централизација којом ће се постићи јединствен национални осећај - турски. То је чињено, пре свега, натурањем турског језика. Њихов рад је био знатно перфиднији од рада Старотурака, од којих су били и већи шовинисти.

---

Извор: Глас јавности, 17.03.2003., страна: 15